Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


I za one ko­ji su se tek sad uklju­či­li u pre­nos... da po­no­vi­mo ne­ko­li­ko pro­te­klih mo­me­na­ta. Elem, isto­rij­ski je fak­ti­ci­tet da na­ci­je ne mo­gu da ne­sta­nu kad ih oro­biš, po­mla­tiš, pri­ko­lješ, za­ko­lješ, po­ko­riš... ili pak naj­u­riš sa nji­ho­ve te­ri­to­ri­je. Čak i naj­ma­sov­ni­jim ge­no­ci­dom do da­nas za­bi­lje­že­nim - nad Jer­me­ni­ma, gdje je za sve­ga ne­ko­li­ko mje­se­ci ubi­je­no pri­bli­žno dva mi­li­o­na du­ša – Tur­ci ni­je­su uspje­li da sa­tru ovaj skrom­ni na­rod. Ma ko­li­ko žr­tvi da je pri­ne­se­no ol­ta­ri­ma osva­ja­ča... ma ko­li­ko zlo bi­lo or­ga­ni­zo­va­no i si­ste­ma­tič­no u na­u­mu da se na­je­de ljud­skog me­sa... Si­lom se u pot­pu­no­sti ni­ka­da ni­je is­tri­je­bi­la ne­ka na­ci­ja.
Do­volj­no je da osta­ne za­me­tak, pel­cer tek. Uvi­jek se na­la­zi­lo na­či­na da prog­na­ni i ubi­ja­ni op­sta­nu, opo­ra­ve re­do­ve i pre­ži­ve. Po­gle­daj­te sa­mo Je­vre­je. U ne­kom od ču­ve­nih neo­bja­vlje­nih dje­la Ali­ste­ra Ki­slin­ga čak se raz­o­ča­ra­no kon­sta­tu­je: „šta dru­go... i ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti sem do sa­me sla­di bož­je pro­mi­sli ko­ja tu­gu i ra­za­ra­nje pre­vo­di u fi­nal­ni tri­jumf oja­đe­nih“. Čim je ova­ko na­pi­sao je­dan vol­šeb­ni na­ci­sta, on­da mu se mo­ra vje­ro­va­ti. Bio je fu­ka­ra, že­dan kr­vi is­pod tu­đih gr­la, ali je na kra­ju pri­znao da ne­ma do­volj­no no­že­va.
U re­du, ču­li smo ka­ko ne mo­že­te sa­tri­je­ti od­re­đe­nu sku­pi­nu isto­rod­nih oso­ba, i ka­ko pi­štolj, nož i ma­ca ni­su di­plo­mat­ske me­to­de u re­ša­va­nju me­đu­ra­snih pi­ta­nja... Do­bro, šta on­da do­vo­di do ne­stan­ka na­ro­da? Jer, da se ne la­že­mo – ta­ko­đe je isto­rij­ska či­nje­ni­ca da je mno­go sku­pi­na ne­sta­lo u po­sled­njih ne­ko­li­ko vje­ko­va.
Tu sam vas če­kao! Ono što je od­re­đe­ne za­jed­ni­ce, slič­no­krv­ne sku­pi­ne od­vo­di­lo u is­tre­blje­nje, u glu­vo­ću ni­šta­vi­la, uglav­nom je kli­ja­lo sa po­ru­ba sop­stve­nih og­nji­šta, krč­ka­lo se u do­ma­ćim lon­ci­ma, ne u zu­ba­tim vi­li­ca­ma ti­ra­na. Osva­ja­či s tim ni­su ima­li ni­ka­kve ve­ze. Jer, onaj ko­ji ne­sta­je, je­de se iz­nu­tra. Gu­ta sop­stve­ne dro­bo­ve.
Mi spa­da­mo u gru­pu pa­ter­nih na­ro­da ko­ji la­ga­no ne­sta­ju (što je već sta­ti­stič­ki ak­si­om na­še tu­ge)... Sa­mo­de­struk­ci­jom u svoj nje­noj „lje­po­ti“, iako do­ka­za­smo da smo raz­ne ra­to­ve bi­li volj­ni da vo­di­mo, a i ka­dri da iste pre­ži­vi­mo. No, iz­gle­da da je ono što je od na­šeg sje­me­na ikad va­lja­lo, u tim istim ra­to­vi­ma i stra­da­lo. Sve su pri­li­ke da su nam pre­ci ko­ji pre­ži­vje­še bi­li ili špi­ju­ni ili ve­li­ke čke­ti­ne.
A on­da, u ne­do­stat­ku de­mo­na iz­va­na, ukr­šta­mo i od­ga­ja­mo sop­stve­ne zvi­je­ri – ro­ga­ti­je i kr­vo­žed­ni­je od bi­lo če­ga što nam je do­šlo sa spolj­nje stra­ne. Ni­je za­lud je­dan osman­lij­ski voj­sko­vo­đa za nas pred­lo­žio: „Ne uda­raj po nji­ma. Tvr­di su. Pu­sti­mo ih da se u mi­ru me­đu so­bom po­ka­ra­ba­se.“ – vje­ro­vat­no do­bro vi­djev­ši zlu bo­ju so­li u ov­da­šnjim oči­ma. Mno­go je raz­lo­ga iz­je­da­nja sop­stve­na me­sa, a svi se svo­de na psi­ho­lo­šku kom­po­nen­tu sa­mo­sa­bi­ja­nja... za­vid­ni smo, pro­kle­to de­pre­siv­ni, ne­u­po­tre­blji­vo sta­tič­ni, po­zlob­ni, po­gre­šno or­jen­ti­sa­ni u svr­si, ne­po­žr­tvo­va­ni i do zla bo­ga ego­cen­trič­ni. A po­vrh sve­ga, umre­ža­va­nje lo­ših oso­ba nas s.eba! Pri­tom, do­bar do­brom ne pru­ža ru­ku, da sa­či­ni pr­vi dio lan­ca... a ako si pa­me­tan, a že­liš da pre­ži­viš, mo­raš da po­sta­neš iz­o­pa­če­na lji­ga.
Pri­tom, jed­na oso­bi­na, ko­ju no­se oko se­be svi, po­put ša­la - od ov­da­šnje dje­ce, pre­ko omla­di­ne pa do onih u zre­lim go­di­na­ma - pri­je­ti da nas gur­ne sa ivi­ce u bez­dan, mo­žda i ko­ji vi­jek pri­je is­te­ka ro­ka tra­ja­nja. Su­je­ta (sa­mo­lju­blje) – opo­ri sok ko­ji tek u ma­lim do­za­ma umi­je da od čo­vje­ka stvo­ri an­đe­la mi is­pi­ja­mo u li­tri­ma. Mje­ši­ne is­pod gr­la su nam pu­ne buć­ka­vog si­ru­pa.
Ne­moj­te mi­sli­ti da su­je­ta spa­da u pa­to­lo­ška sta­nja... Sa­svim je zdrav dio emo­tiv­nog lan­ca. Na­rav­no, ako je oso­ba ko­ja ga no­si, zdra­va. Bi­va opa­sna tek kad je po­put bu­zdo­va­na se­ka onaj ko­ji je po­di­ći ne mo­že. A njo­me ma­šu mno­gi... Po­smo­tri­te oko­li­nu: od še­ta­ča, pro­da­va­či­ce do bes­po­sle­nog is­pi­ja­ča ka­fa, pa do na­trud­nje­lih ma­ma i onog me­na­dže­ra što še­ta od vra­ta do vra­ta... svi­ma nos ci­je­pa sve­mir.
Ta ve­li­ka po­tre­ba da ti se di­ve i da bu­deš dru­gi­ma od zna­ča­ja do­ve­šće do gno­je­nja po­pu­la­ci­je i ne­sno­snog smra­da. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, ne­će vi­še mo­ći da se ra­đa, ra­ste i is­tra­ja­va. Ono što va­lja će pre­svi­snu­ti, ili oti­ći – da se uto­pi u ne­ka dru­ga ple­me­na. Pra­vi­ti se va­žan i ka­da ogle­da­lo ne oda­je lik od zna­ča­ja po­gub­no je bi­lo za tri ču­ve­na gal­ska se­la... a ka­mo­li za ovo na­še, use­lja­če­no do be­smi­sla.
Spar­tan­ci su tvr­di­li da tre­ba za­slu­ži­ti pra­vo na uvre­du i pra­vo na sva­đu... „kad svi bu­de­mo zna­li da si umio što dru­gi ni­su zna­li, da si ra­dio što dru­gi ni­su shva­ta­li, tek ta­da ćeš s ova dva pra­va smje­ti ne­kog od nas gla­sno oša­ma­ri­ti“.
A ot­ku­da na­ma (jad­ni­ma) to­li­ko od­li­ka, pa se ovo­li­ko ko­čo­pe­ri­mo....
I sa­da, dok sto­je na vje­ša­li­ma ci­vi­li­za­ci­je, na­še ave­ti­nje se ru­ga­ju me­đu so­bom i je­dan dru­gom do­vi­ku­ju: Imaš li ljep­šu om­ču od mo­je?
Uz­gred, ovaj tekst je po­sve­ćen de­se­tom av­gu­stu... svjet­skom da­nu bor­be pro­tiv be­smi­sla.
(Autor je knji­žev­nik)