Autor: Mi­lan Ru­žić


Pi­ta­ju lju­di za­što pi­sci pi­šu o Sr­bi­ji i Sr­bi­ma. Ne­ma­ju­ći va­žni­ja po­sla, pi­ta­ju za­što pi­še­mo o naj­va­žni­joj stva­ri u na­šoj dr­ža­vi. Šta da im od­go­vo­ri­mo? Či­me da ih ob­ra­du­je­mo, uz­ne­mi­ri­mo, na­lju­ti­mo? Ako im ka­že­mo da to sma­tra­mo du­žno­šću svo­jom, ne­će ra­zu­mje­ti. Bo­lje da osta­vi­mo pu­bli­ku da sa­ma raz­mi­šlja i iz­mi­šlja raz­lo­ge i kri­ti­ke.
Ne­ki su išli čak do­tle da po­je­di­ni­ma, pa me­đu nji­ma i ono­me ko­ji ova slo­va na pa­pir is­ka­šlju­je, go­vo­re da se pre­sta­ne sa sva­kim pi­sa­njem o Sr­bi­ji i Sr­bi­ma. Pa zar je do­šlo do to­ga da je­dan pi­sac ne smi­je da se obra­ća svo­joj ze­mlji? Tre­ba li na ovo­me sta­ti i pro­mi­je­ni­ti smjer, jer „ni­je tre­nu­tak“ bi­ti Sr­bin? Šta da bu­de­mo, oko­li­no dra­ga? O če­mu da pi­še­mo? S kim da pri­ča­mo? Ko­me da se mo­li­mo? Či­ji ži­vot da ži­vi­mo? Ko­ju bo­ju oči­ju da ima­mo? Či­ju isto­ri­ju da pam­ti­mo? Re­ci­te nam, „svjet­ski Sr­bi“. Ne­ma­mo to ko­ga da pi­ta­mo do vas. Vi ste naj­buč­ni­ji po tom pi­ta­nju. Vi ko­ji se od­ri­če­te sve­ga sve­tog u ime mi­ra. Vi što ste se „iz­met­nu­li na Evro­plja­ne“. Pa ima li, na­pa­sti do­ma­ća, ve­ćeg Evro­plja­ni­na od Sve­tog Sa­ve? Ima li? Zna­te li za Vu­ka Ka­ra­dži­ća? Zna­te li za Nje­go­ša? Pro­pu­to­va­li su oni vi­še ne­go vi na kru­ze­ri­ma i avi­o­ni­ma. Pe­ro mi­sli is­pred me­ne, pa ja za­bo­ra­vljam da mu do­šap­nem da vi te lju­de ne pri­zna­je­te. Ču­je vas Bog ka­ko se po­ne­kad do­šap­ta­va­te me­đu so­bom da zna­te za njih, ali da je bo­lje da se sa­kri­ju ka­ko bi­ste obje­ruč­ke bi­li pri­mlje­ni u no­vo dru­štvo. Pro­da­je­te maj­ke i oče­ve u ime „svjet­skog mi­ra“, tj. tvo­re­vi­ne ko­ja ne po­sto­ji i ko­ja ne mo­že po­sto­ja­ti dok čo­vjek ko­ra­ča ovom pla­ne­tom. S kim i sa čim će­te ži­vje­ti u mi­ru ako sve ras­ku­ći­te i za­bra­ni­te pi­sa­ti oni­ma ko­ji vas opo­mi­nju za va­še do­bro i za do­bro du­še va­še? Ka­kav to mir pla­ni­ra­te, ako sve pro­da­te? Či­ji mir ho­će­te da ži­vi­te, Sr­bi po­e­vro­plje­ni i Evro­plja­ni ra­sr­blje­ni?
Bra­ni­te pi­sci­ma pra­vo na pi­sa­nje. Pr­vo ste od­u­ze­li osnov­nu stvar sva­kog na­ro­da, pa i pi­sca, jer pi­sac je na­rod čim se na­rod ogla­ša­va kroz pi­sca, a to je je­zik. Ba­ca­te ga psi­ma lu­ta­li­ca­ma ka­ko bi­ste taj je­zik uni­zi­li i po­sla­li ta­mo gdje vi mi­sli­te da pri­pa­da. Pa zar naš li­je­pi je­zik psi­na­ma ba­ca­te, jad­na vam maj­ka? Či­me će­te pri­ča­ti? Da li će vas ra­zu­mje­ti ne­ko u mo­li­tvi ako je­zik svoj ne ko­ri­sti­te? Pro­sto pla­ne­te kad vi­di­te ći­ri­li­cu. Pro­po­vi­je­da­te ide­je da je tu­đi je­zik i tu­đe pi­smo bo­gat­stvo na­šeg je­zi­ka ko­ji po­la­ga­no za­ti­re­te. Da se bar na­đe ne­ko pa­met­ni­ji, ne­go se na­đo­ste vi. Vi ko­ji­ma iz dže­po­va is­pa­da­ju la­ti­nič­na slo­va, a iz usta slo­vo o to­le­ran­ci­ji.
Svo­jim po­na­ša­njem plju­je­te u ne­bo. Ne shva­ta­te li da svo­jim raz­mi­šlja­njem mr­tve pi­sce iz ze­mlje va­di­te i le­še­vi­ma se nji­ho­vim pod­smi­je­va­te, a ži­ve ba­ca­te na ze­mlju i ka­me­nu­je­te ih svo­jim te­škim ri­je­či­ma ka­ko bi oprav­da­li se­be pred so­bom? Jad­ni ste vi ko­ji mo­ra­te pr­vo se­bi da se do­ka­zu­je­te, a on­da dru­gi­ma i to ta­ko što će­te one ko­ji su od vas i na­pra­vi­li to što je­ste da pro­ka­zu­je­te i od­ri­če­te ih se po ko zna ko­ji put.
Ali, dok se spa­ja oblak sa obla­kom, čo­vjek sa že­nom i dok iz­me­đu tih obla­ka vi­ri sun­ce, a iz­me­đu čo­vje­ka i že­ne spa­va di­je­te, no­vi će se Sr­bi ra­đa­ti. I kad vi­še ne bu­de ni sun­ca, ni dje­ce, ni lju­di ne­za­tro­va­nih va­šom kob­nom ide­jom, tad ne­će vi­še bi­ti ni ne­ba, ni Sr­bi­je, ni Sr­ba, ni vas, dra­gi na­ši Ra­sr­bi, već će sa­mo osta­ti u va­zdu­hu vaš la­vež opo­mi­nju­ći one ko­ji do­đu da je tu po­sto­ja­la go­mi­la psi­na ko­je su na svoj čo­por la­ja­le i svo­je ro­đe­ne ko­sti gri­zle i za­ko­pa­va­le. A što se pi­sa­ca ti­če, oni će vas nad­ži­vje­ti, pa će se i ta­da na­ći ne­ki da ći­ri­li­com za­pi­še tu le­gen­du i obi­lje­ži to mje­sto kao vaš grob.
wwwi­skra.co