Piše: bORIS jOVANOVIĆ


Osje­ćaš da je pre­vi­še. Da je su­vi­še pra­zni­ne u ovom pre­na­tr­pa­nom sku­če­nom svi­je­tu. I znaš da tre­ba da odeš. Da spa­ku­ješ što imaš i da odeš bez po­zdra­va. Čak i da šmug­neš kao gu­šte­ri­ca pod ka­men, sa­mo da ne bu­deš ov­dje. A la­ko ti je spa­ko­va­ti či­stu sa­vjest i bo­go­li­ki obraz. La­ko ti je na la­kim kri­li­ma, a te­ško ti je sa nji­ma te­ški­ma.
Odlaziš da ne slu­šaš ga­lam­dži­je i da ne gle­daš ša­re­ne pa­ja­ce vri­šte­ćih bo­ja. Da ne slu­šaš la­vi­nu pra­zni­ne i ne gle­daš vr­te­ške pro­pa­da­nja. Do­sta si slu­šao, mno­go si gle­dao, bio ne­ka­da ko­njić u rin­gi­špi­lu, mi­slio da si im bio va­žan, a bio si im smi­je­šan. Ja­ha­li te i la­ga­li te, ču­de­sni čo­vje­če.
Od­la­ziš, čvrst si u na­u­mu, jer ni­je­si ni kur­jak, ni haj­kač. Ni­je­si ni za čo­por, ni za sta­do. Ni­je­si ni u ja­tu, ni u kr­du. A mi­slio si da mo­žeš. Ali, ne ide. Kur­ja­ci, haj­ke , čo­po­ri, sta­da, ja­ta i kr­da—dru­go­me. Te­bi—od­la­zak, pre­na­gljen i oče­ki­van u isti mah. Pa ne­ka i za­li­či na bjek­stvo, sa­mo da odeš da­le­ko od va­ša­ri­šta na ni­či­joj ze­mlji, od ze­mlje ko­ja li­či na va­ša­ri­šte, od maj­sto­ra pre­va­re i pre­va­re­nog pu­ka ko­ji apla­u­di­ra sop­stve­noj pro­pa­sti i ru­ga se sop­stve­nom spa­se­nju.
Od­la­ziš, jer ni­je­si ro­đen za to i ne­maš pra­va da ba­ciš ži­vot na bu­nji­šte, na de­po­ni­ju u ko­ju se pre­tva­ra sve ono što ni­je ži­vot i sve ono što su nam po­nu­di­li kao je­di­ni mo­gu­ći ži­vot. Od­la­ziš, jer ti je do­sta la­ži ko­ja je nji­ho­va je­di­na isti­na, jer ti je do­sta je­di­ne isti­ne ko­ja li­či na op­šti po­raz, jer ti je do­sta sve­op­šte po­bje­de ko­ja sto­ji na po­ra­zu kao ne­sreć­nik na klu­pi­ci pod vje­ša­li­ma. Od­la­ziš, pa ma­kar te pro­gla­si­li bje­gun­cem svi oni ko­ji su ro­đe­ni pod­vi­je­nog re­pa i ko­ji će mi­nu­ti svi­je­tom, a pod­vi­je­na re­pi­na će osta­ti je­di­ni spo­me­nik iz­nad njih. Do­sta je re­po­va, la­ve­ža, re­ža­nja, do­sta je pa­sje na­ra­vi i pse­ćih go­di­na, isu­vi­še za je­dan ži­vot ko­ji je čo­vje­ku da­ro­van da bi bio čo­vjek, a ne pas, ili, ma­kar, da bi ma­nje bio pas, a vi­še čo­vjek.
Od­la­ziš, a znaš da će te is­pra­ti­ti po­ru­gom i mr­žnjom svi oni ko­ji­ma je mr­žnja i po­ru­ga je­di­ni go­vor i raz­go­vor, je­di­ni smi­sao i je­di­no tra­ja­nje, je­di­no za­do­volj­stvo i je­di­na na­sla­da ži­vo­ta. Od­la­ziš i pri­do­da­ješ nji­ho­voj pa­ko­sti još je­dam ma­sni za­lo­gaj, još jed­nu kost ko­ju će po­ho­tlji­vo glo­da­ti. Da­ješ im još je­dan raz­log da se­be pro­gla­se svo­ji­ma na svo­me, a te­be-- tu­đi­nom svu­da, ni­či­jim čo­vje­kom, manj­kom u sva­či­jem ra­ču­nu, ne­po­želj­ni­kom u li­hvar­skom dru­štvu, tri­na­e­stim pra­se­tom, jer za Ju­du ni­je­su ni ču­li. Ju­du ko­ji im je sa­brat po ke­si, brat po na­mje­ri, isto­vjet­nik po po­ljup­cu.
Od­la­ziš, a nji­ma osta­vljaš da uži­va­ju u ne­či­jim mu­ka­ma, da cr­ka­va­ju zbog ne­či­jeg uspje­ha, da lip­sa­va­ju od zlo­be i za­vi­sti i da ne zna­ju za bo­lje i dru­ga­či­je, jer im je dru­ga­či­je i bo­lje ar­hi­ne­pri­ja­telj ko­jeg tre­ba sa­ti­ra­ti svu­da i svag­da bez mi­lo­sti i sti­da. Od­la­ziš, jer su te uvi­jek mr­zje­li oni ko­ji su ti go­vo­ri­li o lju­ba­vi, a ni­ka­da te ni­je­su vo­lje­li oni ko­ji su ti se u lju­bav za­kli­nja­li, a ni­je­si im tra­žio ni lju­bav, ni za­kle­tvu u lju­bav, jer si se uvi­jek bo­jao nji­ho­ve la­ži i svo­je sla­bo­sti.
Od­la­ziš, pa ma­kar se is­kra­dao kao lo­pov u no­ći, jer si uvi­jek vje­ro­vao svo­ju vje­ru i jer ti je vje­ra u ko­ju si vje­ro­vao bi­la po­ne­kad va­žni­ja od svo­ga ži­vo­ta, a ni­ka­da bit­ni­ja od ži­vo­ta dru­gih... Od­la­ziš, jer si spo­znao kri­vo­vjer­ne, jer si poj­mio ma­lo­vjer­ne, jer si upo­znao su­je­vjer­ne oku­plje­ne u mno­štvu vje­ru­ju­ćih bez vje­re ko­ji­ma je vje­ra bi­la ili na la­žlji­vom je­zi­ku ili u du­bo­kom dže­pu, a ni­ka­da ma­kar u kra­jič­ku sr­ca is­pu­nje­nog do po­lo­vi­ne zlo­bom, a od po­lo­vi­ne stra­hom.
I za­to mo­raš oti­ći i pre­pu­sti­ti im sve. Jer znaš, ni­je ovo svi­jet za te­be. I na ovom se svi­je­tu ne mo­žeš ra­do­va­ti, ne mo­žeš, sve i kad bi htio, bi­ti nji­hov na­cvr­ca­ni svat i nji­hov pi­ja­ni svi­rač. Ne mo­žeš bi­ti pu­sta­hi­ja pu­sta­hi­ja­ma, par­ti­jac par­tij­cu, po­žmi­rep fu­ka­ri i fu­ka­ra čo­vje­ku. Od­la­ziš, jer mno­go od te­be tra­že, pre­pu­ni­li su mo­li­tve­nu ča­šu svo­jim ne­vje­ro­va­njam, pre­pu­ni­li su tor­be svo­jom pljač­kom, jer su odav­no već is­pra­zni­li svo­ju du­šu da bi na­pu­ni­li svo­je mje­ši­ne.
Od­la­ziš iako znaš da im li­čiš na sra­mot­nog de­zer­te­ra, na iz­daj­ni­ka i mr­či­pu­šku, od­la­ziš, jer znaš da iz­daj­ni­ci u sve­mu vi­de iz­da­ju, a lo­po­vi u sve­mu vi­de lu­pe­šti­nu... Od­la­ziš, jer vi­diš da je lu­pe­šti­na je­di­na mi­si­ja nji­ho­vih ži­vo­ta, a lo­po­vluk je­di­na te­ko­vi­na nji­ho­ve lo­pov­ske ti­ra­ni­je. Od­la­ziš i osta­vljaš im da ru­še i pre­zi­đu­ju, da pa­le i ha­ra­ju, da oti­ma­ju i ur­ni­šu, od­la­ziš i osta­vljaš zu­lum zu­lum­ća­ri­ma, pljač­ku pljač­ka­ši­ma, pre­va­ru pre­va­ran­ti­ma. Od­la­ziš, jer ne mo­žeš ni­šta oni­ma ko­ji su ukra­li je­zik oni­ma ko­ji bez je­zi­ka ne mo­gu da di­šu... Od­la­ziš, jer si znao da će kra­dljiv­ci je­zi­ka ukra­sti i ta­pi­ju i sve­ti­nju, i pri­čest i is­po­sni­cu i kan­di­lo i ka­di­o­ni­cu, a ti ni­šta ne­ćeš mo­ći. Od­la­ziš jer znaš, a znaš da bi oni ukra­li i Bo­ga i pre­tvo­ri­li ga u đa­vo­la kad su već đa­vo­la pro­gla­si­li je­di­nim Bo­gom.
Od­la­ziš, sam, po­sr­ćeš, a že­liš da osta­neš i po­ku­šaš, iako je sva­ki po­ku­šaj još je­dan po­raz, još jed­na bol, a te­bi je po­ra­za i bo­lo­va isu­vi­še kao što ti je i pre­vi­še nji­ho­vog beš­ča­šća i sra­mo­te. Od­la­ziš, jer ne mo­žeš za­u­sta­vi­ti ma­le pi­zme i ve­li­ke ra­to­ve, ne­či­je stri­ne i ru­še­nje Pal­mi­re, pre­je­de­ne či­nov­ni­ke i ha­ra­nje Lje­vi­ške, ma­le lju­de i ve­li­ke ba­ra­be...
Od­la­ziš, a na­dam se da ne­ćeš oti­ći. Ili da ma­kar ne­ćeš za­klju­ča­ti Ne­bo za so­bom, An­đe­le Bra­te...
(Autor je knji­žev­nik)