Pi­še: To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki


Do­la­zi sreć­no vri­je­me, bez ta­ko obeshrabrujuće i fru­stri­ra­ju­će slo­bo­de mi­šlje­nja, u ko­jem će sve bi­ti pro­pi­sa­no do­zi­ra­njem iz­no­še­nja i ši­re­nja mi­šlje­nja i po­gle­da na ovaj, Bož­jom ru­kom, davno, ure­đen svi­jet. Mi, kao uni­kat­ni Evro­plja­ni, ka­ko nas je Bog dao vi­še drč­ne no ju­nač­ne, vi­še uz­dup­če­ne no do­sto­jan­stve­ne, vi­še sa­mo­u­vje­re­ne no am­bi­ci­o­zne, ne mi­sli­mo, ni­ti ima­mo šta „pro­tiv­no mi­sli­ti“, jer sam čin mi­šlje­nja po svo­joj pri­ro­di – pro­ti­van je i sub­ver­zi­van.
Već smo raz­ra­di­li Si­stem di­sa­nja (či­taj: Pre­ži­vlja­va­nja!), na slam­či­cu, do­bro kon­tro­li­sa­nog i u la­bo­ra­to­ri­ja­ma pro­či­šće­nog va­zdu­ha. Sva­ko pre­ko­ra­če­nje pro­pi­sa­ne do­ze, pod­ra­zu­mi­je­va od­u­zi­ma­nje Li­cen­ce, pod bud­nim nad­zo­rom Slu­žbi za za­šti­tu evrop­skog po­ret­ka. Da ne go­vo­ri­mo o ta­ko je­din­stve­noj pri­vi­le­gi­ji, na­rav­no, ka­da po­sta­ne­mo nji­hov pu­no­prav­ni član, (a ne kao do sa­da – sa­mo do­pi­sni!), kon­sen­zu­som će­mo, sa­svim ši­ro­ko­gru­do sa­mi se­be, do mi­le vo­lje, iz­bom­bar­do­va­ti.
Ne­ma, da­kle, mi­šlje­nja, go­spo­do mo­ja. Ni­ko ni da se na­ša­li. Čak je i ri­jet­kim in­te­lek­tu­al­ci­ma ja­sno da je ova­ko ustro­je­na dr­ža­va, sa ogra­ni­če­nim su­ve­re­ni­te­tom, po­sta­la vla­snik na­ših, do be­smi­sla ogra­ni­če­nih ži­vo­ta, pod uslo­vom da bi­lo ka­kav ži­vot ima­mo i da ga ne ko­ri­sti­mo za lič­ne po­tre­be. Ono, uisti­nu, ni­je ko­rekt­no da ne ka­že­mo, ka­ko nam je na­ša, po svim ni­vo­i­ma, pa­žlji­vo ure­đe­na dr­ža­va, ustu­pi­la, sa­svim ve­li­ko­du­šno, neo­gra­ni­če­nu mo­guć­nost pre­i­me­no­va­nja sve­ga i sva­če­ga pa i mi­šlje­nja, a o sa­vje­sti i pra­vu na slo­bo­dan iz­go­vor sva­ko­ja­kih glu­po­sti na ne­ko­li­ko ma­ter­njih jezika da ne go­vo­ri­mo u „okvir­nim emi­si­ja­ma“, in vi­vo, „ u cen­tar“, ko­je slu­že za to­tal­no is­pi­ra­nje mo­zga oni­ma ko­ji­ma još ni­je ja­sno o če­mu se ra­di. Da ne po­mi­nje­mo o istu­pa­nju i udru­ži­va­nju u ne­ke no­ve, a ta­ko sta­re je­re­si, sek­te, vjer­ske za­jed­ni­ce i par­ti­ji­ce.
Sa­mo da nam ne pad­ne na pa­met da se udru­ži­mo i ima­mo ne­što pro­tiv na­ših „pri­ja­te­lja i sa­ve­zni­ka“, ko­ji ve­dre i obla­če iz­nad Go­re nam Cr­ne. Pre­gli da nas od­bra­ne od se­be sa­mih. Od­ne­kud sa­zna­li da smo od­u­vi­jek ima­li „ra­do­nji­će“ i „je­re­mi­je g.“ Uosta­lom, ova­ko neo­d­ra­slim tre­ba sta­ra­telj, tu­tor ili­ti ka­kav lo­gor­ski nad­zor­nik, da ne na­pra­vi­mo ka­kvu glu­post. Ako će­mo po­šte­no i tre­ba po­mo­ći sva­ko­me ko­me ovo­li­ko bo­gat­stvo i bo­lji ži­vot ni­je­su uči­ni­li da bu­de spo­ko­jan i sre­ćan. Ono, isti­na je pra­va, po­sli­je du­go­go­di­šnjeg is­pi­ra­nja mo­zga, ko­nač­no smo osta­li bez isto­ri­je i tra­di­ci­je. Ta isto­rij­ska bla­ma­ža je­ste za na­ro­de ko­ji ima­ju hi­lja­du­go­di­šnju tra­di­ci­ju u ne­po­dop­šti­na­ma sva­ko­ja­ke vr­ste, a ne kao kod nas gdje sve po­či­nje sa ne­sreć­nim Nje­go­šem. No, Bo­gu hva­la, i nje­ga smo ra­do­sno i sa olak­ša­njem „po­spre­mi­li“ u Hag zbog ge­no­ci­da nad bra­ćom po kr­vi. Sve smo, ka­ko nas je Bog dao mar­lji­ve, is­pra­li u sto­ti­nu vo­da, pa on­da pre­far­ba­li kao da pri­je nas ni­šta ni­je bi­lo, ni­ti po­sto­ja­lo. Ni­je bi­lo Tu­ra­ka, pa ka­ko bi, mo­li­ću li­je­po, mo­glo bi­ti „is­tra­ge po­tu­ri­ca.“ Sve po­či­nje sa na­ma.
I, uisti­nu, ma­lo-ma­lo, pa, eto, ne­što na sva zvo­na po­či­nje­mo, otva­ra­mo, za­tva­ra­mo i pu­šta­mo u rad, po sto pu­ta. Pre­si­pa­mo iz šu­pljeg u pra­zno... Ka­ko su nas tran­zi­ci­o­no pre­ve­li žed­ne pre­ko vo­de, za­pra­vo upu­ti­li nas u osnov­na na­če­la de­mo(n)kra­ti­je ni­šta nam ta­ko do­bro ne ide kao „ko­rup­ci­ja i ugra­đi­va­nje u ten­de­ri­sa­nje dr­ža­ve,“ sa „kra­duc­ka­njem dr­žav­nih re­sur­sa“. Rad­no spo­sob­nu mla­dost pro­iz­vo­di­mo u ra­zno­vr­stan, sa­svim ši­rok spek­tar me­na­dže­ra za sve i sva­šta, a naj­če­šće ni­za­šta, u voj­ni­ke po ugo­vo­ru za sla­nje po sa­ve­znič­kim mi­si­ja­ma „do­bre vo­lje“, na­rav­no o svo­me tro­šku, na pi(lj)-are i struč­nja­ke za sva­ku vr­stu ma­gle i pra­ši­ne, sa­mo ne za rad.
O, ka­kve lje­po­te, Bo­go moj mi­li! Ka­ko bi se tek Da­vid Štr­bac ra­do­vao! Du­ša bi mu pu­kla od ne­vi­đe­ne ra­do­sti i ve­se­lja. Pre­ve­de­no na srp­ski: ni­kad se ta­ko do­bro ni­je ži­vje­lo kao da­nas od pra­zne pri­če. Ot­kad su nam u „ja­nu­a­ru po­če­le obe­ća­ne go­di­ne bo­ljeg ži­vo­ta i sva­ko­ja­kog bla­go­sta­nja“, na­mno­ži­li se be­lo­svet­ski „tu­ma­či i ču­va­ri“ na­ših sno­va i na­da­nja. Od ka­ko sva­ko­dnev­no sa nji­ma ve­če­ra­mo i či­ni­mo one pro­stač­ke stva­ri, sve nam je, na­jed­nom, kre­nu­lo na bo­lje. Nji­ma li­je­po, a na­ma sve rav­no, do Ko­so­va. Da ih ni­je ne bi­smo ni zna­li ko smo i što smo. Ono, isti­na, i bez njih smo se bra­ni­li od sva­ko­ja­kog ja­da i bi­je­de i sva­kom pa­sjem na­ko­tu i pis-mi­le­ti le­đa smo vi­dje­li. Ono i tre­ba nam nji­ho­va pod­u­ka o (ne)na­pa­da­nju u in­te­re­su de­mo(n)kra­ti­je, iz­ra­že­nu u onoj, već da­nas, ču­ve­noj kri­la­ti­ci „rat za mir“, ko­ju je u tre­nu­ci­ma pje­snič­kog na­dah­nu­ća, iz­gr­cao onaj naš (ne)sreć­ko Sme­to Mrak iz Bu­do­ve. Od sreć­nog iš­če­ki­va­nja da nam do­đu, pro­sto smo se umr­tvi­li, da sko­ro i ne di­še­mo. A i ni­je ma­la ša­la, bi­ti drug ve­li­ki­ma. O, ka­kve ra­do­sti, rav­no­prav­no od­lu­či­va­ti kon­sen­zu­som. Ka­ko su „ovi“ sa uli­ce do­šli, „sva­nu­lo“ nam te sve ide na „bo­lje“. Čak ne­vi­đe­no bo­lje. Upi­ša­ni od za­do­volj­stva, skan­di­ra­mo: „Cr­ne ja­de da­mo, a Sa­ve­zni­ke ne da­mo!“ Ka­kav bi­smo ne­za­hva­lan na­ro­dić bi­li, pa da ne po­štu­je­mo sta­ri­jeg i ja­čeg, ko­ji nam na tac­ni do­no­si „svo­je mi­šlje­nje na dar, na­rav­no u for­mi ogra­ni­če­nog su­ve­re­ni­te­ta.“ Mi, da­kle, ne­ma­mo vi­še po­tre­be za mi­šlje­njem i mi­sli­o­ci­ma. Uki­nu­li smo sve Ka­te­dre ko­je iole in­si­sti­ra­ju na mi­šlje­nju. Na­še je sa­mo da se po­ko­ri­mo zva­nič­nom mi­šlje­nju. Ono, isti­na, ni­ko nam ne bra­ni da mi­sli­mo, sa­mo da pla­ti­mo Po­se­ban po­rez (PDV) za mi­šlje­nje. Ne­ko, kao i uvi­jek, pla­ća gla­vom, ne­ko zad­nji­com, a ne­ko, bo­ga­mi i baj­bo­ka­nom, (tri mje­se­ca Spu­ža, i jed­nu go­di­ni­cu uslov­no, kao mo­ja ma­len­kost!) ili do­bro­volj­nim, dru­štve­no ko­ri­snim ra­dom na po­lji­ma svu­da za­si­ja­nim ilu­zi­ja­ma. Ka­ko su nas obo­ga­ti­li sva­ko­dnev­no emi­to­va­nim obe­ća­nji­ma o bo­ljem ži­vo­tu, ni­ko­me ne pa­da na pa­met da pla­ća po­rez na mi­šlje­nje. Ta, ko bi, mo­li­ću li­je­po, tro­šio ovo­li­ko bo­gat­stvo od pla­ti­ca i pen­zi­ji­ca na sva­ko­ja­ke glu­po­sti, u ovoj, na­da­sve slo­bod­noj, pro ovo, pro ono ze­mlji. Ne­ma, da­kle zbo­ra ni do­go­vo­ra, na­rav­no ni mi­šlje­nja, ako već ni­je spo­sob­no da se pod uti­ca­jem par­tij­skih „pi-ara“ pre­i­me­nu­je u „slu­žbe­no“, na­rav­no i u ono dru­go, za ko­je ka­žu da je „u slu­žbe­noj upo­tre­bi“. O opo­zi­ci­o­nom mi­šlje­nju da ne go­vo­ri­mo. Ono se ta­ko br­zo mi­je­nja i usit­nja­va po po­tre­bi i mje­ri vla­da­ju­će oli­gar­hi­je. Ta nor­ma­lan čo­vjek se mi­je­nja. Pre­nuh se pred gla­som mog omi­lje­nog li­ka, Nje­go­ve Vi­so­sti, Ki­coš Ma­co­la­ša: „Ima li ko pro­tiv?“... Eh, do­bri­ce mo­ja, bu­ljo­o­ka, pri či­stoj svi­je­sti obe­ća­vam da ne­mam ni­šta pro­tiv. Pred­lo­ži­ću Va­šu Vi­sost za do­ži­vot­nog di­rek­tor­či­ća, ili još bo­lje da po­sta­ne­te mi­ni­star, ma­kar bez port­fe­lja. Sva­ka šu­ša i ma­ru­ša je bi­la mi­ni­star, a vi da ni­ste. Ne bri­ni­te, pre­ko VIP-a (či­taj: ve­ze i po­znan­stva!), iz­mi­sli­će „va­ši paj­ta­ši“ ne­ko mi­ni­star­stvo sa­mo za va­še šverc-ko­merc po­slo­ve. Ja, šta ćeš!? I ni­je ne­ka fi­lo­zo­fi­ja bi­ti mi­ni­star u ova­ko une­sre­će­noj ze­mlji. Ne­će­te vje­ro­va­ti, baš nam je na­jed­nom bo­lje. Ni­kad bo­lje. Ne pro­ti­vi­mo se. Ne mi­sli­mo... Eh! Ta ni­smo lu­di, pa još i da mi­sli­mo.