Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


O ži­vo­tu Bar­ke Pr­vo­slov­nog po­sto­je mno­ge pri­če, ta­ko broj­na na­ga­đa­nja... Jed­no je si­gur­no, bio je naj­ču­de­sni­ji ju­ri­šnik me­đu ri­ba­ri­ma. Za­bo­ra­vi­lo se da nje­go­va sa­ga i po­či­nje od da­na kad je mo­re ta­ba­ni­ma do­ta­kao. Sa ne­pu­nih dva­de­set lje­ta na­pu­stio je mre­že i za tri hva­ta sla­vom opa­sao do­mo­ve na­ših oče­va. Opet, dru­gi su sklo­ni­ji da ga opi­šu kao bor­ca pred ko­jim ni­ko nor­ma­lan ni­je smio da iza­đe na meg­dan. Bu­zdo­van i pe­ro mu bje­hu jed­na­ko sil­ni, kao i mi­ši­ce na čvor­no­va­tim ra­me­ni­ma. Ne­moj­te da vas la­žu, on je zbi­lja na­pi­sao „Ze­len­spis”. A on­da, obr­ni-okre­ni, i ri­ječ i su­za mu isto­vjet­no me­ke bi­ja­hu... a osmi­jeh gro­ho­tan, na­li­čan gr­mlja­vi­ni kad se za­ki­lip­de­ri nad Pra­ska­vi­com. Da, do­bri moj na­ro­de... ta­ko i to­li­ko Bar­ka bje­še na­o­čit... i pre­go­le­mo usa­mljen međ` svo­jom vr­stom. Nje­gov sr­žni vez, ov­da­šnji po­rod kroz na­sled­nu krv vi­še ni­kad ne­će sple­sti. Do­du­še, mu­stra za bu­da­le i ni­ko­go­vi­će se že­sto­ko osvje­ži­la i uve­li­ko se pre­no­si sa kro­ja­ni­ce na pre­sli­cu. Kad bi se sa­mo me­đu tom pro­kle­ti­njom pre­di­vo mo­glo na dva mje­sta pre­ki­nu­ti... da ma­lo po­či­ne­mo i kre­ne­mo iz po­čet­ka.
Ko­li­ko je ne­po­zna­ni­ca krio kroz ži­vot, to­li­ko taj­ni Bar­ka od­vu­če sa so­bom u grob. Iskre­no, tu i ta­mo će vam is­pri­ča­ti broj­ne okraj­ke, ba­ci­ti u li­ce za­go­re­le gre­bi­ce sa­su­še­nih la­ži o ne­stan­ku jed­nog od naj­ve­ćih me­đu čo­vje­ci­ma... ipak Pr­vo­slov­nom mi­to­vi i da­lje po­ni­zno kle­če, str­plji­vo če­ka­ju u re­du i kla­nja­ju se sre­ći da is­pri­ča­ju jed­nu od mo­gu­ćih svr­še­ta­ka o vi­te­škoj le­gen­di.
Me­ni se ipak naj­vi­še do­pa­la sle­de­ća be­sje­da...

* * *

Pre­klao je Bar­ka te go­di­ne tri ale što su pre­li­je­ta­le Gra­ho­vo i po­ku­ša­le da utek­nu ka Pa­štro­vi­ći­ma; ru­ka­ma je raš­ču­pao zlo­du­ha sa zi­di­na iz­nad Sta­re pla­ni­ne... ži­vu vo­du je na­to­čio u mje­ši­nu i njo­me iz­vla­čio otrov sa ra­na (vi­da­ri tre­binj­ski mu po­za­vi­dje­še na umje­šno­sti). Vam­pir­ske uho­de što po­ha­ra­še se­la iza vra­ta Pi­ve je na­ta­kao na plu­ha­ve ple­ti. Ve­le i da je ne­gdje iz mo­ra iz­vu­kao br­do­vi­tu kor­nja­ču i uz dva ša­ma­ra je na­tje­rao da po­vra­ti pro­ždra­na bla­ga sa gu­sar­skih la­đa.
Tr­čao je uz og­nje­nog ko­nja što je pa­lio pše­nič­ne udo­li­ne – mi­lu­ju­ći mu gri­vu i u tr­ku na uvo pri­je­tio da se oka­ne po­ga­na na­u­ma – da mu je­zik ne iš­ču­pa; pre­pla­šio je avet što je na­u­mi­la da o cr­nu sri­je­du po­je­de dje­cu iz Nik­ši­ća... na ne­kom gum­nu je iz­bu­šio ru­pu to­li­ko du­bo­ku da se ju­tro sa­ple­lo i ras­tre­slo zvi­je­zdu Da­ni­cu. On­da je s nje bli­stav pe­rut smje­stio u fe­njer. Eno ga u du­bi­na­ma Kr­no­va – i da­nas plam­ti kad se na­su­če gu­sta ma­gla.
A on­da ne­ko od­o­zgo­re od­lu­čio da sta­vi tač­ku na pod­vi­ge go­ro­sta­sa.
De­si­lo se ta­ko da je Pr­vo­slov­ni še­tao Pa­štro­vač­kom go­rom, pa sko­čio do Ši­ro­ke stra­ni­ce (vrh Su­tor­ma­na) u na­mje­ri da uhva­ti bi­je­lu vra­nu... na­čuo je da je tu­da ne­gdje svi­la gni­je­zda od oč­nih ži­la mor­na­ra. Na­jed­nom po li­cu osje­ti na­let vre­la vje­tra. Kad je po­ku­šao da ga za rep za­su­če, shva­ti da ogrom­na olu­ja s pu­či­ne do­la­zi – i da tek pru­tić od nje obraz oku­si. Lo­me­ći ono što ni­je sti­glo da se za­bi­je pod ze­mlju tre­sla je ču­do­vi­šna vje­tri­na sve pred so­bom, te uz za­glu­šu­ju­ću hu­ku smo­tri­la u ju­na­ko­ve mo­dre oči.
S de­sne stra­ne mu po­gled ukra­de oprez, te shva­ti da iz ne­be­ske ru­pe va­tre­na đu­lad ju­ri­ša­ju na Or­jen – sa­mo tren ko­ji i nad­li­je­ta­će ču­ku na ko­joj sto­ji. Li­je­va stra­na je vri­šta­la gr­đe od svih – zli de­mo­ni ras­ci­je­pa­še sti­je­ne i po­to­ke, gra­be­ći ka nje­mu... želj­ni da se na­sr­ču sna­ge iz Bar­ki­ne lo­ba­nje. Gad­ni­jih stvo­ro­va svi­jet ni­je vi­dio. Nje­mu se ni brk ne na­je­ži. Uz svu ne­vo­lju, stra­šni sud pri­zva i le­de­nu ki­šu – pre­tvo­ri jul­ski dan u zi­mu od ko­je ko­sti bje­že u prah. Iza se­be za­ču sik­ta­nje... ni­je tre­ba­lo ni da se okre­ne, znao je da ono gad­no ču­do od zmij­skog ca­ra do­la­zi da se ogo­zbi.
Ču­dan dan da ga Bog ubi­je.
Kud god da je po­ku­šao, a ni­je se ni po­tru­dio da umak­ne, če­ka­la ga je pro­past. Shva­ti da ne­ma vaj­de da se is­ka­li i bi­je­su pru­ži po­vo­da da se raz­ga­la­mi... Su­tor­man je tog da­na za­bi­lje­žio dru­ga­či­ju vr­stu ju­na­če­nja.
Spu­sti čo­vjek bu­zdo­van na ka­men, oči­stio igle od ki­šne rđe, ras­kop­ča je­dre­njak od si­ri i ba­ci ga s pla­ni­ne. Od­re­za ple­te­ni­cu i smo­ta u džep... a ša­ke ogo­li, mak­nuv­ši ma­gjer­ne štit­ni­ke, pu­stiv­ši pr­sti­ma da ih stu­de­ne ka­pi ugri­zu. Od­ne­kud vi­la istru­ji... dal’ iz ka­me­na ili srč­ne ži­le gu­šte­ra... pri­ma­če se Pr­vo­slov­nom... u zeb­nji po­nu­di spa­sa. Mo­lja­še i pre­kli­nja­še Bar­ku da is­pi­je ži­ve vo­de i pre­tvo­ri se u gra­nit­na dži­na. „Uka­me­ni se da do­če­kaš spa­sa!” - vi­ka­la je. Pr­vo­slov­ni po­mi­lo­va čar­ne uvoj­ke i smje­sti ih iza vi­li­njeg uva, osmjeh­nu se za­štit­ni­ci... „Po­đi dok ne bu­de ka­sno. Ni­je ka­men mo­ja ko­ža”.
I ta­ko osta sam, dok se gad i pro­past pri­mi­ca­la na sva­ki ča­sni udar. Ra­su vo­du iz mje­ši­ne i pu­sti je da utek­ne, a on­da sje­de po­stra­ne na Stra­ni­ci – dav­ši sve­mu da ga s le­đa šče­pa. Po­škra­pa krv sve okol­ne pla­ni­ne. Pu­če ja­ka kost kao ma­la stvar. Raz­le­će se si­la iz me­sa... za­je­ča iz gu­šte­ra vi­la i po­tom kri­ka ne­sta. Ple­te­ni­ca se iz­vi iz­nad mo­ra i u du­bi­ne ne­sta. Na­je­de se sve­mir go­zbe sa Su­tor­man­skog pja­ta. Na­sr­ka se sa­dr­ži­ne čo­vjek-di­va iz Pa­štro­vi­ća.
Ta­mo gdje Bar­ka sta­ja­še osta sa­mo ro­sa, ma­lo ma­nje slat­ka od di­vljih ja­go­da. I sve se po­vu­če, pu­stiv­ši da­nu no­vu uru jul­ske to­plo­te. Bu­zdo­van ote zmi­ji­nji car. Je­dre­njak za­sku­bje olu­ja. De­mo­ni pro­žva­ka­še ma­gjer­ne štit­ni­ke... a led­na ki­ša ob­li­za sve kr­va­ve tra­go­ve o po­sto­ja­nju ne­kad ve­li­kog ju­na­ka.
Lju­di­ma za­pri­je­ti­še da ne pri­ča­ju o čo­vje­ku ko­ji mo­ga­še sve.

* * *

Do­ći će dan ka­da će sa svih stra­na da pri­ti­sne pro­past. Obič­no ve­li­ki i moć­ni ima­ju do­volj­no ka­me­nja da ga­đa­ju i od­lo­že kraj. Šta na­kon to­ga osta­je, ni­ko ni­je si­gu­ran... ali, ni­je da va­lja i ni­je da se pri­ča.
Mo­žda je isti­na dru­ga­či­ja... ima ne­kih me­đu na­ma, što od pro­pa­sti ne bje­že. Spu­ste oklop i ra­mo­ve... pru­že si­li pre­go­le­moj da ih pro­gu­ta, a ova umi­sli da je si­ta. Pih. Ko­ja la­žna po­bje­da.
Bu­di­te ma­li... ne­kad je u to­me ve­li­či­na. Ro­sa će da pam­ti go­ro­sta­se i za­šap­ne ja­go­da­ma.
(Autor je knji­žev­nik)