Pi­še: Ni­ko­la Đur­ko­vić


Sve vi­še je ki­šnih i tmur­nih da­na. Ci­pe­le su ti­je­sne, a ko­ža me žu­lja, oko se­be vi­dim spo­koj­na li­ca ko­ja se osmje­hu­ju ka­me­ra­ma na kra­ju du­gač­kih sel­fi šta­po­va. A šta­po­vi me ner­vi­ra­ju. Osmi­je­si mi iz­gle­da­ju kao ce­re­ka­nje mo­joj ne­sre­ći. Svi ti lju­di bez pro­ble­ma tu su da bi me­ni na­ni­je­li bol, da bi me pod­sje­ti­li ko­li­ko sam loš, ne­spo­so­ban i od­vik­nut od sre­će... Jer me je za­o­bi­šla. Ona, je­di­na s ko­jom je vo­đe­nje lju­ba­vi upra­vo to. Je­di­no ona mo­že bez ugri­za oč­nja­ka i za­ri­ve­nih kan­dži da me po­ša­lje u spo­koj. Ona... Sre­ća. Ona na ko­ju imam pra­vo! Ona ko­ju mi oti­ma svi­jet! Ona ko­ja za­vr­ša­va na tu­đim fo­to­gra­fi­ja­ma, ona ko­ja vi­si o sel­fi šta­po­vi­ma, ona ko­ju do­di­ru­ju pr­lja­ve ru­ke ne­do­stoj­nih lju­di. Sa­mo sam ja ro­đen da je no­sim! Ego, po­sta­jem svje­stan se­be. Svje­stan pre­tje­ri­va­nja. Svje­stan svo­je se­bič­no­sti. Po­ku­ša­vam da se osvr­nem na li­je­pe stva­ri u ži­vo­tu, ali mo­je oči vi­še ne vi­de ni­šta osim cr­ne bo­je, ni­šta osim ono­ga što je tu­đe, a tre­ba­lo je bi­ti mo­je. Lu­pam se­bi ša­mar. Is­pred ogle­da­la sam. Gle­dam po­zna­to li­ce. Mo­je. Li­je­po je. Ni­ko ni­je ova­ko li­jep... No­vi ša­mar. Pre­tje­ru­jem opet. Na li­cu za­mi­šljam raj­sfer­šlus. Po­vla­čim ga na­ni­že i iz­la­zim iz svo­je ko­že, ski­dam je, osta­vljam je da se pro­vje­tri kao ka­put po­sle ka­fan­skog di­ma. Mo­je ti­je­lo bez ika­kvih na­zna­ka da je mo­je ko­ra­ča ne­pre­gled­nim or­ma­rom u ko­me je oka­če­no bez­broj li­ca, bez­broj ži­vo­ta i bez­broj pri­ča. Tra­žim ne­ko li­ce ko­je će mi bi­ti po mje­ri, ali znam da će mi sva­ko bi­ti bo­lje od mog, su­mor­nog, je­di­nog po­gre­šnog. Osje­tih ne­či­ju ru­ku na svom ra­me­nu, okre­nuh se i vi­djeh ka­ko mi ne­ko ti­je­lo bez li­ca pru­ža mo­ju ko­žu na či­vi­lu­ku. Od stra­ha i od ina­ta po­čeh da tr­čim, do­ko­pah jed­nu ko­žu i usko­čih u nju. Mo­men­tal­no po­sta­jem svje­stan ko sam. Ja sam pje­vač, imam ogrom­nu ku­ću, mu­zič­ku ka­ri­je­ru, pre­li­je­pu že­nu. Svi že­le da sam ja, svi bi da osje­te je­dan se­kund mog ži­vo­ta... Eto, sva­ka ko­ža je ljep­ša od mo­je... Ali, još jed­na mi­sao je tu. No­va ko­ža se je­ži, sr­ce is­pod nje lu­pa sve ja­če, no­ge se tre­su, kne­dla u gr­lu me da­vi... “Ding dong”. Znam ko je na vra­ti­ma. Ne­ko ko­me sam du­žan svoj uspjeh, sla­vu, že­nu, ku­ću... Ne­ko ko­me sam du­žan sve. Osje­ćam se kao go.no, kao pse­ći iz­met. Kao pro­dukt tu­đeg pro­bav­nog trak­ta. Nok­ti­ma gre­bem po se­bi, tra­žim pa­tent. Že­lim da ski­nem ovu pro­kle­tu ko­žu. Čo­vjek ko­ji ula­zi u pro­sto­ri­ju na li­cu ima osmi­jeh, ali od­vrat­ni­ji od svih ko­je sam vi­dio. Pru­ža mi ru­ku, a ja i da­lje že­lim da ne­sta­nem, se­kun­du pri­je ne­go me je do­dir­nuo uspi­je­vam da po­bjeg­nem iz te je­zi­vo udob­ne ko­že i opet se na­đoh u onom ogrom­nom or­ma­nu. Ona spo­do­ba sa mo­jom ko­žom me i da­lje pra­ti, a ja sa­da, još vi­še pre­pla­šen, uska­čem u pr­vu sle­de­ću ko­žu i opet isti trip. U mo­men­tu ka­pi­ram ko sam. Ja sam lik ko­jeg sva­kog da­na vi­dim ka­ko is­pi­ja ka­fu u ka­fi­ću po­red mog do­ma, na sto­lu mu je naj­no­vi­ji mo­del aj­fo­na, do nje­ga klju­če­vi od ko­la, ja­ko br­zih i sku­pih. Po­stao sam on. Dru­štvo sti­že, pod­jed­na­ko is­kom­plek­si­ra­ni kao ja. Na­ru­ču­ju se ita­li­jan­ski, fran­cu­ski, en­gle­ski do­ruč­ci. Na­rav­no, na moj ra­čun, jer sam ja tu al­fa. Osta­li se pra­ve da ih to ne do­ti­če, a do­ti­če ih. Sme­ta im što oni ne mo­gu da se ta­ko ra­si­pa­ju nov­cem. Za­do­vo­ljan sam dok od­la­ze. Te­le­fon zvo­ni. Ne­la­go­dan osje­ćaj u sto­ma­ku. Od­bi­jam po­ziv i ubr­za­nim ko­ra­kom ko­ra­čam ka autu. Mo­ja ru­ka na kva­ki, ne­či­ja ru­ka na mom ra­me­nu, ogrom­na ru­ka ko­ja mi mr­vi ra­me. “Znaš li ko­ji je da­nas dan?”, re­če naj­du­blji glas na svi­je­tu. “Ne­dje­lja” - re­koh - “ali sju­tra do­no­sim sve...” Du­bo­ki glas me pre­ki­de - “Ako sam rek’o ne­dje­lja, zna­či osta­je ne­dje­lja, da­kle ne­ma je­dan dan, zna­či ne mo­že po­ne­dje­ljak.” Je­za mi na­glo ob­u­ze ti­je­lo kad za­čuh jed­no klik i jed­no “ga­zda ša­lje po­zdra­ve”. Beng! Pro­vla­čim se kroz ru­pu od met­ka i opet sam u or­ma­ru. Drh­tim. Duh ko­ji drh­ti. Ka­ko je mo­gu­će da ne­ma­te­ri­jal­no bi­će mo­že da osje­ti ta­ko ne­što. Po­gle­dah u sto­mak, ra­na je tu. Ne ra­zu­mi­jem ka­ko je mo­gu­će da sam po­go­đen u tu­đem ti­je­lu. Opet osje­ćam ru­ku na ra­me­nu, tr­znuh se zbog po­mi­sli da ću opet pro­ži­vje­ti smrt. Spo­do­ba, sa­mo sa­da ne baš spo­do­ba već sjen­ka ljud­skog ob­li­ka, bez li­ca, opet mi pru­ža či­vi­luk s mo­jom ko­žom. Ni­šta mi ni­je ja­sno. „Ne že­lim je! Od­la­zi!“ – vi­čem dok uzi­mam ko­žu, ne gle­da­ju­ći ni či­ju, ni ka­kvu u na­di da ću iz­bje­ći utva­ru.
U kre­ve­tu sam. Oči su mi za­tvo­re­ne, ali ne spa­vam. Ne mo­gu da kon­tro­li­šem mi­sli. U gla­vi mi je sin. Za­što se još ni­je vra­tio iz gra­da. Za­što ne­ma ob­zi­ra pre­ma me­ni kad zna da ne mo­gu za­spa­ti dok svi uku­ća­ni ne bu­du u kre­ve­ti­ma. Ja­ka bol u gru­di­ma sko­ro da me je smr­vi­la. No­ve mi­sli. Mo­žda mu se ne­što de­si­lo, mo­ram ga po­zva­ti. Ipak ne, ne­će se ja­vi­ti, jer ga je baš bri­ga za me­ne. Mi­sli da ni­sam nor­mal­na oso­ba, jer ne spa­vam no­ći­ma dok je on u gra­du. Ka­že mi da ni­je­dan ro­di­telj ne raz­mi­šlja ovo­li­ko, ka­že mi da sam mu te­ret, ali ja ga sa­mo vo­lim. Vo­lim ga vi­še od se­be, moj ži­vot je bez­vri­je­dan u od­no­su na nje­gov, a nje­ga je bri­ga! Bri­ga ga je za me­ne! Opet bol. Sa­da je ja­ča. Sa­da je po či­ta­vom ti­je­lu, slje­po­oč­ni­ce će mi eks­plo­di­ra­ti. Uma­lo da iz­gu­bim svi­jest. Ne mo­gu iz­dr­ža­ti ni mi­nut du­že u ovom ti­je­lu, ovaj bol ne mo­gu pod­ni­je­ti.
Zvo­no. Olak­ša­nje. Usta­jem iz kre­ve­ta i hi­tam ka vra­ti­ma, otva­ram ih i vi­dim… Se­be. Pi­ja­nog. „Ti ni­si nor­mal­na že­na, idi spa­vaj!“ – re­če to ti­je­lo ko­je je u stva­ri mo­je. Ovo no­vo me za­bo­lje ja­če ne­go ijed­nom pri­je, ali ne­ka­ko raz­vu­koh osmi­jeh i re­koh jed­no ti­ho „la­ku noć“. Kre­nuh ka kre­ve­tu, ali us­put htje­doh da vi­dim u či­joj sam ko­ži i sta­doh is­pred ogle­da­la.
Mo­ja du­ša ni­je mo­gla da pod­ne­se bol ko­ja me je u tom tre­nut­ku za­de­si­la. Su­ze su me iz­ba­ci­le iz ti­je­la mo­je Maj­ke i ja se opet na­đoh u or­ma­ru.
Mo­ja du­ša je pla­ka­la. Sve se tre­slo. I or­mar, i ko­že i ja, i ci­je­li ko­smos.
Ona spo­do­ba se opet po­ja­vi is­pred me­ne i sad je već po­znah. An­đeo, onaj ko­ji je za­du­žen za me­ne, pru­ži mi mo­ju ko­žu i ti­ho, go­to­vo ne­čuj­no, re­če: ‘’Ne bu­di ne­za­hva­lan, kro­je­na je sa­mo za te­be. Kao što ti ni­jed­nu dru­gu ne mo­žeš da no­siš ta­ko ni ni­ko dru­gi ni­je u sta­nju da ob­u­če tvo­ju ko­žu.“
Po­ka­jah se. Obu­koh je. Vra­tih se u svoj stan. Is­pred onog istog ogle­da­la, ali is­pred dru­ga­či­jeg od­ra­za. Ovog pu­ta oči su bi­le upla­ka­ne, ali sreć­ne. Za­hva­lih se An­đe­lu, jer mi je otvo­rio oči i otr­čah do te­le­fo­na.
Po­zvao sam Maj­ku, iz­vi­nio sam joj se za sva­ku ru­žnu ri­ječ, za sva­ko po­ka­zi­va­nje ne­po­što­va­nja i za sva­ku bez­ob­zir­nost. Za­hva­lih joj se, jer me je baš ova­kvog stvo­ri­la.
S dru­ge stra­ne čuh sa­mo jed­no „vo­lim te“ i mo­je ti­je­lo osje­ti spo­koj.
Da­ni pre­sta­še da bu­du tmur­ni.