Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Da su od­no­si Sr­bi­je i Ame­ri­ke za­i­sta u uz­la­znoj pu­ta­nji, ka­ko pre­mi­jer ka­za, vi­dje­lo se po uz­li­je­ta­nju Baj­de­no­vog avi­o­na- de­fi­ni­tiv­no je išao uz­la­znom pu­ta­njom i ma­hao do­ma­ći­nu, za­mo­liv­ši pi­lo­ta da što pri­je uvu­če staj­ni trap ka­ko bi otre­sli To­mu Ni­ko­li­ća s toč­ko­va, u ko­je mu se uple­la kra­va­ta dok je kon­sta­to­vao: “A, pa me­ni se či­ni da su ma­lo pre­pum­pa­ni, bo­ga­mi! Sje­ćam se da su kod nas na ko­li­ci­ma za ze­mlju, dok sam ra­dio u jed­nom ugled­nom kra­gu­je­vač­kom pred­u­ze­ću, bi­li mek­ši...oće ko­li­ca da se pre­tu­re kad su pu­na ilo­va­če, a toč­kić pre­pum­pan...”
Ne, ša­lu na stra­nu, za­i­sta su od­no­si to­li­ko do­bri da pot­pred­sjed­nik Ame­ri­ke ni­je že­lio da za­o­bi­đe Be­o­grad na svom pu­tu ka Pri­šti­ni, u ko­joj se za­dr­žao dva da­na za raz­li­ku od dva sa­ta u pre­sto­nom nam gra­du, ali dva sa­ta de­fak­to zna­če mno­go vi­še ne­go to­li­ko da­na kod Ta­či­ja!
Do­du­še, u po­li­ti­ci se ta­kav od­nos tu­ma­či dru­ga­či­je, sa­svim dru­ga­či­je od uz­la­zne pu­ta­nje, ali u re­al­no­sti stva­ri sto­je ova­ko, da pla­stič­no ob­ja­snim: kre­ne­te na da­lek put ko­jem se to­li­ko ra­du­je­te. Mo­re, re­ci­mo, i us­put vam to­li­ko pri­gu­sti, a be­ši­ka ni na­lik Ba­bi­će­voj!
Re­al­no, če­mu se u tom tre­nut­ku vi­še ra­du­je­te: pr­voj pum­pi ili žbu­nju ako je pri­ruč­ni­je, da ta­ko ka­žem, ili pak mo­ru, pla­ži, za­la­sku sun­ca nad pu­či­nom?
Vje­ru­jem da se od­go­vor na­me­će sam od se­be, pa ta­ko i u ovom slu­ča­ju- Džo­zef Baj­den se du­že za­dr­žao u Pri­šti­ni, ta­mo je te­la­lio sve kon­tra od ono­ga što je go­vo­rio ov­dje, ali mu ne­će bi­ti ni bli­zu pri­jat­no ko­li­ko u Be­o­gra­du, jer čo­vje­ka, fa­kat, naj­ljep­še uspo­me­ne ve­žu za mje­sto gdje se olak­šao!
Da me ne shva­ti­te po­gre­šno, ne mi­slim ja da bje­lo­svet­ski po­li­tič­ki va­ga­bun­di Sr­bi­ju do­ži­vlja­va­ju kao polj­ski klo­zet, na­pro­tiv, vje­ru­jem da vi­še na nas gle­da­ju kao na žbun, ali su­šti­na je u to­me da ko­li­ko god vre­me­na osta­nu ov­dje osta­ve ne­iz­bri­siv trag za so­bom, ili ba­rem te­ško iz­bri­siv i do­sta opo­rog mi­ri­sa!
E, kad smo već kod mi­ri­sa uz nje­ga ne­ka­ko lo­gič­no ide i ukus, a i on ne­po­pra­vlji­vo go­rak!
Mi­slim na Baj­de­no­vo iz­vi­nje­nje po­ro­di­ca­ma ko­je su iz­gu­bi­le svo­je u NA­TO zlo­či­nu ‘99. ko­je bi mo­žda i ima­lo smi­sla, mo­žda bi ima­lo pri­zvuk ljud­sko­sti da opet je­di­na te­ma ni­je bi­la ta­ko­zva­na “nor­ma­li­za­ci­ja” od­no­sa s Ko­so­vom i po­to­nji od­la­zak do­le!
Zna­či, čo­vjek se kur­to­a­zno iz­vi­nio zbog hi­lja­da po­stra­da­lih i još ko zna ko­li­ko hi­lja­da obo­lje­lih (zbog njih se ni­je iz­vi­nio ni­ti će iko ika­da, na­ža­lost, ni­ti ko smi­je to da im spo­či­ta od ov­da­šnjih vel­mo­ža), pa tr­kom iz ku­će žr­tve u dom svo­jih sa­u­če­sni­ka da na­zdra­ve ono­me za šta se dva sa­ta pri­je to­ga iz­vi­nio?
Za­ni­mlji­va ta vi­so­ka po­li­ti­ka ma­lih lju­di, za­i­sta!
Svo­di se ot­pri­li­ke na to da si­lo­va­telj otr­či do ku­će žr­tve, pro­ća­ska s nje­nom po­ro­di­com, us­put se uz slat­ko i vo­du iz­vi­ni za ono što je ura­dio, pa za­mo­li za ne­ku fo­to­gra­fi­ju ka­ko bi ne­što ka­sni­je s eki­pom ko­ja mu je ču­va­la stra­žu dok se iži­vlja­vao nad mu­če­ni­com mo­gao da ona­ni­še na nje­nu sli­ku!
No, šta ja pa znam o po­li­ti­ci osim či­nje­ni­ce da su da­le­ko mu­dri­ji od nas re­kli: “Ne ra­duj se Da­naj­ci­ma ni kad da­ro­ve no­se”, pa ta­ko i ovu po­sje­tu ko­ju kva­li­fi­ku­ju kao ne znam ko­ju po re­du isto­rij­sku i su­štin­ski va­žnu za nas ne vi­dim ni­ka­ko dru­ga­či­je do sta­jan­ku kraj us­put­nog gr­ma!
Još ka­da se ima u vi­du da je, osim od­la­ska u “to­a­let”, Baj­den is­ko­ri­stio pri­li­ku da sto­je­ći nad pi­so­a­rom vik­ne: “E, uma­lo da za­bo­ra­vim, Ame­ri­ka će uvi­jek bi­ti vaš pri­ja­telj i sa­ve­znik, al’ ‘aj­de da li­je­po pri­zna­te Ko­so­vo, ba­ta­li­te te pri­če o brat­stvu i sa­ve­zni­štvu s Ru­si­jom, ras­pro­da­te još to cr­ka­vi­ce što vam je osta­lo od pri­vred­nih do­ba­ra i do­sto­jan­stva, i ja­vi­te Ta­či­ju da ma­lo ka­snim, ali sti­žem, nek’ ba­ci na ro­štilj de­se­tak Sr­ba s lu­kom... ovaj, će­vap­či­ća...”
Ne, za­i­sta, od­no­si su nam u to­li­ko uz­la­znoj pu­ta­nji da sa­mo što ni­su po­le­tje­li k’o Baj­de­nov avi­on ka Pri­šti­ni, za ko­jim je pre­mi­jer ma­hao i ka­da se pri­ze­mljio na aero­drom krv­ni­ka “Adem Ja­ša­ri”, a pred­sjed­nik se čvr­sto i do­sto­jan­stve­no dr­žao za toč­ko­ve po­na­vlja­ju­ći: “Ma, ne pu­caj­te, šta vam je, sa­mo ću na ven­til da is­pu­stim ma­lo va­zdu­ha i pu­štam se! Vje­ruj­te mi, ni­šta go­re ne­go kad vam se u tr­ku pre­vr­nu ko­li­ca, a lo­pa­ta omla­ti pre­ko če­la.