Pi­še: Če­do­mir An­tić

Sr­bi su u Habzbur­škoj mo­nar­hi­ji to­kom vje­ko­va ima­li pra­vo da ko­ri­ste svoj je­zik i pi­smo. Ma­kar u unu­tra­šnjoj upo­tre­bi. Pam­ti se da su se kar­lo­vač­ki mi­tro­po­li­ti u svo­jim dvo­ro­vi­ma čak i car­skim pred­stav­ni­ci­ma obra­ća­li na srp­skom. Ka­da bi se ovi po­bu­ni­li, vi­so­ko­pre­o­sve­će­ni su se po­zi­va­li na drev­ne pri­vi­le­gi­je ko­je je srp­ski na­rod ne­ka­da ste­kao. Car­ska oho­lost i agre­siv­ni pro­ze­li­ti­zam Ka­to­lič­ke cr­kve ugro­ža­va­li su i po­ne­kad ospo­ra­va­li srp­ska pra­va, ali je naš na­rod pre­ži­vio, odr­žao se i uje­di­nio. Tek ka­da su srp­ski ko­mu­ni­sti u Hr­vat­skoj do­pu­sti­li da sa 23 ča­so­pi­sa na ći­ri­li­ci ta­mo­šnji na­rod spad­ne na je­dan, otvo­re­na je mo­guć­nost za ko­nač­no obes­pra­vlji­va­nje i pro­gon. Čak i ta­da pro­gon je iz­vr­šen tek na­kon ra­ta u ko­me Za­greb mo­žda ne bi po­bi­je­dio da ni­je imao po­dr­šku SAD, SR Nje­mač­ke i ta­da­šnje Ru­ske Fe­de­ra­ci­je.
Ka­kva je dr­ža­va Cr­na Go­ra? Mi­ni­star­stvo pro­svje­te uve­lo je, po pr­vi put u isto­ri­ji, la­ti­nič­ne dnev­ni­ke za ocje­nji­va­nje uče­ni­ka. Po­slije na­si­lja nad je­zi­kom, su­zbi­ja­nja tra­di­ci­ja, pro­go­na pro­fe­so­ra, ka­žnja­va­nja uče­ni­ka (ka­da se mir­no pri­sje­te vre­me­na ka­da su bo­le­sni zlo­čin­ci iz NA­TO-a ubi­li dva­de­set nji­ho­vih vr­šnja­ka, sa­mo u Cr­noj Go­ri)... Do­šlo je i ovo.
Mi­ni­star­stvo ću­ti. To­li­ko su uvje­re­ni u is­prav­nost ono­ga što su uči­ni­li da ne od­go­va­ra­ju na do­pi­se iz ško­la, ne re­a­gu­ju na pi­ta­nje no­vi­na­ra... Mi­le­na Zo­ra­no­vić, če­sti­ta i hra­bra Uči­te­lji­ca iz bar­ske Osnov­ne ško­le „Ju­go­sla­vi­ja“, uka­za­la je na ovu naj­ve­ću ne­prav­du ko­ju je u sa­vre­me­nom dru­štvu mo­gu­će po­či­ni­ti. Na obes­pra­vlji­va­nje. Sr­bi su u Cr­noj Go­ri obes­pra­vlje­ni. Ustav im ga­ran­tu­je rav­no­prav­nost a odav­no su im na­met­nu­ti pot­pu­no po­li­tič­ko i kul­tur­no za­ti­ra­nje i asi­mi­la­ci­ja. I go­spo­đa Zo­ra­no­vić je odr­ža­la pre­da­va­nje o eti­ci mi­ni­stru ko­ji ni­je­mo iz­vr­ša­va tu­đe šo­vi­ni­stič­ke pla­no­ve. Tu rop­sku, lo­go­ra­šku man­tru - ko­ju uvijek na­me­ću ko­la­bo­rant­ske sla­bo­ti­nje i sa­di­stič­ki re­ne­ga­ti - pre­ma ko­joj tre­ba bi­ra­ti iz­me­đu ći­ri­li­ce i hlje­ba - Uči­te­lji­ca Zo­ra­no­vić raz­ob­li­či­la je jed­no­stav­no i do­stoj­no na­ših ve­li­kih bo­ra­ca za slo­bo­du. Ona je iza­bra­la svo­ju pro­fe­si­ju – bu­du­ći da je Uči­te­lji­ca (sa ve­li­kim pr­vim slo­vom), oda­bra­la je ći­ri­li­cu.
Isto je ta­ko 1941. go­di­ne, u vri­je­me ka­da su ši­rom oku­pi­ra­ne Sr­bi­je na­ci­sti ubi­ja­li de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di, a na pod­sti­caj oku­pa­to­ra pet­ sto­ti­na srp­skih ugled­ni­ka pot­pi­sa­lo pro­glas pro­tiv ustan­ka, naš ve­li­ki na­uč­nik i aka­de­mik Mi­loš Đu­rić od­bio da se pri­du­ži. Ka­da mu je je­dan ko­le­ga, ko­ji je pre­da­vao na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji, re­kao da ipak pot­pi­še po­što su oku­pa­to­ri ve­li­ka si­la od ko­je će stra­da­ti, Đu­rić mu je od­go­vo­rio: „La­ko je te­bi da pot­pi­šeš, ti u ne­ka­kve di­ple svi­raš, a ja pre­da­jem eti­ku.“
Ko će za­pam­ti­ti Vu­ja­no­vi­ća i Đu­ka­no­vi­ća? Ko će se sje­ća­ti nji­ho­vih mi­ni­sta­ra? Onog ko­ji na­re­đu­je da se umje­sto ći­ri­li­ce na­me­će la­ti­ni­ca, ili dru­gog ko­ji je ra­ni­je do­sa­dio svi­ma uva­lju­ju­ći oko­lo disk o srp­skom Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, a da­nas ni­je­mo sje­di u vla­di ko­ja uki­da tra­di­ci­o­nal­no pi­smo...
Ka­kvu bu­duć­nost oče­ku­je vlast ko­ja mi­sli da je sa njom na­stao svi­jet? Gdje su nje­ni uzo­ri? Ka­mo joj pro­sve­ti­te­lji, mu­če­ni­ci, ju­na­ci, be­sjed­ni­ci, pra­ved­ni­ci, sa­nja­ri, umjet­ni­ci, mi­sli­o­ci...? Đu­ka­no­vić, bi­će, mi­sli da ne­ma ve­će Evro­pe od par zgra­da u Bri­se­lu, ni ve­će dr­ža­ve od one ko­ju ta­mo hva­le... Da ni­ti jed­na vje­ra ne mo­že bi­ti sku­plja od evra, a ni­ko hra­bri­ji od met­ka...
Ći­ri­li­cu me­đu­tim ni­su su­zbi­li ver­mah­ti, voj­ni­ce, na­o­ru­ža­ni mi­si­o­na­ri, ja­me, lo­go­ri, hi­lja­de to­na hra­ne u vri­je­me gla­di, glo­bal­ne mre­že... Od­ba­cu­ju­ći je, cr­no­gor­ski od­na­ro­đe­ni vlasto­dr­šci osu­đu­ju svo­ju dr­ža­vu na se­be sa­me. Oni pre­ki­da­ju sa svi­me oni­me što je Cr­na Go­ra bi­la. Odav­no su ras­ki­nu­li sa srp­skim ko­ri­je­ni­ma iz ko­jih je ona u 15. vi­je­ku po­če­la da na­sta­je. Po­sle su si­ste­mat­ski za­ti­ra­li i iz­ob­li­ča­va­li sve dr­žav­ne i na­rod­ne tra­di­ci­je. Pra­vo­sla­vlje u Cr­noj Go­ri je ta­ko pred­sta­vlje­no na na­čin na ko­ji ga vi­di jed­na ko­mič­na i ma­lo­broj­na sek­ta to­ta­li­tar­nih lju­di i biv­ših ate­i­sta na­sta­la pri­je če­tvrt vi­je­ka. Ko­jim pi­smom su pi­sa­li cr­no­gor­ski kne­že­vi, kralj Ni­ko­la, čak i cr­no­gor­ski ze­le­na­ši i ko­mu­ni­sti? Svi oni sa­da ko­nač­no pri­pa­da­ju sa­mo na­ma. Bi­li su Srp­stvo, osta­ju u nje­go­vom kri­lu. Baš kao i za­sta­ve i zna­me­nja sa svih bi­ta­ka ko­je sa­da Đu­ka­no­vi­ćev re­žim ne smi­je ni da sla­vi, obi­lje­ža­va ni­ti ih se uop­šte pri­sje­ća da ne bi uvri­je­dio spon­zo­re, za­štit­ni­ke i ko­a­li­ci­o­ne part­ne­re.
Ali, da li je istin­ska cr­no­gor­ska isto­ri­ja za­i­sta umr­la ka­da se na vlast po­peo čo­vjek ko­ji mi­sli da je sam se­bi do­vo­ljan i da sa njim po­či­nje jed­na sa­svim no­va epo­ha? Epo­ha ko­ju či­ne sa­vi­tlji­vi ma­ni­pu­lan­ti što po pra­vi­lu mije­nja­ju vje­ru za ve­če­ru? Mo­žda će, me­đu­tim, bi­ti sa­svim dru­ga­či­je. Mo­žda ova no­va na­ci­o­nal­na dr­ža­va, ko­ja se od­re­kla sve­ga iz svo­je pro­šlo­sti osim dr­žav­nog ime­na i par bi­zar­nih ili ne­ja­snih epi­zo­da iz pro­šlo­sti, i sa­ma po­sta­ti epi­zo­da. No­vac, moć, bez­oč­ne sa­ve­zni­ke (ko­ji ne zna­ju čak ni ko­ju su tač­no dr­ža­vu bom­ba­rdo­va­li ili po­sje­ti­li), sud ko­ji to ni­je... nad­ja­ča­će Uče­ni­ci, Uči­te­lji­ca, nik­šić­ki Pro­fe­so­ri i na­rod­ne vo­đe... Svi­ma nji­ma pra­ve­dan sud da­će isto­ri­ja i po­ko­lje­nja ko­ja, napo­slet­ku, uvijek mo­gu da sla­ve sa­mo Do­bro.
( Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)