Autor: Mi­lan Ru­žić

Sr­bi­jo, naj­dra­ža, i zva­nič­no su te do­vu­kli do dna. Ni­si ti mo­gla sa­ma pa­sti bez na­še po­mo­ći. Ako je iko po­mo­gao u pa­du Sr­bi­je, po­mo­gli smo mi – Sr­bi. Ali, kao što to naj­če­šće bi­va, na na­go­vor onih ko­ji to ni­su. Ovo­ga pu­ta je sva na­da oti­šla ne­gdje da­le­ko. Pla­či, Sr­bi­jo, jer si otje­ra­la svog naj­mi­li­jeg si­na, a ujed­no i svo­ga oca! Već u da­lji­ni ču­jem ka­ko zvo­na sa na­ših cr­ka­va gu­be sna­gu jed­no za dru­gim. Cr­kve se skri­va­ju pod vo­du ili u ne­ka­kvo ra­sti­nje sa­mo da ovo ne gle­da­ju. U tu vo­du i u to ra­sti­nje isto ta­ko ni­su oti­šle bez na­še po­mo­ći.
Iz No­vog Pa­za­ra je, Sr­bi­jo, is­tje­ran Sve­ti Sa­va. Is­tje­ran je jed­no­gla­sno! Pro­tje­ran je zbog se­dam mi­li­o­na eura! Da­kle, zbog stra­ne va­lu­te i zbog stran­ca. Naj­u­ren je iz svog gra­da, a čim su to svi do­zvo­li­li bez ijed­ne ri­je­či, on­da slo­bod­no mo­gu re­ći da je pro­tje­ran i iz ci­je­le ze­mlje. Ško­la u No­vom Pa­za­ru ko­ja je no­si­la ime „Sve­ti Sa­va“ kao što ško­li je­di­no i do­li­ku­je, sa­da je do­bi­la ime „Ha­lif Bin Za­jed el Ne­hjan“!
I šta ćeš sad, Sr­bi­jo, bez kr­sta, bez ško­le, bez Sa­ve, bez se­be? Gdje si po­šla bez ka­pe i bez Oca? Ku­da si se za­pu­ti­la kad se na mje­stu tvog ro­đe­nja i na­stan­ka na­se­li­še oni ko­ji se ne slu­že ni ča­šću, ni do­bro­tom, ni sve­to­šću? Odo­še ti sve­ci, Sr­bi­jo! Odo­še ti lju­di! Odo­še ti dje­ca! Ko će osta­ti, Sr­bi­jo? Osta­će ti pan­tlji­ča­re, uko­lji­ce, kva­zi­de­mo­kra­te, oce­u­bi­ce, iz­daj­ni­ci, mu­ti­vo­de, sa­tra­pi i tu­đi po­slu­šni­ci i obo­ža­va­te­lji! Ni­je­dan čo­vjek ti ne­će osta­ti, Sr­bi­jo!
Da je ne­ko ne­kad na­pi­sao pri­ču o to­me ka­ko je je­dan na­rod, ne­ka­da ve­li­ki i sve­ti, na­pra­vio svo­ju dr­ža­vu, pa je on­da pro­da­vao, a on­da je u di­je­lo­vi­ma na­sle­đi­vao i vra­ćao ču­pa­ju­ći je od du­šma­ni­na svo­jom kr­vlju, pa se ta krv od stra­ne unu­ka i si­no­va tih istih ju­na­ka pro­da­la za ma­le pa­re i taj na­rod svo­ju ze­mlju uni­štio, a se­be za­mi­je­nio dru­gi­ma, šta bi se mo­glo re­ći? Ni­šta! Svi bi mi­sli­li da je u pi­ta­nju baj­ka. Me­đu­tim, u baj­ka­ma do­bro uvi­jek po­bi­je­di zlo. Da­nas je, Sr­bi­jo, je­di­no ve­li­ko do­bro ko­je nam je osta­lo, a to je Sve­ti Sa­va, iz­gu­bi­lo bit­ku sa na­pred­nim Sr­bi­ma i nji­ho­vim šap­ta­či­ma ko­ji sa­mo u euro vje­ru­ju.
Već vi­dim Rast­ka ko­ji, sa ve­li­kim bo­lom u du­ši i su­zom u oku, po­no­vo bos ho­di po ze­mlji is­ci­je­pa­ne man­ti­je i opet uda­ra, u du­bi­ni noć­nog mi­ra, na ka­pi­je za­tvo­re­ne sve­to­gor­skog ma­na­sti­ra i mo­li da otvo­re mu te­ška vra­ta. Da je ima­lo prav­de u ovoj ze­mlji, cio bi na­rod po­hr­lio za Sa­vom u ma­na­stir da ga ne­ka­ko ubi­je­di da se vra­ti, a ujed­no da i od Bo­ga iz­mo­li opro­štaj, jer je ovim uvri­je­dio i Nje­ga. Za mno­gi­ma smo na­ro­de du­žni po­tr­ča­ti, jer smo sve što va­lja pro­tje­ra­li, pro­ka­za­li i une­sre­ći­li. Kad smo već za svim onim du­šma­ni­ma tr­ča­li i pri­sva­ja­li ih, on­da za sve­ci­ma mo­ra­mo. Ako ova­ko na­sta­vi­mo, a ni­ko­ga osim nas vi­še ne­ma, šta mi­sli­te, ko­ga će­te pro­tje­ri­va­ti ne­go jed­ni dru­ge?
Na­rod zbog ko­jeg je Rast­ko po­stao Sa­va sad ga opet vra­ća na nje­go­vo svje­tov­no ime, dok je du­hov­no ne­gdje sa­krio od se­be i od dru­gih, a sve za­rad ne­kih mi­li­o­na. Sve­ci nas ba­rem ni­ka­da ni­su osta­vlja­li u ne­vo­lji, a ni u do­bru. Ko po­sle ovo­ga bu­de imao obra­za da se na Sa­vin­dan po­ja­vi i Sa­vu sla­vi, taj ni­šta ljud­sko u se­bi ne­ma ako pri­je to­ga ni­je di­gao svoj glas pro­tiv Sa­vi­nog pro­go­na.
Pu­tuj, Sve­ti Sa­va! Pu­tuj za Šan­ti­ćem, Nje­go­šem, An­dri­ćem, De­san­kom. Pu­tuj za Prin­ci­pom i sve­tim vla­di­kom Ni­ko­la­jem. Pu­tuj za svo­jim Ne­ma­nji­ći­ma. Pu­tuj za La­za­rom, Mi­lo­šem, za srp­skim ju­na­ci­ma iz Ve­li­kog ra­ta. Pu­tuj za Du­či­ćem, Avom Ju­sti­nom i Mi­lan­ko­vi­ćem. Pu­tuj, oče Sr­bi­je, za svo­jim dje­te­tom ko­je je sa to­bom pro­tje­ra­no iz ze­mlje ko­ja po nje­mu ime no­si.
Na­đi ne­gdje u du­bi­ni svo­je sve­te du­še sna­ge, pa opro­sti me­ni i me­ni slič­ni­ma. Opro­sti nam što su ri­je­či je­di­no či­me mo­že­mo po­ku­ša­ti da te vra­ti­mo. Opro­sti nam na­šu sla­bost pred ovim no­vim Sr­bi­ma i nji­ho­vom no­vom bra­ćom, sta­rim du­šma­ni­ma. Idi, oče Sa­vo, za svim na­šim pro­tje­ra­nim srp­skim ve­li­ka­ni­ma i sve­ci­ma. Pu­tuj­te za­jed­no do ne­kog mje­sta ko­je vam se uči­ni do­volj­no do­brim na ne­ku no­vu sta­ru Sr­bi­ju i u njoj ži­vi­te ona­ko ka­ko ste za­slu­ži­li. Upam­ti, oče Sa­vo, i upam­ti­te svi vi srp­ski oci, sve­ci, mu­če­ni­ci i ve­li­ka­ni – mo­li­će­mo je­di­nog Oca na­še­ga i va­še­ga da se jed­nom vra­ti­te i či­ni­će­mo sve da se to do­go­di, jer ima još nas ko­ji će­mo pro­gon vaš opla­ki­va­ti, a va­šem po­vrat­ku se kroz mo­li­tve­ne su­ze na­da­ti.wwwi­skra.co