Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Mla­di čo­vjek, od­sko­ro po­sla­nik u hr­vat­skom sa­bo­ru Ivan Per­nar ko­ji je u po­sled­nje vri­je­me po­stao hit na in­ter­ne­tu, pri­je sve­ga za­hva­lju­ju­ći svo­jim evro­skep­tič­nim i an­ti-NA­TO iz­ja­va­ma, bo­ra­vio je ne­dav­no u Be­o­gra­du.
I to ne bi bi­lo ni­šta neo­bič­no i stra­no, i ra­ni­je su broj­ni pred­stav­ni­ci hr­vat­skog na­ro­da do­la­zi­li u srp­sku pre­sto­ni­cu, po­sje­ći­va­li dr­žav­ne i dru­ge in­sti­tu­ci­je, dr­ža­li pre­da­va­nja, da taj mla­dić ne no­si ime i pre­zi­me ko­je aso­ci­ra na pro­šlost, na isto­ri­ju od­no­sa Sr­ba i Hr­va­ta.
To je sa­da valj­da u mo­di, ta ne­ka po­mi­re­nja i iz­vi­nje­nja, ko­jih se ne bi­smo sje­ti­li da ni­je ,,po­kro­vi­telj­stva’’ (či­taj na­red­be) evrop­ske ad­mi­ni­stra­ci­je iz Bri­se­la i dru­gih cen­ta­ra mo­ći.
I, do­bro, ni­je to ni lo­še na­kon sve­ga što se do­ga­đa­lo s kra­ja pro­šlog vi­je­ka, ali i mno­go ra­ni­je i po­čet­kom pro­šlog vi­je­ka. Ime ovog mla­dog hr­vat­skog po­li­ti­ča­ra je uz­bur­ka­lo jav­nost, po­go­to­vo one ko­ji po­ne­što zna­ju iz isto­ri­je. Sa Iva­nom Per­na­rom di­je­lim ne­ke za­jed­nič­ke vri­jed­no­sti, ve­za­no za sta­vo­ve ko­je jav­no iz­no­si u od­no­su na Evrop­sku uni­ju i NA­TO i uop­šte na re­gi­on. Ako se vra­ti­mo na sre­di­nu tre­će de­ce­ni­je pro­šlog vi­je­ka u vri­je­me mog pra­dje­de Pu­ni­še Ra­či­ća i nje­go­vog, ka­ko ču­jem, bli­skog pre­tka Iva­na Per­na­ra či­je ime on da­nas no­si, on­da bi­smo vi­dje­li da po­sto­ji ogrom­na raz­li­ka u od­no­si­ma i do­ži­vlja­ji­ma po­li­tič­ke stvar­no­sti i nje­nim tu­ma­če­nji­ma.
Na­ši pre­ci Pu­ni­ša i Ivan ži­vje­li su u is­toj dr­ža­vi (Kra­lji­vi­ni SHS), vo­di­li že­sto­ke bor­be iza skup­štin­skih go­vor­ni­ca, bi­li do­mi­nant­no op­te­re­će­ni na­ci­o­nal­nim nad­gor­nja­va­nji­ma uz te­ške ri­je­či i op­tu­žbe, kat­kad i otvo­re­ne pri­jet­nje. Us­put va­lja is­ta­ći i da je ta dr­ža­va ko­jom je na­čel­stvo­vao kralj Alek­san­dar bi­la na­ša ve­li­ka uto­pi­ja i ne­sre­ća, i u pra­vu su onu ko­ji ka­žu i srp­ska grob­ni­ca. No, to sa­da ni­je te­ma.
Da se vra­tim ju­na­ci­ma ove pri­če... Oni su, ka­ko je to moj pra­djed u jed­nom is­ka­zu i po­svje­do­čio, du­go vre­me­na pri­je tog su­no­vra­ta po­li­tič­kih i lič­nih od­no­sa bi­li u do­sta ko­rekt­nim od­no­si­ma, du­bo­kog po­što­va­nja i uva­ža­va­nja.
On čak tvr­di da ,,je svim sr­cem že­lio slo­gu sa Hr­va­ti­ma, sve dok se i lič­no ni­je uvje­rio da oni sve či­ne, gla­sa­ju­ći za za­ko­ne i raz­ne od­lu­ke na šte­tu Sr­ba’’! I za­i­sta, a to se vi­di iz broj­nih isto­rij­ski do­ku­me­na­ta, Hr­va­ti u li­ku Stje­pa­na Ra­di­ća i nje­go­ve Se­ljač­ke stran­ke u tom pe­ri­o­du po­na­ša­li su se ta­ko da što je u ,,dr­ža­vi go­re, to će za njih bi­ti bo­lje’’!?
Oni su po­red to­ga oma­lo­va­ža­va­li ve­li­ku srp­sku žr­tvu u ra­tu, pot­cje­nji­va­li i na lič­nom pla­nu vri­je­đa­li srp­ske po­sla­ni­ke, uklju­ču­ju­ći i mog pre­tka, jed­nog od glav­nih ju­na­ka ove pri­če.
Ivan Per­nar, po­sla­nik Se­ljač­ke stran­ke, od ko­rekt­nog (na po­čet­ku) ko­le­ge po­sla­ni­ka ka­sni­je je po­stao naj­gr­la­ti­ji i naj­gru­blji u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma i op­tu­žba­ma na ra­čun srp­skih ko­le­ga pre­ko pu­ta, ko­je je po sve­mu do­ži­vlja­vao kao pro­tiv­ni­ke i ne­pri­ja­te­lje. Epi­log tog hr­vat­skog, ma­lo je re­ći ver­bal­nog di­vlja­štva i po­vam­pi­re­no­sti, ostao je u isto­ri­ji upam­ćen kao aten­tat u Skup­šti­ni od 20. ju­na 1928. go­di­ne, ka­da je Pu­ni­ša Ra­čić ra­nio i ubio po­sla­ni­ke po­me­nu­te hr­vat­ske stran­ke. Na­kon ovog ne­mi­log do­ga­đa­ja, za­bra­nje­no je uno­še­nje oruž­ja u Skup­šti­nu.
Mno­gi mo­ji sa­go­vor­ni­ci na ovu te­mu sma­tra­ju da je to bio pre­lom­ni tre­nu­tak ka­da su od­no­si iz­me­đu dva na­ro­da iza­šli iz le­ži­šta i da su mo­žda ka­sni­ji do­ga­đa­ji (Ja­se­no­vac i dru­gi po­ko­lji ko­je su po­či­ni­li Hr­va­ti nad Sr­bi­ma) kao i do­ga­đa­ji iz de­ve­de­se­tih bi­li sa­mo na­sta­vak te po­re­me­će­no­sti i kr­vo­loč­ne mr­žnje ko­ju su oni, slo­bo­dan sam re­ći, ima­li pre­ma Sr­bi­ma.
No, ja pak mi­slim da taj do­ga­đaj i ni­je bio ini­ci­jal­na ka­pi­sla sve­ga što je usli­je­di­lo, ko­ri­je­ni tog zla su mno­go du­blji.
Hr­va­ti su htje­li svo­ju ne­za­vi­snu dr­ža­vu i ta­da i ka­sni­je i taj vje­kov­ni san su ostva­ri­li. Sve što su ra­di­li bi­lo je pod­re­đe­no tom ci­lju, ne bi­ra­ju­ći sred­stva.
I re­al­no go­vo­re­ći, da su se dva na­ro­da odvo­ji­la u svo­jim dr­ža­va­ma u vri­je­me Pu­ni­še i Iva­na, sve bi bi­lo dru­ga­či­je, ne­u­po­re­di­vo bo­lje.
Da­nas, pak, na­kon osam­de­set osam go­di­na Ivan i ja ži­vi­mo u dvje­ma po­seb­nim dr­ža­va­ma, vje­ru­jem neo­p­te­re­će­ni da­le­kom pro­šlo­šću i do­ga­đa­ji­ma či­ji su su­di­o­ni­ci bi­li na­ši pre­ci. Dru­ga su i vre­me­na, si­gu­ran sam da bi da­nas te­ško bi­lo mo­gu­će na­ći to­li­ko ja­ke raz­lo­ge za po­te­za­nje oruž­ja. Lič­no bih vo­lio upo­zna­ti Iva­na Per­na­ra i raz­go­va­ra­ti na po­me­nu­te te­me, re­lak­si­ra­no, hlad­ne gla­ve. Ima­li bi­smo šta re­ći je­dan dru­go­me.
Šta je bi­lo- bi­lo je, da­nas ne­ma osje­ća­ja kri­vi­ce ni kod me­ne, a vje­ro­vat­no ni kod nje­ga za ono što se de­ša­va­lo pri­je go­to­vo de­vet de­ce­ni­ja.
Ipak je va­žna bu­duć­nost, ali i iz pro­šlo­sti tre­ba uči­ti, ka­ko se ne bi po­na­vlja­la.
Jer ko ne upo­zna svo­ju isto­ri­ju, du­žan je da je po­na­vlja.
Vi­dim i kod mla­dog Per­na­ra sprem­nost za pre­va­zi­la­že­nje raz­li­ka i bol­nih isto­rij­skih do­ga­đa­ja i to ra­du­je sva­kog do­bro­na­mjer­nog čo­vje­ka.
Vje­ru­jem da je ta sprem­nost pro­iz­vod is­kre­ne na­mje­re i ako je de­fi­ni­tiv­no ta­ko, on­da bu­duć­nost na ovim pro­sto­ri­ma mo­že bi­ti svi­je­tla.
Nas ni­ko ne mo­že na­tje­ra­ti da se vo­li­mo, ali uza­jam­no po­što­va­nje nas ni­šta ne ko­šta, a pu­no zna­či.
Ne­ću go­vo­ri­ti o ne­koj po­seb­noj bli­sko­sti dva na­ro­da, ali upu­će­nost jed­nih na dru­ge je evi­dent­na. Ge­ne­ra­ci­je ko­je do­la­ze oči­to će bi­ti re­lak­si­ra­ne ba­la­sta pro­šlo­sti, a to već mo­že tra­si­ra­ti do­bar put u da­ni­ma i go­di­na­ma pred na­ma.