Pi­še: Jan­ko Je­lić


Ne­gdje u vre­me­nu rop­stva pod Tur­ci­ma stvo­re­na je Cr­na Go­ra. Ali ne kao dr­ža­va, već kao ide­ja dr­ža­ve, kao ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja slo­bo­de, ili bor­be za slo­bo­du. Ona je bi­la zbjeg, bi­la je ka­tun, bi­la je mit, bi­la je ple­me, ili ple­men­ski sa­vez, ali ni­ka­ko ne dr­ža­va. Bi­la je ne­što vi­še i u etič­kom smi­slu bo­lje od dr­ža­ve. Bar se ta­kva či­ni­la pje­sni­ci­ma ko­ji su osta­vi­li naj­po­u­zda­ni­je tra­go­ve o nje­nom po­sto­ja­nju. Ta i ta­kva Cr­na Go­ra je kroz ne­ko­li­ko vje­ko­va bor­be za slo­bo­du ra­đa­la Nje­go­ša, da bi on­da u jed­nom tre­nut­ku on ro­dio nju. I tu je njen vr­hu­nac i po­če­tak nje­no­ga kra­ja. Tu je po­če­tak nje­nog muč­nog i ne­u­spje­log po­ku­ša­ja da po­sta­ne ono što joj po pri­ro­di ni­je bi­lo na­mi­je­nje­no, a to je da bu­de plod do­go­vo­ra i kom­pro­mi­sa ne­ka­kvih stra­nih i do­ma­ćih eli­ta, da bu­de ono što se da­nas u svi­je­tu dr­ža­vom zo­ve. Na sre­ću, ili ne­sre­ću, Cr­noj Go­ri to ni­ka­ko ni­je uspje­lo ni­ti se na­zi­re da će joj us­pje­ti. Ta ne­ka­da­šnja, po­čiv­ša i div­na Cr­na Go­ra bi­la je jed­no od naj­su­ro­vi­jih i naj­ne­vje­ro­vat­ni­jih mje­sta za ži­vot. Ni­je ima­la gra­ni­ce, ni­je ima­la no­vac, ni­je ima­la eko­no­mi­ju, ni­je ima­la po­re­ze (ili ih bar ni­je pri­hva­ta­la), ni­je ima­la in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, ni­je ima­la ni for­mal­no ure­đen si­stem, ni­je ima­la za­ko­ne (osim naj­nu­žni­jih ko­ji iz ži­vo­ta iz­la­ze), ni­je ima­la pu­te­ve, ni­je ima­la gra­do­ve, ni­je ima­la bo­ga­te i si­ro­ma­šne (svi su bi­li jed­na­ki u gla­di i ne­ma­nju), ni­je ima­la ni grb ni za­sta­vu (bar ne zva­nič­no), ni­je ima­la mno­go šta bez če­ga su i u an­tič­ko vri­je­me dr­ža­ve bi­le ne­za­mi­sli­ve. Ima­la je sa­mo lju­de ko­ji su sa­nja­li slo­bo­du i u tom snu kr­va­ri­li od Vr­ti­jelj­ke do Vu­či­jeg Do­la. Kad je po­če­la da sti­če ne­što od po­me­nu­tih dr­žav­nih pre­ro­ga­ti­va Cr­na Go­ra, ona pra­va, ona moć­na i ne­po­no­vlji­va, ide­al­na, po­če­la je da umi­re. A on­da je po­če­la da oži­vlja­va nje­na na­sled­ni­ca. Mu­če­ni­ca ko­ja je tra­gič­no bi­la ne­moć­na pred ve­li­čan­stve­no­šću ono­ga što je na­sli­je­di­la. Ne­sreć­ni­ca ko­ju su, ni kri­vu ni du­žnu, po­če­li da si­lu­ju, zlo­u­po­tre­blja­va­ju i na­go­ne raz­li­či­ti kom­plek­sa­ši, ego­i­sti, po­kva­re­nja­ci i sa­mo­zvan­ci, do­ma­ći i stra­ni. Ni­je­su je pu­sti­li ni da pro­gle­da, ni da pro­di­še, za­ja­ha­li su je ba­ha­ti i ne­za­ja­žlji­vi i ni­je­su sta­li do da­na­šnjeg da­na. Ja­šu li ja­šu, i Cr­nu Go­ru, i sve što je u njoj po­šte­no i oda­no, i isti­ni okre­nu­to, i u Nje­go­ša za­gle­da­no. Kroz raz­li­či­te ide­o­lo­gi­je, kroz su­prot­sta­vlje­ne po­li­tič­ke si­ste­me i kroz su­ro­ga­te tih si­ste­ma, pod vje­tro­vi­ma is­to­ka i za­pa­da, bez ika­kve od­go­vor­no­sti, ja­šu, bi­ču­ju, ma­mu­za­ju i bi­nja­ju jed­ni te isti, si­le­dži­je bez po­kri­ća, bez sra­ma, bez pri­sje­ća­nja da će i oni jed­nom Bo­gu na isti­nu. Kroz nji­hov ma­ni­ti ga­lop sti­gli smo i do to­ga da je od kli­nič­ki mr­tve Cr­ne Go­re na­pra­vljen da­na­šnji Mon­te­ne­gro. Na­pra­vljen je uz lar­mu i pom­pu, uz fan­fa­re, no­ve kič bo­je, no­ve him­ne i gran­di­o­zna obe­ća­nja o bo­ljem i spo­koj­ni­jem ži­vo­tu. To­li­ko ubje­dlji­vo i sa­mo­u­vje­re­no su nam obe­ća­va­li na­ši ja­ha­či da im se če­sto omi­ca­lo da umje­sto Mon­te­ne­gro iz­go­vo­re El­do­ra­do. Ali, avaj, za de­ce­ni­ju i ku­sur vre­me­na ni taj Mon­te­ne­gro ni­je po­stao ni­šta što bi bar li­či­lo na dr­ža­vu. Ni­je­su tu po­ma­ga­li ni no­ve him­ne, ni no­vi je­zi­ci, ni no­ve na­ci­je. Jed­no­stav­no, ne ide Mon­te­ne­gru ni­šta osim da pro­da­je ako je išta osta­lo od na­še si­ro­ti­nje i da če­ka šta će re­ći br­zo­jav iz ne­ke stra­ne am­ba­sa­de. A me­ni lu­do­me se či­ni da i ni­je mo­glo bi­ti dru­ga­či­je. Odvo­ji­li su na­ši ka­u­bo­ji za se­be i svo­je ja­ha­nje ma­lu te­ri­to­ri­ju, a ni­je­su po­mi­sli­li da nji­ho­vi pro­htje­vi za ja­ha­njem i iži­vlja­va­njem pre­va­zi­la­ze i pro­stran­stva ame­rič­ke pre­ri­je. Go­vo­ri­li su nam ka­ko u Evro­pi sa­svim mir­no i li­je­po ži­vi mno­go ma­lih dr­ža­va, ali su za­bo­ra­vi­li da nam ka­žu da se s tim dr­ža­va­ma ne pi­ta­ju ba­ha­ti raz­boj­ni­ci. Za­bo­ra­vi­li su i da se­bi na­po­me­nu da u ma­lim dr­ža­va­ma ži­ve i ma­li lju­di, oni ko­ji se ba­ve svo­jim po­slom i za­na­tom, ko­ji ne mi­ri­ta­ju sa ve­li­kim pro­ce­si­ma ko­je ne ra­zu­mi­ju i ko­ji ne ri­ču na sav glas na po­men ru­skog ili srp­skog ime­na. Za­bo­ra­vi­li su da je u ma­lim dr­ža­va­ma sve ma­lo i da se sa­mo sa ma­lim te dr­ža­ve ču­va­ju i osta­ju mir­ne. A na­ši ja­ha­či ne vo­le ma­le i skrom­ne stva­ri. Čak ne vo­le ni ma­le po­da­ni­ke i iz­me­ća­re. Oni vo­le da ja­šu i mla­te po krup­noj sto­ci, a Cr­no­gor­ci odi­sta je­su krup­ni. I ta­ko je pro­pa­la šan­sa da Mon­te­ne­gro bu­de išta osim ka­u­boj­skog va­ša­ri­šta. U ne­mo­ći da svo­ju tvo­re­vi­nu ičim „odr­ža­ve“, a da se­be uči­ne dr­žav­ni­ci­ma i pred­stav­ni­ci­ma na­ro­da, po­se­gli su na­ši ja­ha­či za po­sled­njim adu­tom. Po­što im ni­je pro­ra­di­la ni­jed­na fa­bri­ka čo­ko­la­de na Ce­ti­nju, i po­što im ni­je­su vas­kr­sli svi po­koj­ni­ci ko­ji ih upor­no go­di­na­ma gla­sa­ju, od­lu­či­li su da na­pra­ve „dr­žav­ni udar“. I uz­vik­nu­li su: „Ko ka­že da ni­je­smo dr­ža­va!? Je­smo, dr­ža­va smo, jer da ni­je­smo dr­ža­va ne bi­smo ima­li dr­žav­ni udar!“ I s tim je­di­nim do­ka­zom svo­je dr­žav­no­sti, in­sti­tu­ci­o­nal­no­sti i le­gi­tim­no­sti na­ši ka­u­bo­ji su od­lu­či­li da hap­se, ili da pri­je­te hap­še­njem. Po­mi­sli­li su, ako već ni­ko ne­će da na­pad­ne nas (jer već odav­no za nas sva­ko­ga ozbilj­nog bo­li ona stvar), on­da će­mo mi na­pa­sti sa­mi se­be, pa će­mo za to op­tu­ži­ti i uhap­si­ti ne­ko­ga. Bi­lo ko­ga. Ko nam se naj­bo­lje svi­di, ili ne svi­di. Ko nam naj­vi­še sme­ta. Ko nam naj­bo­lje bu­de li­čio na ne­pri­ja­te­lja. I, na­rav­no, ni­je­su na­ši ka­u­bo­ji pr­vi ko­ji su kre­nu­li pu­tem in­sce­na­ci­je dr­žav­nog uda­ra i iz­mi­šlja­nja unu­tra­šnjeg ne­pri­ja­te­lja, ali su opet za­bo­ra­vi­li na pro­blem ve­li­či­ne svo­je tvo­re­vi­ne. Ve­li­kim dr­ža­va­ma je da­to da or­ga­ni­zu­ju ve­li­ke pred­sta­ve po­put pa­lje­nja Raj­hsta­ga. A ma­li­ma je osta­lo da te pred­sta­ve od­gle­da­ju, pa da se po­kri­ju uši­ma i ću­te. U ne­mo­ći da se iz­bo­re sa ne­skla­dom iz­me­đu u sva­kom smi­slu ma­log Mon­te­ne­gra i svo­jih ve­li­kih am­bi­ci­ja i u ne­mo­guć­no­sti da kod se­be po­ka­žu išta dr­žav­nič­ko, osim pri­jet­nje po­li­cij­skom i ide­o­lo­škom agre­si­jom i gro­mo­gla­snom me­dij­skom la­ga­ri­jom, na­ši ka­u­bo­ji su od Mon­te­ne­gra na­pra­vi­li ne­što što li­či na pa­ra­no­i­ka i hi­po­hon­dra ko­ji je ubi­je­đen da ima rak na no­zi. I po­red to­ga što su mu lje­ka­ri re­kli da mu je no­ga zdra­va, on na tu no­gu hra­mlje i u ru­ci dr­ži te­ste­ru u na­mje­ri da sam se­bi iz­vr­ši am­pu­ta­ci­ju. Ako na­ši ka­u­bo­ji kre­nu u hap­še­nja opo­zi­ci­je, de­si­će se upra­vo to, od­sje­ći će kle­ca­vu no­gu na ko­joj još uvi­jek ne­ka­ko sto­ji ono što je tre­ba­lo da bu­de dr­ža­va i ne­po­vrat­no će­mo se svi stro­va­li­ti.
Ipak, da bu­dem do kra­ja iskren, me­ni se či­ni da ka­u­bo­ji i glav­ni ja­ha­či ni­je­su glav­ni pro­blem ovo­ga što je osta­lo od Cr­ne Go­re. Na sre­ću, nji­ma is­ti­če rok po pri­rod­nim i so­ci­o­lo­škim za­ko­ni­ma. Na ne­sre­ću, glav­ni pro­blem do­la­zi iza ka­ba­da­hi­ja, oni što idu iza raz­boj­ni­ka, ku­pe mr­ve sa sto­lo­va, ha­la­ču u po­ho­di­ma i udo­vo­lja­va­ju su­je­ti na­ših go­spo­da­ra. Glav­ni pro­blem su oni ko­ji su ima­li obra­za da dig­nu ru­ku za ski­da­nje imu­ni­te­ta svo­jim ko­le­ga­ma, oni ko­ji su svje­sni svo­je bi­je­de po­gnu­tih gla­va i ćut­ke is­tr­pje­li da im ko­le­ge u li­ce sa­spu ono­li­ko uvre­da, oni ko­ji zna­ju da je sve ovo jed­na zlo­na­mjer­na i opa­sna spr­da­či­na... Oni jad­ni­ci ko­ji sla­vo­do­bit­no se­i­re zbog to­ga što ne­će ima­ti pro­tiv­ni­ka na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u Nik­ši­ću i što im se smi­je­ši još jed­na na­mje­šte­na iz­bor­na po­bje­da, i oni ne­sreć­ni­ci ko­ji će sju­tra iza­ći na taj cir­kus od iz­bo­ra i gla­sa­ti za te iste jad­ni­ke ne že­le­ći da vi­de da ti­me gla­sa­ju pro­tiv svo­je dje­ce i svo­je bra­će. Te­ško te­bi, Cr­na Go­ro, sa ta­kvi­ma, čak i kad ovo zlo pro­đe.