Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Ne za­la­ze­ći u de­fi­ni­ci­ju sum­nje u dok­tri­nar­nom smi­slu, ka­ži­mo da da­na­šnji svi­jet pa i Cr­nu Go­ru ko­ja je, ka­ko je go­vo­ri­la Isi­do­ra Se­ku­lić, bi­la mje­ša­vi­na ne­ba i ka­me­na, sve vi­še is­pu­nja­va sum­nja. Čo­vje­ka vi­še na pu­tu ne pra­ti na­da, već pre­te­žno sum­nja. Ne­po­vje­re­nje se is­ka­zu­je pre­ma sve­mu, a kre­ta­nje isti­ne ni­je na istom prav­cu. Sve ma­nje nas pra­te pra­ve vri­jed­no­sti, a i ne tru­di­mo se da ta­ko ne bu­de. Ne­ma ni po­gle­da na pra­vu na­u­ku. Po­sta­je­mo po­god­no tle za ne­ka „sa­vre­me­na svjet­ska rje­še­nja”, i to do­ne­kle po­sta­je pri­mar­no. Šta­vi­še, či­ni nam se da zbog to­ga zna­čaj­no ne vje­ru­je­mo ni u se­be, a ni u vla­sti­tu bu­duć­nost i to­me se ne mo­že na­ći slič­ni pa­ra­le­li­zam iz pret­hod­nih vre­me­na. Sti­če se uti­sak da nam se sma­njio i „in­to­na­ci­o­ni ugao”, kao da je ovaj svi­jet s ne­ke dru­ge stra­ne. Ne dis­tan­ci­ra­mo se od „in­du­strij­ske hlad­no­će”, od he­mij­skog čo­vje­ka. Strah ko­ji pro­iz­vo­di neo­li­be­ral­na eko­no­mi­ja stva­ra ne­ga­tiv­ni tok svi­je­sti ko­ji pot­hra­nju­je sum­nju, i ta po­ja­va je sve pri­sut­ni­ja. Vje­ro­vat­no pot­pu­ni­je pri­su­stvo sum­nje uslo­vlje­no je „ne­stan­kom raz­bo­ri­to­sti”, ko­ja je ne­ka­da bi­la oli­če­nje sta­re Cr­ne Go­re, i ni­gdje raz­bo­ri­tost ni­je ima­la ta­ko plod­no tle. Ne shva­ta se čak ni ono ši­re, da um lu­ta Evro­pom. Na ot­pa­du je sve vi­še pra­vih vri­jed­no­sti, što ima za po­sle­di­cu da je da­nas na pla­ne­ti sve vi­še la­žnog ži­vo­ta. Mo­ro­zov bi re­kao: „Čo­vjek je iz­gu­bio lič­nost i moć ras­po­zna­va­nja”. Li­sta no­vo­kom­po­no­va­nih vri­jed­no­sti je pri­sut­na. Za­bo­ra­vlja se da je sve­u­kup­ni pro­stor Cr­ne Go­re već ne­ko­li­ko vje­ko­va iz­nje­drio po­nos, što je raz­log vi­še za po­vra­tak ri­je­či, ča­sti i ugle­da, i re­sti­tu­ci­ja tih vri­jed­no­sti je ne­mi­nov­na. Uko­li­ko se što pri­je opre­di­je­li­mo za taj po­vra­tak, sum­nje će bi­ti ma­nje i kre­nu­će ka iš­če­za­va­nju. U su­prot­nom, iš­če­znu­će nam eti­ka, i to ona eti­ka ko­ja je bi­la svoj­stve­na sa­mo Cr­noj Go­ri po ko­joj se „po pu­ta­nja­ma vi­še zna­lo ne­go što se vi­dje­lo”. Ina­če, mo­ra se pri­zna­ti da gri­je­ha ni­je­smo bi­li ni­ka­da li­še­ni. Do­volj­no se sje­ti­ti po­sla­ni­ca Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, „iz­vor­nih svje­do­čan­sta­va o ži­vo­tu sa pro­sto­ra Cr­ne Go­re”. I ta­da se tra­žio do­bar čo­vjek. Ina­če, sva­ka po­sla­ni­ca je fre­ska ta­da­šnje Cr­ne Go­re. Te „ča­še raz­go­vo­ra” su usme­na na­rod­na fi­lo­zo­fi­ja. Sa in­ter­ne­ta, ko­ji je uve­li­ko stvo­rio teh­no­lo­ški ap­so­lu­ti­zam, sum­nja na­stu­pa kao pli­ma, či­me nas na­pu­šta ri­ječ, čast i isti­na, za­bo­ra­vlja­ju­ći do­bre vri­jed­no­sti one Cr­ne Go­re ko­ju su „vul­ka­ni is­tu­ri­li uvis”. S tim u ve­zi, ne za­bo­ra­vi­mo da nam je pra­vo pri­bje­ži­šte „bla­ga ri­ječ”, i to je ne­iz­bje­žno. U tom smi­slu neo­p­hod­no je stvo­ri­ti mi­lje da bu­de što vi­še onih ko­ji no­se te­melj­ne vri­jed­no­sti... U iz­vje­snim slu­ča­je­vi­ma da se uoči­ti da ne­ka be­zna­čaj­na rje­še­nja ili dnev­na za­do­volj­stva stva­ra­ju sum­nju u ka­rak­ter čo­vje­ka. Po­ne­kad i „ru­žne že­lje” stva­ra­ju sum­nju. Da je u ovom vre­me­nu fi­zič­ki pri­su­tan fi­lo­zof Fren­sis Be­kon, ka­zao bi da sum­nje ne pa­da­ju sa­mo u su­mrak kao sli­je­pi mi­še­vi, već se ra­đa­ju u to­ku 24 ča­sa. Pre­ma to­me, kad je u pi­ta­nju sum­nja ni­je čud­no što po­ne­kad ni um ni­je prak­ti­čan. Mo­že se re­ći da ima si­tu­a­ci­ja da se obi­čan čo­vjek za­do­vo­lja­va sta­njem ko­je mu do­no­si obič­no ži­vo­ta­re­nje, jer ga sum­nja „opo­mi­nje” da pri­hva­ti „mo­gu­će” kao ne­ku re­al­nost od ko­je ne tre­ba bje­ža­ti. To se upra­vo de­ša­va kad su u pi­ta­nju „ko­le­blji­ve ide­je” ko­je tje­ra­ju čo­vje­ka da pri­hva­ti vri­jed­no­sti sa dna lje­stvi­ce, vje­ro­vat­no jer ne­ma dru­gog iz­bo­ra, od­no­sno sna­ge da se iz­bo­ri za dru­gu po­zi­ci­ju. Što bu­de vi­še pri­bra­no­sti, ra­zu­mi­je se, na­ša smi­re­nost će bi­ti ve­ća, a ti­me će ak­tu­el­ne sum­nje bi­ti ma­nje. Uko­li­ko se bu­de­mo usred­sr­je­di­li na pra­ve vri­jed­no­sti ko­je zna­če mo­ral, sje­ti­će­mo se one „Cr­ne Go­re kao ne­sa­vla­di­vog kra­lja gra­ni­ta”. Uko­li­ko bu­de­mo to­ga svje­sni, ima­će­mo bar vi­še osje­ća­ja za do­bre na­mje­re ko­je su „li­jek za opa­ku ri­ječ”. Sum­nje bi bi­lo ma­nje da svi­jet ni­je iz­gu­bljen u svom okru­že­nju i da ni­je­smo za­bo­ra­vi­li na svo­ju „sa­mi­lost i do­bro­tu”. Uko­li­ko se­be ne oslo­bo­di­mo bar od jed­nog di­je­la sum­nje, osta­će­mo u „šu­mi sum­nje”, bu­du­ći da je sum­nja da­nas pri­sut­na u svim po­ra­ma ži­vo­ta, u ovom ili onom ste­pe­nu. Sum­nja je po­sta­la i na­u­ka, a stru­ka po­seb­no. Do­bra knji­ga je fu­sno­ta. Sum­nji­ča­vost kao vid sum­nje po­sto­ji i u je­zi­ku ko­ji se ne od­ri­če ni­če­ga i ni­ko­ga, ka­ko to ka­že um­ni Ma­ti­ja Beć­ko­vić u pri­ka­zu u „Po­li­ti­ci” 2014. go­di­ne po­vo­dom po­e­zi­je Ran­ka Jo­vo­vi­ća, srp­skog pje­sni­ka, pod na­slo­vom „(B)Ran­ko”. Ra­zu­mi­je se da sum­nja u ovom ras­po­lu­će­nom dru­štvu no­vog svjet­skog po­ret­ka ko­ji pri­kri­va bar po­lo­vi­nu pla­ne­te mo­že bi­ti i od ko­ri­sti. Po­ne­kad je dis­tan­ci­ra­nje kao oprez do­volj­no da se čo­vjek upu­ti gdje tre­ba. I ono če­ga se mo­ra­mo do­ta­ći je či­nje­ni­ca da se sve vi­še lju­di „hra­ni ilu­zi­jom” ne­go isti­nom, i po­red to­ga što va­pi­mo za mo­ra­lom. Pod­sje­ti­mo se sto­ga da ne­ma pot­pu­no po­u­zda­nog dru­štva ko­je je imu­no od svih de­vi­ja­ci­ja svi­je­sti i du­ha. Iako je sum­nja po­ne­kad po­tre­ban pri­ja­telj na pu­tu si­gur­no­sti, sje­ti­mo se one Za­ra­tu­stri­ne: „Ako sum­njaš, za­dr­ži se”.