- Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić

,,Nad­vi­lo se cr­no vri­je­me opa­da­nja'', za­pi­sao je DIS. Cr­no da cr­nje ne mo­že bi­ti. Vri­je­me kad Edi Ra­ma u Cr­noj Go­ri ka­že da se osje­ća kao u svo­joj ku­ći. A po­što Cr­na Go­ra ni­je ku­ća nas ko­ji ži­vi­mo u njoj, ona je on­da svra­ti­šte. Pre­mi­jer ne­ma le­gi­ti­mi­tet, a ,,ku­ćom'' ga­zdu­je po­li­tič­ki di­le­tant i vo­đa kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je DPS. Ko­me tre­ba ta­kva ku­ća? Ne­ma ku­će bez te­me­lja. Ne­ma per­spek­tiv­ne bu­duć­no­sti bez te­melj­ne pro­šlo­sti i ne­ma dr­ža­ve bez ja­ke pod­lo­ge i isto­ri­je. Naj­ve­ći pro­blem no­vo­na­sta­le Cr­ne Go­re je te­melj. Vlast se od­re­kla iz­vor­nih vri­jed­no­sti i dr­ža­ve ko­ja je ima­la sve. Ima­la je pro­šlost, tra­di­ci­ju, slav­nu isto­ri­ju i na­du. To je bi­la Cr­na Go­ra. Cr­na Go­ra na­sta­la na srp­skom te­me­lju i srp­skoj kul­tu­ri. Na­sta­la na ko­sov­skom mi­tu i ute­me­lje­na kroz ju­na­štva na Mar­ti­ni­ći­ma, Kru­si­ma, Vuč­jem do­lu i Moj­kov­cu. Ute­me­lje­na na naj­ve­ćem srp­skom vi­te­zu i ju­na­ku Cr­no­gor­cu Vu­ku Mi­ću­no­vi­ću. Mi­ću­no­vić je sim­bol he­ro­ja oslo­nje­nog na svo­je ju­na­štvo i Go­spo­da. Za­što umri­je­ti kao ne­mo­ćan sta­rac, ka­že Mi­ću­no­vić, kad se mo­že vječ­no ži­vje­ti kao be­smrt­ni Mi­loš Obi­lić? Ta Cr­na Go­ra je svo­je istin­sko po­sto­ja­nje za­pe­ča­ti­la ći­ri­li­com, Srp­skom pra­vo­slav­nom cr­kvom, lju­ba­vlju pre­ma Ru­si­ji, po­stom, mo­li­tvom i stra­da­njem za krst ča­sni. Po­sta­la je i op­sta­la na lju­di­ma ko­ji su ži­vje­li i umi­ra­li za ide­a­le. ,,Svi mi mo­ra­mo ima­ti ne­ki ide­al ko­ji će upra­vlja­ti na­šim po­na­ša­njem i za­do­vo­lji­ti nas, ali on ni­je ma­te­ri­ja­lan bez ob­zi­ra na to da li je vje­ra, umjet­nost, zna­nje ili bi­lo šta dru­go sa­mo je va­žno da dje­lu­je kao ne­ma­te­ri­jal­na si­la. Taj ide­al je duh i stvar­ni te­melj.'' Ako ova­ko mi­sli naj­ve­ći srp­ski na­uč­nik Ni­ko­la Te­sla, za­što bi ma­li, ne­u­ki, pod­li i bez­lič­ni po­li­ti­ča­ri pra­vi­li ne­što što ne­ma pod­lo­gu?! Kro­a­to­fil­ni Cr­no­gor­ci pra­ve dr­ža­vu bez te­me­lja, bez isto­ri­je, bez je­zi­ka, bez cr­kve, bez pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti. Po­što od Sr­ba ni­je­su uspje­li da ukra­du sve ovo, sa­da iz­mi­šlja­ju no­vi oslo­nac dr­ža­vi ko­ja se ni na šta oslo­ni­ti ne mo­že. Du­go je mu­dri pred­sjed­nik Ko­šar­ka­škog sa­ve­za Cr­ne Go­re raz­mi­šljao šta da ra­di. Mu­čio se ka­ko da učvr­sti vlast i spa­si dr­ža­vu. Na kra­ju po­ku­ša­va­ju­ći da spa­si se­be od ru­ke prav­de ko­ja će ga ne­mi­nov­no sti­ći od­lu­čio je da se oslo­ni na NA­TO. Ni­kad se ni­ko ni­je nu­dio tu­đi­nu i oku­pa­to­ru kao on sa­da. Ni­ko ni­je pro­dao ze­mlju, čast i obraz kao što su to uči­ni­li Mi­lo Đu­ka­no­vić i nje­go­vi sled­be­ni­ci. Tra­že­ći oslo­nac dr­ža­vi ko­je ne­ma po­stao je ve­le­i­zdaj­nik. Na­rav­no, ni­je on iz­dao sad, iz­dao je za vri­je­me bom­bar­do­va­nja, ali je sa­da de­fi­ni­tiv­no do­ta­kao dno. Đu­ka­no­vić ne­ma po­li­ti­ku. Je­di­na po­li­ti­ka je ula­zak u NA­TO i po­ku­šaj oču­va­nja pri­vat­ne im­pe­ri­je. Im­pe­ri­je ko­ju je stvo­rio. To­li­ko mu je sta­lo da iz­bjeg­ne su­o­če­nje sa su­do­vi­ma ko­ji bi ga pi­ta­li ka­ko i oda­kle stvo­ri­še to­li­ko bo­gat­stvo da se bru­ka vi­še od svog pre­tka ko­ji je dr­žao vi­so­ko po­dig­nu­tu ru­ku na fa­ši­stič­ki po­zdrav ka­da su Ita­li­ja­ni mar­ši­ra­li Ce­ti­njem. Da bi sa­krio svo­ju bru­ku, na­zi­va ča­sne i če­sti­te pa­tri­o­te iz­daj­ni­ci­ma i pro­gla­ša­va ih za dr­žav­ne ne­pri­ja­te­lje. Svu oti­ma­či­nu, lo­po­vluk, ko­rup­ci­ju i kri­mi­nal za ovih 27 go­di­na kri­je iza ula­ska u NA­TO. A i ni­je ra­ču­nao na nas ko­ji bez ob­zi­ra na to šta će bi­ti sa njim i u ko­jem će za­tvo­ru iz­dr­ža­va­ti ka­znu ne­će­mo u zlo­či­nač­ku ali­jan­su. Ne­ma te si­le ma ko­li­ka ci­je­na bi­la da će oni u či­jim ve­na­ma te­če slo­bo­dar­ska krv pri­hva­ti­ti da bu­du po­da­ni­ci i slu­ge oku­pa­to­ra. Za raz­li­ku od njih, mi te­melj ima­mo. Jak, ne­u­ni­štiv, sat­kan od sve­tih gro­bo­va iz svih ra­to­va i ne­vi­ne kr­vi pro­li­ve­ne za slo­bo­du. Ima­mo ga u ve­li­kim po­bje­da­ma i po­ra­zi­ma. Ima­mo ga u naj­ljep­šim pje­sma­ma i svje­do­če­nji­ma ve­li­ka­na. Ima­mo ga, što je naj­va­žni­je, u isto­ri­ji i ju­na­ci­ma od Ko­sov­skog bo­ja do Ko­ša­ra. Na na­šu ve­li­ku ža­lost i mu­ku, u tom te­me­lju su sve žr­tve mu­če­ni­ka sta­rih i no­vih i u nje­mu je krv onih ko­je je NA­TO po­bio u Cr­noj Go­ri. Ne­ma na­ro­da ko­ji opra­šta ka­da mu ubi­ja­te dje­cu. Ne­ma dr­ža­ve ko­ja ne­gi­ra svo­je stra­da­nje. Ne­ma lju­di ko­ji sa ne­lju­di­ma pra­ve pakt. Zbog sve­ga ovo­ga naš te­melj ne di­raj­te. Kad tra­žiš iz­daj­ni­ke, biv­ši po­li­ti­ča­ru, po­gle­daj se u ogle­da­lo ili raz­bij sva ko­ja imaš po luk­su­znim vi­la­ma i sta­no­vi­ma, re­ci Kat­ni­ću i Mar­ko­vi­ću ne­ka i oni raz­bi­ju svo­ja ogle­da­la ako se uop­šte mo­že­te po­gle­da­ti u nji­ma. U po­tra­zi za iz­daj­ni­ci­ma za­vr­ši­će­te u ci­ta­tu igu­ma­na Ste­fa­na ko­ji nam je u ama­net osta­vio Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac i vla­di­ka srp­ski Ra­de : ,,Ni­ko sre­ćan, a ni­ko do­vo­ljan. Ni­ko mi­ran, a ni­ko spo­ko­jan. Sve se čo­vjek bru­ka sa čo­vje­kom. Gle­da maj­mun se­be u zr­ca­lo.''