- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Mo­ram ovo da is­pri­čam (na­pi­šem), ma­da to mo­že iza­zva­ti ne­spo­ra­zu­me, ne­po­volj­ne po me­ne, po moj sta­tus pi­sca, iako tu ne­mam uobi­ča­je­ne am­bi­ci­je. Pret­po­sta­vlja se da ko re­dov­no pi­še, da i do­sta knji­ga či­ta. Da­nas me­đu pi­sci­ma i či­ta­o­ci­ma ži­vi or­ga­ni­zo­va­no ši­re­će uvje­re­nje da su svi no­vi tek­sto­vi sa­mo pre­ra­đe­ni sta­ri. Na­rav­no, s ta­kvim se uvje­re­nji­ma uop­šte ne spo­rim (ma­da je to­ga bi­lo dok sam bio mlad).
Po­što sam već pri­lič­no du­go pri­su­tan, i kao pi­sac ko­lum­ni, ra­di mo­jih či­ta­la­ca, i ra­di se­be, mo­ram re­ći ne­što što ni­je­sam do­sad. Po­zna­to je da ja mo­ju rad­nu so­bu na­zi­vam „pe­ći­nom“, i upra­vo to mo­ram ma­lo da po­ja­snim. Jer ako je ne­ko oda­brao pe­ći­nu, on je na­pu­stio svi­jet, i u ak­tu­el­ne stva­ri dru­štva ni­ma­lo se ne mi­je­ša. A ja evo, iz mo­je „pe­ći­ne“, re­dov­no se ja­vljam po­vo­dom ak­tu­el­nih pi­ta­nja u Cr­noj nam Go­ri.
Kad sam vi­dio da mo­ja pe­ći­na mo­že da „ra­di“ i u Mo­skvi, Lon­do­nu, Be­o­gra­du, kao i u Nik­ši­ću, do­bio sam do­dat­nu ra­dost i ohra­bre­nje. A to je sa­zna­nje da je svi­jet svu­da isti, iako svu­da raz­li­čit. I ka­ko da je isto­vre­me­no i isti i raz­li­čit, pi­ta­nje je sad? Pa sa­mo za­to što je pe­ći­na svu­da na svi­je­tu ista. Ona je spu­šte­na is­pod - is­pod ak­tu­el­nih zbi­va­nja, a u te­me­lju je i ko­ri­je­nu svih raz­li­či­tih, pro­ti­vr­ječ­nih, i če­sto ne­iz­dr­ži­vo slo­že­nih zbi­va­nja. Na po­vr­ši­ni, tj. u svi­je­tu su raz­li­ke i slo­že­no­sti, i pro­ti­vr­ječ­no­sti, a unu­tra, u du­bi­ni (pe­ći­ni) je jed­no isto - i ono da­je ži­vot svim nad­zem­nim pro­ti­vr­ječ­no­sti­ma i uz­bu­đe­nji­ma.
Če­ga sam se još oslo­bo­dio kad sam se do­mo­gao pe­ći­ne? Oslo­bo­dio sam se či­ta­nja mno­gih knji­ga, i pri­lič­no sam se oslo­bo­dio am­bi­ci­je pi­sa­nja, i am­bi­ci­je pi­sca.
U pe­ći­ni su knji­ge sa­svim ne­po­treb­ne, iako su tri zi­da mo­je pe­ći­ne ob­zi­da­na knji­ga­ma, ali ja ih, na­rav­no, ni­kad ne otva­ram. Po­ne­kad pod sv­je­tlom neo­n­ke, ili kad ugri­je bo­ži­ja zvi­je­zda, po­gle­dam te na­slo­ve, i to mi je do­sta.
Sve što tre­ba da sa­znam do­bi­jam di­rekt­no iz sa­me pe­ći­ne. Kao da je ona taj­nim ka­na­lom po­ve­za­na sa ba­ze­nom mu­dro­sti, ili s oke­a­nom du­hov­ne ple­ro­me. Čim sjed­nem za moj rad­ni sto ( a da me ne­ko mo­že vi­dje­ti sa stra­ne, vi­še bi iz­gle­dao kao onaj ko­ji je na­bi­jen na ko­lac, ne­go onaj ko­ji sje­di za svo­jim pi­sa­ćim sto­lom), taj se unu­tra­šnji po­gon ak­ti­vi­ra, i ja sje­dim mr­tav za­do­vo­ljan, ili, ako je lak­še ču­ti – sav sre­ćan.
Ne pi­šem ovo da bi ne­ko na­šao zrn­ca mo­je po­e­ti­ke, ne­go da bih ma­lo po­ja­snio moj od­nos pre­ma Cr­noj Go­ri, sve kom­pli­ko­va­ni­joj i ne­sreć­ni­joj. Ne­ma čo­vje­ka mi­sle­ćeg u njoj, a da ni­je za­bri­nut za nje­nu sud­bi­nu, da je ne vi­di pred ka­ta­stro­fom, kao što je uosta­lom i cio svi­jet.
Po­ne­ko, mo­žda, mi­sli da ja mno­go knji­ga či­tam, is­tra­žu­jem, idem po ar­hi­vi­ma, pra­tim ak­tu­el­ne do­ga­đa­je s in­ter­ne­ta i sl. Ne, sko­ro ni­šta od to­ga. Mo­je in­for­ma­ci­je do­la­ze iz pe­ći­ne. Ona je di­rekt­no po­ve­za­na s pod­ze­mljem, a ni­je odvo­je­na ni od svje­tlo­sti. Ja ži­vim, mi­slim, i ra­dim – na tom pre­sje­ku. Iz­me­đu tih svje­to­va, ko­ji se kroz me­ne pro­ži­ma­ju, va­ja­ju­ći moj lik, na­pa­ja­ju­ći moj um, da­ju­ći mi sna­gu da iz­dr­žim.
I sad bi pi­ta­nje ka­ko ša­ljem objek­tiv­no do­bre (tj. re­al­ne) snim­ke, o unu­tra­šnjem, ka­ta­stro­fal­nom sta­nju Cr­ne Go­re mo­glo bi da do­bi­je svoj od­go­vor. Pro­sto, jer sam se već dav­no (mo­žda i pri­je ro­đe­nja) na­hva­tao cr­no­gor­skog mra­ka, de­pre­si­je, oča­ja, za­blu­da, nje­nog stra­ha od se­be, ne­mo­guć­no­sti da se su­o­či sa so­bom i svo­jom isto­ri­jom, sa smi­slom svog je­zi­ka, su­mom svog ko­lek­tiv­nog pam­će­nja. A kad se spu­stim u rad­nu (tj. rod­nu) pe­ći­nu kao u ne­ku ma­te­ri­cu, ja se spu­štam i u pod­zem­ne oda­je Cr­ne Go­re i ostat­ka svi­je­ta. U po­seb­nim hod­ni­ci­ma na­gle­dam se cr­no­gor­skih đa­vo­la ko­ji se tu­da že­ne, vo­de cr­no­gor­sko sme­ti­ko­lo, a iz nji­ho­vih pje­sa­ma i kri­ko­va do­znam sve šta mi­sle nje­ne vo­đe, to­bož fi­lo­zo­fi i ide­o­lo­zi, stra­te­zi i tvor­ci no­ve Cr­ne Go­re. Oni, ko­ji to­bož mi­sle o nje­nom do­bru re­al­no u zlo je sve ve­će uvla­če - i kad sav taj mrak i ta­log du­še, usi­re­nu krv, ubo­je i pod­li­ve is­pod re­ba­ra, sr­ča­ne te­go­be i kuršlu­se, pre­vi­zi­tam zra­kom svje­tlo­sti ko­ja mi do­la­zi u pe­ći­nu, do­bi­jam re­al­ne snim­ke stva­ri. I, eto, sa­mo to pre­pi­šem i pre­ne­sem u ova pi­sma.
Ovu mi te­šku pri­ču is­pri­ča čo­vjek sa ko­jim se sre­tam sva­ke sed­me go­di­ne, za ko­jeg lju­di u Cr­noj Go­ri mi­sle da re­al­no ne po­sto­ji, ne­go je duh ko­ji me po­vre­me­no na­dah­nju­je.
(Autor je knji­žev­nik)