-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Kada ži­vot ot­me sve, ka­žu da su­vo gru­me­nje na­de pre­ži­vi ako ko­šu­lja osta­ne na le­đi­ma. U sje­ver­nim, pra­vo­slav­nim se­li­ma se vje­ko­vi­ma ču­va­la tra­di­ci­ja da sva­ka ku­ća mo­ra ima­ti (ba­bu­ški­nom ru­kom tvo­re­ne) sni­je­žnobi­je­le ko­šu­lje iz­ve­ze­ne ta­ko, da i le­ti­mič­ni po­gled na ne­či­je ru­ka­ve uka­že či­jeg je oca, po­ri­je­kla i sta­rog ime­na. Uvi­jek su se no­si­le ras­pa­sa­ne, ka­ko bi pa­žlji­vi­je oči do­zna­le (sa ša­ra na do­njem po­ru­bu) da li su mla­đa­no mom­če ili div­na vi­la za­vje­to­va­li svo­ja sr­ca ne­kom... ili tek ka­ne.

Mir­sa, svi­len­ka­sta blu­za kod islam­skog na­ro­da (iz da­le­ke Azi­je) da­ri­va­la se sa­mo jed­nom... po ro­đe­nju cr­no­ko­se dje­voj­ke. Kada bi joj uvoj­ci do­volj­no iz­ra­sli da se, te­ški, oslo­ne na mi­ri­sna ra­me­na, obla­či­la bi je cu­ra pr­vi put – po­tom od­la­zi­la u dru­gi dom. Da­ro­va­na za po­če­tak no­vog ži­vo­ta, bje­še ujed­no i odo­ra okon­ča­nja... uspo­me­na na ne­ka­da­šnje kori­je­ne – ko­je bi mo­ma u svi­le­noj mir­si osta­vi­la kao sli­kov­ni za­vjet da ne­će za­bo­ra­vi­ti maj­ku i oca.

Ne­ka­da se, na Za­pa­du, sma­tra­lo bez­o­bra­znim po­ka­za­ti se pred lju­di­ma u ode­ždi ko­ja (sa­mo jed­nim plat­ne­nim slo­jem) to­plo me­so bra­ni od po­gle­da dru­gih.... a on­da su ko­šu­lje po­sta­le za­se­ban odjev­ni de­talj – sa pa­žnjom di­zaj­ni­ran i no­šen u svim mo­gu­ćim pri­li­ka­ma. Po­sta­do­še ta­ko stvar pre­sti­ža i ... i mno­go vi­še od to­ga.

Ipak... naj­du­že no­ći, ma­gi­ja naj­ljep­ših do­di­ra i ne­za­bo­rav­ne re­če­ni­ce su uvi­jek po­či­va­le u gru­di­ma po­seb­nih lju­di. Ne­ri­jet­ko, sa­mo su ko­šu­lje ima­le pri­vi­le­gi­ju da ih gr­le – mo­žda zbog to­ga ni­je neo­bič­no što i na­kon upo­ko­je­nja, ne­ke od njih no­se mi­ri­se onog kog vi­še ne­ma.
* * *
Otvo­rih ju­če or­mar, pa smo­tan pre­tu­rih ne­ke ja­stuč­ni­ce. U jed­noj na­đoh ko­šu­lju. Usa­nja­nu i me­ku. Spa­ko­va­nu za spo­koj tra­ga, sa­ču­va­nu od bu­ke. Sje­tih se da­na ka­da je sklo­nih, da je od se­be sa­kri­jem... iz­gle­da da sam uspio u to­me - jer se iz­ne­na­dih na pr­ve pre­vo­je. I ko­nac joj se na­vi­kao na mi­ris tvo­je ko­že. U ma­ju je, eto, po­no­vo sre­toh, i umje­sto te­bi, če­sti­tah joj ro­đen­dan. A on­da smo ću­ta­li - di­je­te ko­je vi­še ni­kom ni­je i ko­mad maj­či­ne tka­ni­ne... baš se si­ti na­ću­ta­smo. Za­gr­lih... Ta­ko to­plo mi­lu­je. Za­i­gra­še sli­ke... bi­lo je tu i ba­gre­mo­ve me­lo­di­je. Raz­go­va­rao sam, kao da sa du­ša­ma raz­go­va­ra­ti umi­jem... Re­koh joj mno­go to­ga što sam shva­tio, i ne­što od stva­ri ko­je i da­lje ne ra­zu­mi­jem.
Znaš... Svi­jet se za­le­tio, pun pri­ča, gur­ka­nja i gra­je... a on­da u jed­nom uglu, pod svje­tlo­šću svi­ta­ca bje­še šću­ću­re­no tvo­je ma­lo i to­plo ću­ta­nje. Bi­la si neo­bja­šnji­vo pri­sut­na, uz sve div­no ne­vi­dlji­va - pra­me­no­va po­su­tih pre­ko bli­sta­vih ze­ni­ca sa svim onim pra­vim ri­je­či­ma po­te­klim iz po­gle­da... po­put je­ze­ra ukra­še­nog br­šlje­nom od pla­vih to­no­va. 
Je­di­no sam to neo­bja­šnji­vo ću­ta­nje po­ku­pio kao na­čin za tra­ja­nje... ma­lo po­što si se u la­ti­ma ra­su­la... mo­žda sve­ga lje­to od kad si ne­sta­la. To bje­še neo­če­ki­va­na uspo­me­na, ne­u­te­kla sa pa­hu­lja­ma.
Znam da mi ne bi pri­zna­la, ali ja­nu­ar je ta­ko bez­oč­na po­ja­va. Sre­ćom, tvoj maj je i da­lje pre­pun pro­lje­ća.
Znaš, na­u­čio sam da pri­čam sa bu­ba­ma­ra­ma. Ne kao ti, vi­lin­ski... već spe­tlja­no, de­be­lim pr­sti­ma - ali me i ova­ko smo­ta­nog ra­zu­mi­ju. Jed­nu ču­vam u dže­pu od ko­šu­lje i hra­nim mr­vi­ca­ma - da mi bu­de tu, da pra­ti i slu­ša ot­ku­ca­je sr­ca. Mo­žda ti ne­gdje ne­ka­ko uz po­moć svi­ta­ca pre­ne­se ka­ko mi du­ša bla­ži za to­bom.
Pla­ne­ta ne po­su­sta­je. Brun­da bez pa­u­ze... Oči sklo­pim iz­nu­tra da kap­ke ne di­ram pr­sti­ma od pa­u­či­ne.
Osli­je­pim za bu­ku, lak­še do­tak­nem pla­ve gla­so­ve... a me­đu nji­ma i te­be ka­ko uz­dah­neš nje­žno, kao da mi­lu­ješ li­šće pri­ja­njem. 
Blje­sneš me­ko, naj­ti­še... ta­da te ta­ko ja­sno vi­dim. 
Ta­da i za­sta­nem. 
Če­kam da ču­jem ka­ko do­di­rom s dla­na po­me­neš - „Idi, si­ne. Do­bro sam... i do­bro je“.

(Autor je knji­žev­nik)