- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Vo­lim vi­ce­ve, iako se da­nas ri­jet­ko i ču­ju i pri­ča­ju. Vje­ro­vat­no mno­gi sma­tra­ju da je ovo vri­je­me su­vi­še ozbilj­no da bi­smo se ba­vi­li ta­ko ,,neo­zbilj­nim stva­ri­ma’’. S tim se ap­so­lut­no ne sla­žem, jer upra­vo do­bar vic je­ste pro­iz­vod pra­vog i re­al­nog sta­nja u dru­štvu. On je od­raz vi­spre­nih, pro­mu­ćur­nih i na­rav­no du­ho­vi­tih gla­va. Kao i do­bar afo­ri­zam, na­rav­no, ili brit­ka sa­ti­rič­na ri­ječ.
Do­sta sam vas ,,uvo­di­la u pro­gram’’, pa da na­sta­vim, tj. da se vra­tim jed­nom do­brom vi­cu, ko­ji spa­da u onu vr­stu cr­nog hu­mo­ra (me­ni omi­lje­nu).
Da­kle, do­šla smrt po ba­bu, a ba­ba bi ne­ka­ko da joj utek­ne. Bi­la je ona va­zda pro­mu­ćur­na, pa od­lu­či i da ovog (po­to­njeg) tre­nut­ka ipak pre­tek­ne. Šmug­ne ba­ba u vr­tić. Me­đu­tim, ni­je smrt ,,od ju­če’’ i ,,za­pu­ca’’ pra­vac u vr­tić. Na­đe ba­bu šću­ću­re­nu u ćo­šku. ,,Šta to ra­diš, ba­ko’’? A ona će ne­vi­no, dječ­jim gla­som- ,,Evo ruč­kam’’. ‘’E ‘aj­de, ve­li smrt- ruč­kaj, pa da ide­mo pa- pa’’.
Bi­lo da pri­čam ili da pi­šem ovaj vic, uvi­jek se slat­ko na­smi­jem. Ni­sam mor­bid­na, da­le­ko bi­lo, ali je na vr­lo du­bok i na­rav­no du­ho­vit na­čin pred­sta­vlje­no upra­vo ono s čim se i ja du­bo­ko sla­žem, a to je či­nje­ni­ca da se ne mo­že po­bje­ći ni od sud­nje­ga da­na, ni od se­be. Za sud­nji dan me baš ne­što i ni­je bri­ga, jer ži­vot tre­ba ži­vje­ti u pot­pu­no­sti, ali po­bje­ći od se­be sma­tram ne­mo­gu­ćim, na­rav­no uza­lud­nim i ku­ka­vič­kim ,,po­du­hva­tom’’. Ako je po­kon­di­re­na ri­ječ ,,pro­je­kat’’ ne­ko­me ra­zu­mlji­vi­ja, vi je ,,pro­jek­tuj­te’’.
Ka­ko god, ne mo­že se, maj­čin si­ne, da­lje od se­be ni ma­kac! Si­gur­no je da smo svi ba­rem jed­nom bi­li u si­tu­a­ci­ji da pro­ba­mo da ,,kli­sne­mo’’, ali bi­smo se na pr­voj kri­vi­ni su­sre­li i su­da­ri­li sa so­bom. ,,Mi’’ bi­smo i ta­da, opet dru­gim pu­tem, a da ono svo­je ,,ja’’ osta­vi­mo za pe­ta­ma, ali ne­će mo­ći ove no­ći! Uhva­ti­lo nas i ne pu­šta. Ko na vri­je­me shva­ti da od ove ra­bo­te ne­ma ‘le­ba pri­je će se na­ći na onom pra­vom pu­tu- a to je put isti­ne i re­al­nog sa­gle­da­va­nja ži­vot­nih okol­no­sti. Ona dru­ga vr­sta, ko­ju ja zo­vem ‘’po­be­gu­lje’’, osta­će za­ro­blje­na u kru­gu zva­nom-za­ča­ra­ni.
Gle­dam jed­nu ta­kvu ‘’po­be­gu­lju’’ već go­di­na­ma ka­ko se ko­pr­ca k’o je­gu­lja, tra­že­ći iz­laz sve na istom mje­stu, tj. što da­lje od se­be. Upor­no sam joj go­vo­ri­la da ne ide ta­ko da­le­ko, i da su od­go­vo­ri, rje­še­nja i iz­la­zi mno­go bli­že, ali i mno­go du­blje. Na­rav­no, u njoj sa­moj. Gle­da­la me po­bje­gu­lja ne­po­vjer­lji­vo i po­ma­lo ne­pri­ja­telj­ski, mi­sle­ći da će je upra­vo taj ,,tu­tanj’’ uči­ni­ti sreć­ni­jom.
,,Gri­je­šiš, re­koh joj, pri­li­kom na­šeg po­sled­njeg su­sre­ta. Gri­je­šiš, jer ko na­u­či se­be da vo­li, na­rav­no ne lju­ba­vlju bo­le­snih i po­mam­nih, jer kod ta­kvih smr­di i lju­bav pre­ma se­bi, već neo­kr­nje­nom i zdra­vom lju­ba­vlju, na­u­či­će da us­prav­no i do­sto­jan­stve­no ho­da kroz ži­vot. Iz­dr­ža­ti sa sa­mim so­bom i ne tu­ma­ra­ti na­o­ko­lo ni­je za­po­vi­jest. Na­pro­tiv, od svih vje­šti­na ova je naj­ta­na­ni­ja, kraj­nja i naj­str­plji­vi­ja.
Či­nje­ni­ca je da mi oda­no vu­če­mo što nam da­ju us­put, vu­če­mo na otvr­dlim ra­me­ni­ma i pre­ko ži­vot­nih br­da. I mno­gi ka­žu- ,,Da, te­ško je pod­no­si­ti ži­vot’’! Ali, sa­mo sam čo­vjek je se­bi te­žak za no­še­nje. I, za­i­sta, mno­go to­ga sop­stve­nog je te­ško no­si­ti. Me­đu­tim, ka­kav bi to ži­vot bio ako bi­smo od­u­sta­ja­li od svog te­re­ta, bri­ga i te­ško­ća? Bio bi , dra­ga mo­ja, baš ono što si ti-po­be­gu­lja. I još ne­što ću ti re­ći, pri­je ne­go što po­bjeg­neš i ovog pu­ta- mo­raš na­u­či­ti da če­kaš. Te­melj­no i str­plji­vo. Ali na­u­či­ti da če­kaš na se­be! Na onu ko­ju ćeš bi­ti sprem­na da pri­miš ka­da ti bu­de naj­te­že i da je ugo­stiš svo­jim osmi­je­hom i na­dom da ćeš uvi­jek bi­ti tu.’’
Ni­sam joj is­pri­ča­la onaj vic, ko­ji sam va­ma na po­čet­ku, jer bi ona vje­ro­vat­no bri­znu­la u plač, pa ne htje­doh da mi pro­pad­ne dan, a bo­ga­mi ni vic. Po­bje­goh od po­be­gu­lje, ko­ja se i da­lje ni­je, ni­ti će ika­da sre­sti sa so­bom, i po­šte­no iz­lju­bi­ti i is­pri­ča­ti. Ona ne­će, ali ja ho­ću i že­lim. I ja i moj bič. Jer, oni ko­ji ne­će su kič.

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Si­gur­no je da smo svi ba­rem jed­nom bi­li u si­tu­a­ci­ji da pro­ba­mo da ,,kli­sne­mo’’, ali bi­smo se na pr­voj kri­vi­ni su­sre­li i su­da­ri­li sa so­bom`

Iz­dr­ža­ti sa sa­mim so­bom i ne tu­ma­ra­ti na­o­ko­lo ni­je za­po­vi­jest. Na­pro­tiv, od svih vje­šti­na ova je naj­ta­na­ni­ja, kraj­nja i naj­str­plji­vi­ja