- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca
Kad već ni­ko ne­će aj da ja ka­žem ono što bi svi tre­ba­lo da zna­ju- Ra­muš Ha­ra­di­naj je ve­li­ki čo­vjek, lju­di­na, Sr­ben­da do ko­ske i ne­ko­li­ko de­se­ti­na mi­li­o­na eura, mi­ni­mum!
Po­tjer­ni­ca za njim je za­pra­vo ne­spret­no for­mu­li­sa­na za­hval­ni­ca i za­mol­ni­ca, po­kaj­ni­ca za­pra­vo zbog ne­prav­de uči­nje­ne tom sim­pa­tič­nom, ku­ćev­nom i čo­vje­ko­ljub­nom mla­di­ću, ko­ji je­ste ne­skrom­no pi­sao o svo­jim zlo­či­ni­ma, ali je skrom­no ću­tao o za­du­žbi­nar­stvu u cen­tral­noj Sr­bi­ji ko­je pre­va­zi­la­zi „za­du­žbi­nar­stvo“ nad Sr­bi­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji!
Do­lje su za njim i bra­ćom osta­li pre­kla­ni vra­to­vi, a ov­dje, ma­ša­la- spra­to­vi!
Spra­to­vi, ja­šta mo­re, i to ka­kvi, vr­hun­ska grad­nja, ci­je­na mal­te­ne k’o za bra­ta (al’ ne Da­u­ta), pred­nost pri ku­po­vi­ni vje­ro­vat­no ra­se­lje­ni­ma (ka­ko to nje­žno zvu­či), od­no­sno, pro­tje­ra­ni­ma, otje­ra­ni­ma i ras­ku­će­ni­ma s Ko­so­va i Me­to­hi­je!
Gdje?! U No­voj Pa­zo­vi, aman, eno se bje­la­sa­ju na maj­skom sun­cu vi­še­sprat­ni­ce dun­đer Ra­mu­ša, ko­ji, pre­ma pi­sa­nju be­o­grad­ske štam­pe, no­vac od dro­ge, šver­ca oruž­ja i osta­lih do­na­tor­skih ve­če­ri i ve­če­ra s ov­da­šnjim ča­u­ši­ma, pro­pi­ra kroz ula­ga­nje u ne­kret­ni­ne ši­rom Sr­bi­je, baš kao i brat mu, po­me­nu­ti Da­ut, ko­ji ner­vo­zno ob­i­gra­va No­vim Sa­dom pra­te­ći kon­vo­je s oruž­jem i gle­da­ju­ći u ko­ju hu­ma­ni­tar­nu ak­ci­ju da ulo­ži lo­vu, znan kao i brat po do­ni­ra­nju or­ga­na- uglav­nom tu­đih!
Ne, ni­je sprd­nja, ni­ti je spe­ku­la­ci­ja, sa­mo se po­zi­vam na pi­sa­nje me­di­ja, re­koh, ko­je ma­lo ko­ga do­ti­če, jer ne­ma tog skan­da­la ko­ji ne mo­že da nad­i­gra par va­lja­nih si­sa u „Pa­ro­vi­ma“ o ko­ji­ma će se te­la­li­ti da­ni­ma, dok do­bri voj­nik Ra­muš ne fu­še­ri­še po cen­tral­noj Sr­bi­ji, baš kao što ni­je ni po Ko­so­vu i Me­to­hi­ji!
Čo­vjek je po­sta­vio stan­dar­de, sad ih sa­mo po­štu­je…
Ono što mi tre­ba je­ste da po­štu­je­mo čo­vje­ka ko­jeg, eto, kao pro­ga­nja­mo mo­le­ći Bo­ga da nam ga ni­ko ni­ka­da ne iz­ru­či, osim u slu­ča­ju ako je za­in­te­re­so­van da do­đe i lič­no pre­da klju­če­ve sta­no­va sreć­nim vla­sni­ci­ma, što bi, va­la, i bio red!
To­li­ko mu du­gu­je­mo, naj­ma­nje, on se na­ma odu­žio- za sva­ki pre­kla­ni vrat po­di­gao je po sprat (pa i vi­še, bo­ga­mi), ta­ko da je po­tjer­ni­ca ap­surd­na ne sa­mo za­to što ga ov­dje pri­želj­ku­ju ko­li­ko i tri­per, već i zbog to­ga što bi se mo­žda is­po­sta­vi­lo da je ulo­žio i u re­kon­struk­ci­ju za­tvo­ra u ko­ji bi bio smje­šten, pa bi još ubi­rao i ki­ri­ju!
Ša­lu na stra­nu, sve je ovo na­stra­na ša­la što nam či­ne, ubi­je­đe­ni da smo to­li­ki idi­o­ti ko­ji će po­vje­ro­va­ti da se do ra­ja mo­ra kroz pa­kao, s ob­zi­rom na no­vi ko­ri­dor ko­jim se put skra­ću­je za naj­ma­nje tri sa­ta…
Ri­ječ­ju, do­bri naš Ra­muš je sa­svim u pra­vu kad ka­že da ne­će do­zvo­li­ti for­mi­ra­nje Za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na (ZSO) na KiM uko­li­ko po­sta­ne pre­mi­jer, jer če­mu ne­što što bi par­tij­skim apa­rat­či­ci­ma da­va­lo le­gi­ti­mi­tet da is­pi­ja­nje pi­va pred drag­sto­rom na­zi­va­ju za­sje­da­njem ZSO, kad je već u cen­tral­noj Sr­bi­ji for­mi­rao to­li­ko kuć­nih sa­vje­ta ko­ji fa­kat ima­ju ve­ća ovla­šće­nja ne­go što bi mu­če­na ZSO ima­la, osim da na pro­fak­tu­ru na­ru­či još po tu­ru i do­bi­je po tu­ru kad im po­li­ca­jac KPS-a pod­vik­ne: „Ći­ja no­ne, aj­de raz­laz, do­sta ste za­sje­da­li za da­nas, ne­moj da pri­vo­dim na tri­je­žnje­nje!“
Kao ne­ko ko se go­di­na­ma skrom­no bo­ri za ne­za­bo­rav he­ro­ja s Ko­ša­ra, mo­ram, evo na kra­ju, pri­zna­ti vla­sti da je is­pu­ni­la obe­ća­no, a da to­ga i ni­je svje­sna- po­di­gla je mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik vi­te­zo­vi­ma naj­kr­va­vi­je bit­ke na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ’99!
Umje­sto ne­ka­kvog bi­lje­ga u par­ku do­bi­li su či­ta­ve stam­be­ne blo­ko­ve ko­ji će svje­do­či­ti o he­roj­stvu ju­na­ka s Pro­kle­ti­ja!
Do­du­še, ni­je baš pri­god­no oku­plja­ti se o go­di­šnji­ca­ma i po­la­ga­ti vi­jen­ce zbog kuć­nog re­da i ner­vo­znih kom­ši­ja, ali spo­me­ni­ku se u zu­be ne gle­da, kao ni kti­to­ru, osim ako ni­je na­smi­jan na po­tjer­ni­ci, par­don, za­hval­ni­ci!
Či­sto da pod­sje­tim, na­pad na Ko­ša­re pred­vo­dio je Agim Ra­ma­da­ni, ku­ka­vič­ki kr­vo­lok iz Ju­ni­ka ko­ji je iz za­sje­da, sklup­čan k’o tvor u žbu­nju, ubi­jao dje­cu- voj­ni­ke!
Grob mu je ma­lo pod­no ka­ra­u­le, na jed­noj za­rav­ni s ko­je pu­ca po­gled na Me­to­hi­ju!
Nad­re­đe­ni mu je bio Ra­muš Ha­ra­di­naj, in­ve­sti­tor da se na toj za­rav­ni na­pra­vi spo­men- obi­ljež­je „ju­na­či­na­ma“ ko­je su na ži­vo… ne­ću da­lje, ne mo­gu…pre­vi­še je na­še dje­ce osta­lo na mr­tvoj stra­ži kraj Ko­ša­ra…
Ra­muš im se, eto, „odu­žio“, a i Sr­bi­ja (vlast) nje­mu!
Ko­li­ko je hum­ki po­di­gao po Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i ko­li­ko spra­to­va po ostat­ku Sr­bi­je va­la naj­ma­nje što mo­že­mo da uči­ni­mo je­ste da ga pro­gla­si­mo po­ča­snim kon­zu­lom na Ko­so­vu!
U stva­ri, ne mo­že­mo ni to, ni­smo pri­zna­li Ko­so­vo, bje­še, če­ka­mo da ono pri­zna nas kao dr­ža­vu…
Div­ni mla­di­ći ta bra­ća Har­di­naj, ka­žem ja! Sre­ća pa se i mno­gi u vla­sti sla­žu s tim pa ih će­ra­ju po prin­ci­pu: „E, pa ne­će­mo ta­ko! Ako ćeš da bje­žiš ne­ću da te ju­rim- ne igra­ju se ta­ko šu­gi­ce, već ti tre­ba da ka­žeš iza ko­jeg si dr­ve­ta pa da te tra­žim u žbu­nju…“

Umje­sto ne­ka­kvog bi­lje­ga u par­ku do­bi­li su či­ta­ve stam­be­ne blo­ko­ve ko­ji će svje­do­či­ti o he­roj­stvu ju­na­ka s Pro­kle­ti­ja!

Po­tjer­ni­ca za njim je za­pra­vo ne­spret­no for­mu­li­sa­na za­hval­ni­ca i za­mol­ni­ca, po­kaj­ni­ca za­pra­vo zbog ne­prav­de uči­nje­ne tom sim­pa­tič­nom, ku­ćev­nom i čo­vje­ko­ljub­nom mla­di­ću