-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Ne zna­mo, u stva­ri, gdje to od­la­zi Vu­čić? Ri­tu­al nje­go­vog opro­šta­ja sa mi­ni­stri­ma, no­vi­na­ri­ma i omi­lje­nom te­le­vi­zi­jom uka­zu­je na fe­no­men ko­ji nam je i te ka­ko po­znat: u vla­sti i oko nje ni­su či­sta po­sla, ma­da sva­ki no­vi do­kaz te osno­va­ne sum­nje vo­di u još du­blju le­tar­gi­ju. Tja, šta se tu mo­že! Ako na sa­mom vr­hu već ima za­ni­mlji­vih kli­nič­kih simp­to­ma, na­ši la­ič­ki su­do­vi su uglav­nom bez zna­ča­ja, iako za bes­pri­zor­nost vla­da­ra i nje­go­ve po­slov­ne prat­nje vi­še ne­ma ra­zum­nih li­mi­ta.
Na tu­ga­lji­vom „opro­šta­ju“ od mi­ni­sta­ra, uz pra­zan go­vor i be­smi­sle­na obe­ća­nja, Vu­čić je svo­jim po­slu­šnim či­nov­ni­ci­ma po­di­je­lio knji­ge iz svo­je žan­rov­ski ap­so­lut­no raz­u­đe­ne bi­bli­o­teč­ke go­mi­le. Za­što knji­ge, a ne po ki­lo ra­ki­je, na pri­mjer, ko­ju bi iz svog ka­zan­džij­skog fun­du­sa do­ni­rao od­la­ze­ći Ni­ko­lić? Br­lja je, a ne knji­ga sim­bol ro­do­ljub­ne neo­ra­di­kal­ne Sr­bi­je; za­što bi ovi mi­ni­stri tra­ći­li vri­je­me na či­ta­nje bez­ve­znog šti­va po ga­zdi­nom iz­bo­ru, kad im je do­volj­na nje­go­va po­sve­ta? Ali, či­ča To­mi­na ko­li­ba je sru­še­na, taj ne­sreć­nik je od po­li­ti­ke do­bio či­tav no­vi za­grob­ni ži­vot, obo­ga­tio se pre­ko mje­re, stvo­rio od Dra­gi­ce pr­vu da­mu i na­pu­nio joj fond, sa­zi­dao cr­kvu i vi­di se­be na nje­nom du­va­ru. Ta­ko je pre­po­dob­ni Ba­ta Ga­šić na iko­ni osva­nuo po­red Sv. Jo­va­na, a gre­šni rab Ni­ko­lić će tek bi­ti oma­lan uz sve­ca Di­mi­tri­ja. Šta ćeš vi­še ako si po­sti­gao sve, a ni­si bio ni­za­šta?
Za­što je ovo va­žno za Vu­či­ćev od­la­zak ko­jih sto­ti­nak me­ta­ra uz­br­do, ako mu već ne adap­ti­ra­ju ma­mut­sku pa­la­tu biv­šeg SIV-a? No­vi pred­sjed­nik sva­ka­ko že­li da se otre­se sva­ke ve­ze sa Ni­ko­li­će­vom zlo­kob­nom sjen­kom, da za­ko­pa ide­ju o to­me ko mu je pra­vi „po­li­tič­ki otac“, i da bu­de ne­ko sa­svim no­vi. Knji­ge u ša­ke mi­ni­stri­ma mo­gle bi da zna­če: ni­ste ni­šta pro­či­ta­li, poč­ni­te! Bi­lo šta od ono­ga što im je iza­brao don, či­ji je li­te­rar­ni ukus oči­to ja­ko loš, a on ga je uz To­mu gra­dio, go­di­na­ma sri­ču­ći bes­kraj­no pra­zne, uz to od­vrat­ne Še­še­lje­ve ku­pu­sa­re.
Ili, smje­la ide­ja da je no­vi šef dr­ža­ve mo­žda bio pred­sjed­nik vla­de in­te­lek­tu­al­ne Sr­bi­je: „Vi­di, je.o te, pa ovi čak i či­ta­ju…“ To bi bio taj jad­ni po­ku­šaj ubla­ža­va­nja podsmje­šlji­vog od­no­sa jav­no­sti pre­ma mi­sa­o­nim do­me­ti­ma ne­kih iko­na iz mi­ni­star­ske gru­pe, či­je je for­mal­no obra­zo­va­nje bu­kval­no ne­do­ka­zi­vo.
Ma ka­kvi oni bi­li, po­ka­za­lo se da ih AV pre­zi­re, kao i sve dru­go i sve dru­ge, ali ih vi­so­kom po­kro­vi­telj­skom mi­lo­šću dr­ži na po­ni­ža­va­ju­ćoj dis­tan­ci, što ovu vr­stu po­da­ni­ka uvi­jek iz­no­va do­vo­di do po­da i bla­ta, ali i oča­ra­va i us­hi­ću­je.
Ta­ko se Vu­čić, uz ap­so­lut­no ne­po­zna­va­nje svo­je du­bo­ko ras­ci­je­plje­ne po­li­tič­ke lič­no­sti, opra­šta od se­be u Ne­ma­nji­noj, da bi do­šao se­bi u Sta­rom dvo­ru. Ri­tu­al je za­pra­vo za­stra­šu­ju­ći, jer je taj čo­vjek op­sjed­nut ide­jom o svo­joj ne­za­mjen­lji­vo­sti, i o vre­me­nu ko­je će ga bes­ko­nač­no dr­ža­ti, ma­kar u na­ka­znom sta­tu­su Do­ri­ja­na Gre­ja. Mi­ni­stri su sa­mo dje­ca ko­ji­ma je po­di­je­lio per­ni­ce, bo­ji­ce, pla­ste­lin, so­ko­ve, će­vap­či­će i ša­re­ne sli­kov­ni­ce. Sve va­žno je ra­dio i upro­pa­stio sam, i sa­da te si­ro­či­će osta­vlja u tra­lja­ma, ali ne od­re­đu­je na­sled­ni­ka.
Na pu­tu pre­ma svom no­vom ob­lič­ju, gdje će sva­ka­ko že­lje­ti mno­go vi­še ča­sti ne­go što je već ap­sol­vi­rao, Vu­čić da­nas pro­la­zi ce­re­mo­ni­jal usto­li­če­nja, či­ji je smi­sao po­ka­zi­va­nje mo­ći i mu­dro­sti. Ali, iz­gle­da da ni­če­ga od to­ga ne­ma i da je nje­gov put ka tri­jum­fal­nom kru­ni­sa­nju oba­vi­jen sum­nja­ma, di­mom i ma­glu­šti­nom. Jed­na ru­ka na Usta­vu, a dru­ga na je­van­đe­lju, zar to ni­je po­ku­šaj zlu­po­tre­be nor­me i tra­di­ci­je? Ustav ni u ča­su do­no­še­nja ni­je bio uskla­đen sa stvar­no­šću, a ko­ri­šće­nje je­van­đe­lja je ne­u­ku­san po­pu­li­stič­ki eks­pe­ri­ment u kon­stru­i­sa­nju no­ve na­stra­ne mi­to­lo­gi­je.
Ho­će li se Vu­čić, po­sle svje­tov­ne be­a­ti­fi­ka­ci­je, po­ja­vi­ti na ste­pe­ni­štu skup­šti­ne, kao Slo­ba Mi­lo­še­vić ne­ka­da? Bio je u dru­štvu Mir­ja­ne Mar­ko­vić, srp­ske Le­di Mag­bet i svo­jih mla­dun­ča­di, ali je nje­go­va sla­vlje­nič­ka po­vo­r­ka bi­la za­su­ta sta­rim ci­pe­la­ma. Za ka­kvim iz­ra­zom lju­ba­vi no­vi pred­sjed­nik žu­di i da li će nje­go­vi po­da­ni­ci umje­ti da mu je da­nas po­ka­žu? Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić je po­zvao pri­sta­li­ce da do­đu i po­ne­su svo­je odu­še­vlje­nje, a na dru­štve­nim mre­ža­ma ima mno­go po­zi­va na pro­test „pro­tiv kru­ni­sa­nja dik­ta­to­ra“. Da li je uz mi­ting po­dr­ške mo­guć kon­tra­mi­ting ospo­ra­va­nja, uz ba­ca­nje sta­rih no­vi­na ka vo­đi, na pri­mjer, ili će sve pro­te­ći u fa­na­tič­nom sla­vlju onog slo­ja si­ro­ti­nje ko­ja se­be sma­tra po­bjed­nič­kom stra­nom?!
Mi­slim da Vu­čić ni­je ni­ma­lo rav­no­du­šan pre­ma la­žnim emo­ci­ja­ma ko­ji­ma ga oba­si­pa po­slu­ga; nje­gov ga auti­zam do­vo­di do fan­ta­stič­nih sa­zna­nja o to­me šta je sve ura­dio i ko mo­ra da mu se di­vi. Ali ga pla­ši sva­ka sum­nja u nje­go­vo ve­li­ko dje­lo, svi upi­ti ko­ji do­la­ze kao pro­iz­vod ne­vje­ri­ce, svi ko­ji ga ne shva­ta­ju ozbilj­no, svi ko­ji ga se ne bo­je, sve što ne ra­zu­mi­je, sve što mo­že da mu vra­ti uspo­me­ne na po­ni­že­nja ko­ji­ma je ne­ka­da bio iz­lo­žen.
Strah ko­ji mu od­u­zi­ma ra­zum do­la­zi od po­mi­sli na pad. Ta­mo gdje od­la­zi opra­šta­ju­ći se od se­be do­sa­da­šnjeg, vr­hu­nac je ono­ga što je sa­njao, kli­maks mo­ći ko­ju no­si sa so­bom kao re­zul­tat ru­ši­lač­ke iz­vr­šne vla­sti. Po­ku­ša­će da bu­de još ja­či, ali to vi­še ne umi­je, pro­ba­će da iz­bje­ga­va svo­je ne­u­ro­tič­ne is­pa­de, ali to vi­še ne mo­že, po­ku­ša­će da di­že ugled dr­ža­vi ko­ji je već obo­rio do po­ni­že­nja, tvr­di­će da se bo­ri za gra­đa­ne, a sve je ma­nje onih ko­ji mu vje­ru­ju. Vu­čić se ta­ko opro­stio od di­je­la na­ših ži­vo­ta, na ko­je je uti­cao ra­za­ra­njem smi­sla bi­lo če­ga što je (smi­sao) ima­lo i pre­tva­ra­njem ide­je o bi­lo ka­kvoj bu­duć­no­sti u blju­ta­vi estrad­ni kič.
Na sa­mom vr­hu pri­vid­ne ap­so­lut­ne mo­ći, ko­ja je te­melj od sta­kla za nje­go­vu bez­mjer­nu su­je­tu, ko­nač­no će osta­ti sam sa svo­jim uža­som od su­sre­ta sa ni­šta­vi­lom ko­je je sam stvo­rio. Ma­da je i ono ob­li­ko­va­lo nje­ga, sa­sta­vlje­nog od ne­is­pi­ta­nog ljud­skog ma­te­ri­ja­la, ko­ji nam je za­pao sti­ca­jem ne­bro­je­nih i mo­žda neo­bja­šnji­vih tra­gič­nih okol­no­sti.
Ali, to nas ne am­ne­sti­ra od ovo­ga što sa­da je­ste, jer ipak smo svi mi nje­go­vi sa­u­če­sni­ci. Bi­lo da smo op­či­nje­ni tom stra­šnom pra­zni­nom bez dna, ili krot­ko pri­sta­je­mo na nje­go­ve mah­ni­te opi­te nad (još) ži­vim dru­štvom, bez od­go­vo­ra i bez ot­po­ra.
Pe­šča­nik.net