- Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Dva­de­se­ti vi­jek, u svo­joj zlo­kob­noj pro­ti­vr­ječ­no­sti, do­nio je ve­li­ke ide­je, ge­ni­jal­ne iz­u­me i uža­sna zla. Čo­vjek se uka­zao kao bi­će ko­je je do­ta­klo ne­be­sa i kao stvo­re­nje spo­sob­no za naj­stra­šni­ji zlo­čin i iz­vi­to­pe­re­nje onog ljud­skog što mu je pri­ro­da po­da­ri­la. Ljud­ska ra­sa iz­ne­na­di­la je svo­je an­đe­le i svo­je de­mo­ne, svo­je pra­ved­ni­ke i svo­je krv­ni­ke, svo­je mu­dra­ce i svo­je pro­klet­ni­ke. Bi­lo je to sto­lje­će u ko­jem su ot­kri­ve­ne naj­du­blje taj­ne ljud­ske du­še i naj­ve­će stvar­no­sti či­ji smo svje­do­ci. Na­ža­lost, i sto­lje­će u ko­jem su lju­di po­či­ni­li naj­ve­će zlo­či­ne jed­ni nad dru­gi­ma. Po­če­tak vi­je­ka obe­ća­vao je do­ba uni­ver­zal­nih ot­kri­ća o vre­me­nu, pro­sto­ru i čo­vje­ku sa­mom. Ka­da se čo­vjek po­na­dao na po­čet­ku mi­nu­log vi­je­ka da će svi­jet po­sta­ti ze­malj­ski raj, sko­ro či­tav vi­jek pre­tvo­ren je u po­pri­šte ne­shva­tlji­vih ne­sre­ća. Onaj ko­ji je kroz taj vi­jek pro­šao us­prav­no i sa­ču­vao pra­vac, čast i do­sto­jan­stvo, je­di­ni je ste­kao pra­vo da se­be na­zo­ve čo­vje­kom. Mi­nu­li vi­jek iz­ro­dio je mno­ge iedo­lo­gi­je, a me­đu nji­ma naj­mon­stru­o­zni­je su na­ci­zam i usta­štvo, da­nas fa­na­ti­ke „Islam­ske dr­ža­ve”.
Da li će dje­ca u ovom vi­je­ku ra­zu­mje­ti, ci­je­ni­ti ili osu­đi­va­ti, ono što su ra­di­li nji­ho­vi dje­do­vi i ro­di­te­lji u mi­nu­lom, i da li će bi­ti u sa­gla­sju ili u sve ve­ćem ras­ko­ra­ku? Sa­zna­nja i lič­ni od­goj ka­zu­ju mi da su ro­di­te­lji mo­ral­ni uzor i te­melj for­mi­ra­nja sta­bil­ne lič­no­sti dje­ce.
Od svo­ga oca na­sli­je­dio sam i usvo­jio mno­ge ka­rak­ter­ne oso­bi­ne ko­je no­sim či­ta­vog ži­vo­ta. Jed­na od njih je­ste da je po­hle­pa naj­lo­ši­ja ljud­ska ka­rak­ter­na cr­ta. Mno­gi ro­di­te­lji da­nas ne pri­da­ju zna­čaj sa­vje­tu ko­ji je moj otac utkao u mo­je bi­će. Ro­di­telj je taj ko­ji uvi­jek pra­šta svo­joj dje­ci i kad po­gri­je­še. Ali, ako dje­ca ne pra­šta­ju ro­di­te­lju, a pra­šta­nje je i Hri­stov za­vjet, on­da ro­di­telj tre­ba da pre­i­spi­ta svoj gri­jeh. Ne znam, da li bih mo­gao opro­sti­ti svo­me ocu, vje­ro­vat­no da ne bih, da mi je u dje­tinj­stvu i mla­do­sti od­re­dio tje­lo­hra­ni­te­lje da me pra­te zbog svo­je vla­sto­lju­bi­vo­sti i po­hle­pe za ma­te­ri­jal­nim do­bri­ma. Za­pi­tao bih se za­što mi je ti­me uki­nuo naj­ve­će ljud­sko bla­go, slo­bo­du? Ne znam ka­ko bih se osje­ćao i mi­slio o svo­me ocu da me je kao stu­den­ta uči­nio mi­li­o­ne­rom, a da ni­šta u ži­vo­tu vri­jed­no ra­dom ni­je­sam stvo­rio i da li bih na­sta­vio da sti­čem zna­nje i obra­zo­va­nje. Ni to mu ne bih opro­stio iz vi­še raz­lo­ga.
Frojd je utvr­dio da je dje­tinjstvo i okru­že­nje ključ­no raz­do­blje za ka­sni­je ra­zu­mi­je­va­nje svih po­ja­va u ljud­skom ro­du. Da li se on­da, u ne­kom po­ro­dič­nom vas­pi­ta­nju, či­ji su ro­di­te­lji du­bo­ko u za­blu­di, mo­že iz te ka­lju­ge zla, is­ko­be­lja­ti ne­ka ogor­če­na lič­nost, da sa­gle­da sve za­blu­de dje­da, oca, po­ro­di­ce i či­ta­vog okru­že­nja u ko­jem je od­ga­jan i od­ra­stao? Ne znam šta bi na ovo pi­ta­nje od­go­vo­rio Frojd. Moj od­go­vor na ovo kom­plek­sno pi­ta­nje je „da“ i „ne“. Od­lu­čio sam da kroz pri­kaz tri lič­no­sti dam od­go­vor.
Pr­vo ime je Dra­go Pil­sel i ono bi tre­ba­lo da bu­de ukle­sa­no na naj­ve­ćim li­ti­ca­ma Dur­mi­to­ra pre­ko Ve­le­bi­ta do Tri­gla­va, i da u ovom su­mra­ku vre­me­na oba­sja­va put ko­jim čo­vjek tre­ba da ide, ako že­li da bu­de čo­vjek. Ka­da bi po­sta­ja­la prav­da, No­be­lo­va na­gra­da za ve­li­ko dje­lo čo­vje­ka tre­ba­lo bi da bu­de uru­če­na Dra­gu Pil­se­lu i slič­ni­ma. Ko je Dra­go Pil­sel? Hr­vat­ski no­vi­nar, ro­đen i od­ra­stao u usta­škoj po­ro­di­ci usta­ških emi­gra­na­ta. Pil­se­lov dje­da Dra­go 1936. pri­stu­pa usta­škoj or­ga­ni­za­ci­ji i po­sta­je pr­vi tje­lo­hra­ni­telj An­te Pa­ve­li­ća ko­ji je odu­še­vljen Adol­fom Hi­tle­rom. Pil­se­lov djed odu­še­vlja­va se obo­ji­com mon­stru­ma i svom si­nu da­je ime Adolf. Djed Dra­go od za­čet­ka usta­škog po­kre­ta ne na­pu­šta Pa­ve­li­ća kao tje­lo­hra­ni­telj do kra­ja ži­vo­ta naj­ve­ćeg mon­stru­ma mi­nu­log vi­je­ka. I sin Adolf je u pr­vim usta­škim re­do­vi­ma. U po­ro­di­ci usta­ških emi­gra­na­ta u Ar­gen­ti­ni ra­đa­ju se Adol­fo­vi si­no­vi Dra­go ( no­si ime dje­da) i Bran­ko, u či­ju ku­ću do­la­zi ne­pre­sta­no po­ro­dič­ni pri­ja­telj An­te Pa­ve­lić. Adol­fo­vi si­no­vi, Dra­go i Bran­ko, od­ga­ja­ju se u naj­mrač­ni­jem i naj­stra­šni­jem usta­škom okru­že­nju. Bra­ća Pil­sel, od­go­je­ni u usta­štvu, kad po­či­nje tra­ge­di­ja na­ro­da na ovim pro­sto­ri­ma, na­pu­šta­ju Ar­gen­ti­nu i do­la­ze da po­mog­nu „ostva­re­nju ti­su­ću­go­di­šnjeg sna i po­vi­je­sne te­žnje hr­vat­skog na­ro­da, da svo­jim uče­šćem po­mog­nu ob­no­vi dr­ža­ve po­ro­dič­nog pri­ja­te­lja An­te Pa­ve­li­ća, dje­da i oca NDH-a“. Kra­jem osam­de­se­tih, Tuđ­man i Me­sić obi­la­ze usta­ške or­ga­ni­za­ci­je po svi­je­tu, od Ar­gen­ti­ne do Austra­li­je. Bra­ća Pil­sel na zov do­mo­vi­ne do­la­ze u Hr­vat­sku. Dra­go vi­so­ki in­te­lek­tu­a­lac, po­li­glo­ta, stu­di­rao je od no­vi­nar­stva, knji­žev­no­sti, po­vi­je­sti, la­ti­no­a­me­rič­ke po­li­tič­ke mi­sli do hri­šćan­skog du­hov­ni­ka, po­sta­je pri­prav­nik Re­da Ma­le bra­će i pre­la­zi na bo­go­slo­vi­ju Ri­ječ­ko –senj­ske nad­bi­sku­pi­je. Brat Bran­ko stu­pa u Zen­ge kao pri­pad­nik 4. bri­ga­de, a u bor­bi sa JNA gi­ne na ostr­vu Ši­pan. Po­sli­je po­gi­bi­je bra­ta, Dra­go na­pu­šta Ri­ječ­ko-senj­sku bo­go­slo­vi­ju i pri­dru­žu­je se od­re­di­ma Zen­gi i uče­stvu­je u ak­ci­ji „Olu­ja“. Gle­da­ju­ći zlo­či­ne ko­ji se u „Olu­ji“ či­ne Sr­bi­ma, po­ko­pa­vao je ubi­je­ne Sr­be u Li­ci i po­pi­si­vao zlo­či­ne. Ka­da je vi­dio stra­šne zlo­či­ne ko­je či­ne Hr­va­ti, vas­kr­sao je ne­ki dru­gi Dra­go Pil­sel, ve­li­ki čo­vjek. Usta­ša, po dje­du, ocu, po­ro­dič­nom fa­na­tič­nom opre­dje­lje­nju, ko­ga je du­go go­di­na od­re­đi­va­la ide­o­lo­gi­ja kao kri­va svi­jest, a još vi­še mr­žnja kao na­o­pa­ko ljud­sko svoj­stvo i an­tro­po­lo­ški su­no­vrat, kad se su­o­čio sa tra­gič­nom re­al­no­šću i pat­nja­ma onih ko­je je za­sli­je­plje­no mr­zio, Dra­go Pil­sel po­sta­je čo­vjek. Šta­vi­še, sti­že do ka­tar­ze, do pro­či­šće­nja. To mu se do­go­di­lo kad je sti­gao do svi­je­sti o sop­stve­nom sa­gre­še­nju, zbog pri­pa­da­nja mrač­noj, čo­vje­ko­mr­zač­koj usta­škoj ide­o­lo­gi­ji, ko­ju su mu usa­di­li po­ro­dič­ni pri­ja­telj An­te Pa­ve­lić, otac, djed i mrač­no okru­že­nje u ko­jem je od­ga­jan. Dra­go Pil­sel je da­nas naj­ve­ći an­ti­fa­ši­sta, ko­ga osu­đu­je i Ka­to­lič­ka cr­kva u Hr­vat­skoj. Nje­mu bi No­be­lo­va na­gra­da mo­ra­la bi­ti do­di­je­lje­na ne kao Dra­gu Pil­se­lu, ne­go kao čo­vje­ku ko­ji je po­bi­je­dio zlo. Dra­go­va po­ru­ka tre­ba­lo bi da se ču­je u bal­kan­skom bu­re­tu ba­ru­ta.
Dru­ga lič­nost ko­ja ni­je htje­la da osta­ne u za­blu­di je Si­bi­la Ler, ro­đe­na u ugled­noj ari­sto­krat­skoj po­ro­di­ci Ler, u Nje­mač­koj, kao unu­ka Hi­tle­ro­vog ge­ne­ra­la Alek­san­dra Le­ra, po ocu Njem­ca, a po maj­ci pra­vo­slav­ca. Sred­nju ško­lu za­vr­šio je u Pan­če­vu. Za­ro­bljen ma­ja 1945. a za rat­ne zlo­či­ne osu­đen i stri­je­ljan u Be­o­gra­du 1947. go­di­ne. Le­ro­va unu­ka Si­bi­la Ler da­nas je mo­na­hi­nja Jo­va­na u ma­na­sti­ru So­ko kod Lju­bo­vi­je. Mo­na­hi­nja Jo­va­na je od svog vje­ro­u­či­te­lja iz Even­bur­ga po­sle ra­ta slu­ša­la be­sje­du o Sr­bi­ma, na­ro­du ko­ji je iz­vo­je­vao u Dru­gom svjet­skom ra­tu naj­ve­ću po­bje­du: „Po­bje­du du­še, po­bje­du sr­ca i po­što­va­nja, po­bje­du mi­ra i hri­šćan­ske lju­ba­vi.“ Sa­vje­to­vao je u ču­ve­noj be­sje­di o Sr­bi­ma da uče srp­ski je­zik. Tek ta­da je mo­na­hi­nji Jo­va­ni po­sta­lo ja­sno za­što je Ge­te učio srp­ski je­zik, ko­ji da­nas pro­go­ne u Cr­noj Go­ri. Unu­ci Alek­san­dra Le­ra, ko­ji je za jed­nog ubi­je­nog nje­mač­kog voj­ni­ka ubi­jao sto­ti­nu Sr­ba, a za jed­nog ra­nje­nog pe­de­set, ja­sno je za­što je Bi­zmar­ku po­sled­nja ri­ječ na sa­mrt­ni­čoj po­ste­lji bi­la: „Sr­bi­ja“. Si­bi­la Ler, či­ni ve­li­ko ljud­sko dje­lo, mo­le­ći se Bo­gu, da opro­sti gri­jeh za ve­li­ko zlo ko­ji su uči­ni­li njen djed, nje­na po­ro­di­ca i njen na­rod. Alal vje­ra, Si­bi­la Ler- ma­ti Jo­va­na!
Tre­ća lič­nost je sin či­ji je otac uhap­šen u mom Nik­ši­ću po­če­kom se­dam­de­se­tih, gdje se skri­vao kao slu­žbe­nik gra­đe­vin­skog pred­u­ze­ća „Cr­na Go­ra“, kao pri­pad­nik i osni­vač pa­nislmi­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je „Mla­di mu­sli­ma­ni“ i autor „Islam­ske de­kla­ra­ci­je“. Ova or­ga­ni­za­ci­ja bi­la je i osni­vač SS Han­džar di­vi­zi­je či­ji je ak­ti­vi­sta bio i Ali­ja Izet­be­go­vić. Kad je po­čet­kom de­ve­de­se­tih iz­ja­vom: „Ako tre­ba, žr­tvo­va­ću mir da ostva­rim svoj po­li­tič­ki cilj!“ dao je uvod u kr­vo­pri­li­će u bo­san­skom vi­la­je­tu. Ta­da sam Ali­ji na­pi­sao otvo­re­no pi­smo, ko­je su ob­ja­vi­li mno­gi li­sto­vi: „ U pa­met se, moj Ali­ja. Da li zdra­vlje i mir ima­ju ci­je­nu!?“
Ali­jin sin Ba­kir Izet­be­go­vić su­prot­nost je Dra­ga Pil­se­la i Le­ro­ve unu­ke, jer sli­je­di oče­ve mrač­ne ide­je ko­je se uve­li­ko po­ka­zu­ju kao su­mrak sa­vre­me­ne ci­vi­li­za­ci­je. Ni­ka­ko da se sa nji­ma su­o­či na ra­ci­o­na­lan na­čin, već ih u dje­lo spro­vo­di. Šta­vi­še, on po­ku­ša­va da ih tvr­do­gla­vo sli­je­di i re­a­li­zu­je, pa za­to sve du­blje upa­da u svo­ju po­li­tič­ku strast kao eks­tre­mi­zam i mrač­nja­štvo ko­je je po­sta­lo opa­snost, ne sa­mo za bal­kan­sku, ne­go i za evrop­sku kul­tu­ru. Strast mu ne do­zvo­lja­va da stvar­nost vi­di nor­mal­no. Nje­go­va mo­ral­na po­bje­da ni­je mo­gu­ća da­nas, jer se u nje­mu ni­je ro­dio čo­vjek kao svje­sno i od­go­vor­no bi­će, već fa­na­tik i dog­ma­ti­čar.