-Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

Čo­vjek je­ste „dru­štve­na ži­vo­ti­nja“, „osu­đen“ na sa­mo­i­zgra­đi­va­nje u sre­di­ni u ko­joj ra­di i ži­vi, ali čo­vjek, ta­ko­đe, že­li da bu­de in­di­vi­dua, da ima osje­ća­nje lič­nog iden­ti­te­ta, da se pre­po­zna­je po „sa­mom se­bi“, da bu­de ne­ko, da se ne ras­po­zna­je po pri­pad­no­sti od­re­đe­noj sre­di­ni, na­ci­ji, dr­ža­vi, re­li­gi­ji...
Da bi do­šao do pra­vog se­be, spo­znao unu­tra­šnje po­no­re i vi­so­ve ko­ji ga či­ne lič­no­šću, čo­vjek mo­ra po­ki­da­ti ve­ze sa spo­lja­šnjim na­či­nom ži­vo­ta, na­di­ći okru­že­nje i uro­ni­ti u „naj­du­blji dio se­be“. Osa­mi­ti se i pro­na­ći onaj dru­gi, stvar­ni, bo­lji, či­sti­ji svi­jet ko­ji u se­bi no­si.
To osa­mlji­va­nje, za­ra­nja­nje u se­be sa­mog, tre­ba to shva­ti­ti, ne zna­či i izo­lo­va­nost, otu­đe­nje, već us­po­sta­vlja­nje gra­ni­ce, u pr­vom re­du men­tal­ne, pre­ma sve­mu što mo­že da na­ru­ši unu­tra­šnju rav­no­te­žu. Gra­ni­ce pre­ma sva­kom u okru­že­nju mra­ku: ljud­skom, me­dij­skom, po­li­tič­kom, re­li­gij­skom...
Kad se uđe u tu i ta­kvu sa­mo­ću, spo­zna ti­ši­na, har­mo­ni­ja i bo­žan­ska lje­po­ta u se­bi, ta­da se bu­de unu­tra­šnje sna­ge, ši­re du­hov­ni ho­ri­zon­ti, otva­ra­ju vi­di­ci ko­ji po­ka­zu­ju da sve spolj­nje pro­is­ti­če iz nas sa­mih, iz na­še ve­li­čan­stve­ne nu­tri­ne, da su sve ne­sre­će i sre­će, raz­o­ča­ra­nja i lju­ba­vi, pa­kao i raj, ra­to­vi i lje­po­ta ži­vo­ta u na­ma sa­mi­ma, da smo mi ti ko­ji upra­vlja­mo svo­jom sud­bi­nom i da ne­ma to­ga u ovom ko­smo­su ko­ji mo­že od­re­di­ti naš Put. Sa­mi smo od­re­di­li svo­ju do­sa­da­šnju pu­ta­nju, sa­mi od­re­đu­je­mo sta­zu ko­jom će­mo bu­du­ćim ži­vo­tom ga­zi­ti, sa­mi upra­vlja­mo unu­tra­šnjim i spo­lja­šnjim uni­ver­zu­mom. Spo­zna­je se osje­ćaj je­din­stva sa svim ži­vim bi­ći­ma. I ra­đa ra­zu­mi­je­va­nje i du­bo­ko po­što­va­nje pre­ma ci­je­loj Kre­a­ci­ji. Pre­ma lju­di­ma, ži­vo­ti­nja­ma, bilj­ka­ma... Čo­vjek po­sta­je svje­stan se­be, svog zna­ča­ja, svo­je ve­li­čan­stve­no­sti i svo­je ni­štav­no­sti... Lič­nost u pra­vom smi­slu te ri­je­či.
Tek kao lič­nost, tek ta­da to zna­či ostva­ri­va­nje pri­sni­jih i du­bljih od­no­sa, ali u isto vri­je­me ne zna­či i ve­li­ku dru­že­lju­bi­vost. Jer, vo­lje­ti lju­de, po­što­va­ti nji­ho­vu istin­sku, pri­rod­nu, bo­žan­sku lič­nost, ne zna­či vo­lje­ti i po­što­va­ti nji­ho­va dje­la.
Do dru­go­ga se do­la­zi sa­mo či­stim sr­cem. Ili se dis­tan­ci­ra, ću­ti. U sa­mo­ći, to­ne u se­be.
Sa­mo sve­tac osta­je po­sto­jan i ne­dir­nut u do­di­ru sa ne­ga­tiv­nim vi­bra­ci­ja­ma, na obič­ne smrt­ni­ke one i te ka­ko mo­gu da uti­ču. Zbog to­ga je iz­u­zet­no va­žno dru­štvo u ko­me se čo­vjek kre­će. Ima lju­di ko­ji svoj unu­tra­šnji ne­sklad, svo­ju ne­ga­tiv­nost, lo­šu vo­lju, pre­no­se na dru­ge, a da ni sa­mi ni­je­su svje­sni to­ga. Po­ne­kad ni­je­su svje­sni ni oni ko­ji ta­kve vi­bra­ci­je pri­ma­ju, ali po­sli­je ta­kvih su­sre­ta po­sta­ju i oni sa­mi ner­vo­zni, ne­ras­po­lo­že­ni, sa­mi se­bi „te­ški“. Kao što ima i onih dru­ga­či­jih, po­zi­tiv­nih, pu­nih ži­vo­ta, ko­ji oko se­be ši­re vi­bra­ci­je pri­jat­no­sti, ra­do­sti. Čo­vjek bi tre­ba­lo da te­ži ka to­me da se kre­će sa­mo u onom dru­štvu ko­je ne­će na nje­ga ne­ga­tiv­no uti­ca­ti, po­re­me­ti­ti nje­go­vu unu­tra­šnju rav­no­te­žu. Jed­no­stav­no, u ci­lju oču­va­nja men­tal­nog mi­ra i zdra­vlja, ne­ke lju­de tre­ba na sve mo­gu­će na­či­ne iz­bje­ga­va­ti, na li­je­pi na­čin ih od se­be uda­lji­ti.
Jer je ži­vot­na isti­na da ogro­man broj dru­že­nja, kum­sta­va, pri­ja­telj­sta­va, pro­is­ti­če iz in­te­re­sa. Ne po­sto­ji istin­ski osje­ćaj za­jed­ni­štva, pri­pa­da­nja, bli­sko­sti, go­spo­din in­te­res je taj ko­ji te od­no­se odr­ža­va. Pa zvao se taj in­te­res ,,go­spo­din euro’’, ,,go­spo­din po­lo­žaj u dru­štvu’’, ,,go­spo­din ugled’’, ,,go­spo­din mo­že mi ne­kad va­lja­ti’’, ,,go­spo­din do­sa­da’’, ,,go­spo­din strah od sa­mo­će’’... I kad taj in­te­res bu­de ugro­žen, ta­kva dru­že­nja i pri­ja­telj­stva pu­ca­ju, a lju­di jed­ni dru­gi­ma po­sta­ju za­kle­ti ne­pri­ja­te­lji.
Zbog to­ga čo­vjek tre­ba da bu­de opre­zan u po­kla­nja­nju po­vje­re­nja, da pa­zi ko­ga uvo­di u svoj unu­tra­šnji svi­jet, u svoj ži­vot. Ta gra­ni­ca mo­ra da bu­de ja­ka, ne ta­ko la­ko osvo­ji­va.