-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Ka­žu da ni­ko ne zna baš ta­čan tre­nu­tak ka­da po­lu­di. Ali... on je znao. Bio je to upra­vo taj. Baš taj ta­da!
U pre­lo­mu sta­va, po­put na­ko­stri­je­še­nog oran­gu­ta­na gle­dao je u fri­ži­der­ska vra­ta i bio spre­man da sva­kog ča­sa iz­ve­de pre­met na­zad i utek­ne ne­kud... na pla­fon mo­žda. Umje­sto to­ga - i da­lje je ble­nuo. Sa­mo ble­nuo. I do­bro na­ću­lio ona dva ne­sra­zmjer­na uva što ima.
-Aj­de bre otva­raj! Znam da si tu!
Sad mu je već li­je­vo oko uhva­ti­lo krug oko mo­zga. Ne sa­mo da je stvar­no čuo ku­ca­nje, već u fri­ži­de­ru zbi­lja ima ne­ko­ga?!
Šta bi te ga ru­ka iz­da­de i do­hva­ti ruč­ku - ne­će ni­ka­da sa­zna­ti. Ali će ma­kar upo­zna­ti stvo­re­nje iza hro­mi­ra­nih vra­ta. A ona je bi­la sve što je naj­ma­nje oče­ki­vao da će za­te­ći iz­me­đu te­gle aj­va­ra i tri kon­zer­ve sar­di­na.
- Po­zdrav! - li­ce joj bi štip­nu­to le­dom, a ko­sa og­nje­no cr­ve­na. Sa­mo su joj obr­ve bi­le od ko­vr­dža va­tre­ni­je.
Lu­dim! - po­mi­sli.
-Ma ne bre... - uhva­ti ga za dlan da ga utje­ši - ... ne lu­diš uop­šte. Vje­ruj mi. Ja bih zna­la. Ne­go sam ti zvo­ni­la na ogle­da­lo, ma­ha­la iz ta­nji­ra, zva­la te kroz ka­pi ki­še. A ti ni­ka­ko da od­go­vo­riš. Fri­ži­der je bio po­sled­nja op­ci­ja. Iz­vi­ni, mo­ra­la sam.
-Ka-ka­ko...
-Ne bri­ni, či­tam ti mi­sli... - na­mig­nu i na­lak­ti se na pre­gra­du za ja­ja - ... Ne­go, da ide­mo po pro­ce­du­ri: je­si li ti, go­spo­di­ne, mno­go tu­žan?
Gle­da­la ga je une­tre­mi­če­na, če­ka­ju­ći da mu usne na­pra­ve pr­va slo­va, a on još ni­je mo­gao da se pri­sa­be­re ka­ko va­lja - Je li ja ovo raz­go­va­ram sa pre­kra­snom cu­rom iz fri­ži­de­ra?
-Oh, hva­la ti! Ču “pre­kra­sna”! - pre­đe ja­jem kroz ko­su - Iz­vi­ni! Opet ja sa či­ta­njem mi­sli. Mo­lim te, od­go­vo­ri mi, če­ka­ju nas. Je­si li mno­go tu­žan?
-Je-je­sam....
-Od­lič­no! - uhva­ti ga za ru­kav i uvu­če unu­tra. Vra­ta hlad­nja­ka se za­tvo­ri­še za nji­ma. Ku­hi­nja na­glo osta­de pra­zna... ako ne ra­ču­na­te mač­ku ko­ja je dri­je­ma­la na obo­du sto­la. Njoj bi, do­du­še, bi­lo sve­jed­no i da auto­bus iza­đe iz rer­ne. Ta­kva je bi­la. In­tro­vert­na, sa bla­go am­bi­va­lent­nim ka­rak­te­rom. Kao da je ne­što po­ti­snu­la du­bo­ko kad je bi­la ma­la. Ukrat­ko, kla­sič­na mač­ke­ti­na.
Na drugoj strani frižidera
Bio je mrak, ali sve opet vi­dlji­vo po­ta­man. Ra­su­ti sno­po­vi pa­u­či­ne od mi­re si­pi­li su sa zvi­je­zda pa opi­si­va­li ogrom­nu ši­ri­nu tog svje­žeg svi­je­ta. Bi­lo je i ri­je­ke, i ne­ka­kvih tre­pe­ra­vih pri­ka­za... i dr­ve­ća sa žu­to cr­ve­nim plo­do­vi­ma. Bog­me, kra­sno­sne­na lje­po­ta se pri­ka­za­la.
-Vi­diš šta se de­ša­va ka­da re­dov­no ne od­mr­za­vaš! Ha? - mu­nu ga lak­tom i na­smi­ja se. Ovaj se sa­mo na­kla­ti pa vra­ti u isti po­lo­žaj. Ko plo­vak. - Ma, ša­lim se bre! Do­bro do­šao u Ti­hu Svi­lu. - Dje­lo­vao je u skla­du sa si­tu­a­ci­jom. Za­be­zek­nu­to i ma­lo upi­ša­no.
-Ovaj... - plju­vač­ka mu se sko­tr­lja spo­ro niz gr­lo, kao da je pro­gu­tao su­vog je­ža - ... Mi smo se ovo te­le­por­to­va­li, je li? Ili ne­ki... ili pro­šli kroz ne­ki por­tal?
-Ka­ko si sla­dak ka­da ne­što pi­taš - čup­nu ga za obraz - Si­gur­no sva­šta ne­što znaš. To je stra­va! - pri­ma­če mu se i sa­kri usne, kao da će ih ne­ko ču­ti - Sa­mo ti to ov­dje ni­šta ne tre­ba. Opu­sti se - bla­go mu pr­sti­ma uka­či prst, od­še­ta­še do pa­nja bli­zu ri­je­ke. Po­ka­za mu da is­ko­ra­či na de­blo. Sa­če­ka­la je ma­lo, da se upo­zna sa ari­jom Svi­le... pa ga po­gle­da­la u oči: - Ro­di­te­lji, je l’da? Umr­li?
-Klim­nuo je.
Uz­dah­nu­la je du­bo­kim je­ca­jem. Po­la­ko skli­znu­la sa pa­nja i u dru­gom ko­ra­ku re­kla:
-Znam, ta­ko se pu­no tu­ge ob­mo­ta oko ve­na ka­da pre­sta­neš da bu­deš ne­či­je di­je­te - a ka­da je od­ma­kla do­volj­no, okre­nu­la se pa cok­nu­la tra­vu vr­hom ci­pe­le. Sit­ni trag vi­ho­ra raz­di­je­li to par­če li­va­de, jur­nu do pa­nja i mla­di­ća što je gle­dao u ri­je­ku, pa mu se ra­su uz le­đa. Po­put ta­la­sa. Sklo­pio je oči, ra­ši­rio ru­ke, i za­ba­cio la­ko gla­vu na­zad.
-Is­ti­huj - pro­ša­pu­ta­la je.
Ru­ke su po­če­le da ple­tu po zra­ku, ko­sa mu se raz­ba­ru­ši­la... lup­nu se po gru­di­ma, za­ca­kli ne­što sit­no na kra­je­vi­ma pr­sti­ju, pa s mje­sta gdje je sr­ce, te sa oči­ju, i skli­znu sa tre­pa­vi­ca... Po­ja­vi se iz­nad po­vr­ši­ne vo­de si­lan konj, gri­ve sre­br­ne. Od zvi­je­zda... pro­zi­ran, kao da je od ka­pi sat­kan. Gle­dao je u mla­di­ća. Ovaj u nje­ga. Taj div­ni at bje­še sva nje­go­va tu­ga. Pri­ma­če mu li­ce i zar­za. Za­gr­lio ga je od­mah. Pun su­za. I ma­zio po vra­tu. On­da ga je po­lju­bio u to­plo oko, pa pu­stio da tr­či po po­vr­ši­ni ri­je­ke.
Osmi­jeh­nu­la se i ona. Ne­ko­li­ko de­se­ti­na ko­ra­ka iza nje­ga. Obra­za na­kva­še­nih. Po­di­že ru­ku i po­zva ne­či­ju dru­gu žal... po­red nje pro­tr­ča pre­kra­sna ždre­bi­ca. Jed­na­ko zvje­zda­na, isto­vjet­no sre­br­na. Pri­dru­ži­la se atu. Tr­ča­li su u pa­ru. U naj­ču­de­sni­jem ka­su. Oda­svud je sti­za­lo na sto­ti­ne du­ša sa kr­dom tu­ga ve­li­čan­stve­nih. I sve što je bi­lo tu i nje­mu je pri­pa­da­lo... slič­ne pri­če, sud­bi­na is­pre­ple­ta­nih.
Okre­nuo se put cr­ve­no­ko­se, obr­va va­tre­nih i vik­nuo:
-Mo­gu li ovo svi?
-Sa­mo oni ko­ji su vo­lje­li!
-Pa to sva­ko zna!
-Ne i oni ko­ji su od tu­ge ute­kli!
-Da... - po­gle­da u ko­nja - ... ja sam ostao, je l` ­da?
- Ni­si sa­mo ostao... - na­đe se od­jed­nom po­red nje­ga - ... ti si slo­mljen i da­lje vo­lio.
-Iz­vi­ni što ću ovo da te pi­tam... Je­si li ti smrt?
Sti­snu mu obra­ze i raz­vu­če osmi­jeh: - Ne, moj dra­gi dje­ča­če... Za­što bih ti zvo­ni­la na ogle­da­lo, ma­ha­la iz ta­nji­ra, zva­la kroz ka­pi ki­še... iza­šla iz fri­ži­de­ra? Ja sam tvoj ži­vot! Tvoj! Pre­pun sve­ga! I va­tre i le­da. A ti si me za­tu­rio i ni­si me pre­po­znao. Zbog pre­vi­še bo­la. Mo­žeš do­ći ov­dje kad god za­že­liš, pu­sti ko­nja iz se­be i sa njim tr­či ili ple­ši... is­ti­huj sve ko­li­ko ti god tre­ba... ali mo­lim te, ne­moj me vi­še za­bo­ra­vi­ti! Jer, ni­jed­na tu­ga ni­je vječ­no ne­sreć­na.
Ži­vot ga pri­gra­bi i čvr­sto za­gr­li, baš na mje­stu gdje su se sre­br­ni ati ras­tr­ča­li.
-Vi­diš, zla­to... ni­si je­di­ni.
(Autor je knji­žev­nik)