-Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Naj­za­ni­mlji­vi­ji do­ga­đaj Svjet­skog atlet­skog pr­ven­stva u Lon­do­nu bi­la je tr­ka na 200 me­ta­ra za mu­škar­ce. Tra­žio se na­sljed­nik naj­ve­ćeg: Use­i­na Bol­ta, čo­vje­ka ko­ji je u jed­nom tre­nut­ku po­stao va­žni­ji i ve­ći ne sa­mo od tr­ka u ko­ji­ma je uče­stvo­vao i po­bje­đi­vao, ne­go i od sa­me atle­ti­ke. Pi­ta­li su ga ko će ga na­sli­je­di­ti, i on je, ve­li­ko­du­šan ka­kav je­ste i ka­kvi mo­gu bi­ti sa­mo oni ko­ji su u bi­ti ne­po­bje­di­vi, re­kao da bi to mo­gao bi­ti Wayde van Ni­e­kerk, tam­no­pu­ti Ju­žno­a­fri­ka­nac ko­ji je, za raz­li­ku od ve­ći­ne sprin­te­ra ko­ji na 200 me­ta­ra do­la­ze iz tr­ke na 100 me­ta­ra, za­pra­vo če­tri­sto­me­traš. Van Ni­e­kerk je ušao u po­vi­jest i iza­zvao Bol­to­vo di­vlje­nje ti­me što je po­stao pr­vi čo­vjek ko­ji je 100 me­ta­ra tr­čao br­že od de­set se­kun­di, 200 br­že od dva­de­set, a 400 br­že od če­tr­de­set i če­ti­ri se­kun­de. On je, ka­žu oni ko­ji zna­ju, sa­vr­še­no spo­jio sprin­ter­sku br­zi­nu s teh­nič­kim umi­je­ćem op­tr­ča­va­nja oku­ka u tr­ka­ma na 200 i 400 me­ta­ra. Bolt, ko­ji se u Lon­do­nu opra­štao od atle­ti­ke – što je, sa­mo po se­bi, bi­lo ve­ći do­ga­đaj i od sa­mog pr­ven­stva – od­u­stao je, ka­že, od ide­je da još jed­nom otr­či 200 me­ta­ra upra­vo zbog ne­si­gur­no­sti pred tom fa­mo­znom oku­kom.
I on­da su se u fi­na­lu uz Van Ni­e­ker­ka na­šli Bo­cva­nac Isa­ac Mak­wa­la, naj­br­ži dve­sto­me­traš svi­je­ta u ovoj go­di­ni, ko­ji je iz bi­zar­nih raz­lo­ga – zbog upra­vo pre­bo­lje­ne že­lu­ča­ne in­fek­ci­je – sam tr­čao svo­ju kva­li­fi­ka­cij­sku tr­ku, te Je­re­em Ric­hards, od­lič­ni mla­di tr­kač s Tri­ni­da­da. Kao bez du­še, stu­šti­li su se pre­ma ci­lju – je­dan je ma­lo za­ka­snio na star­tu, dru­gom je još uvi­jek bi­la mu­ka u že­lu­cu, tre­ćeg je mo­rio ma­njak is­ku­stva, ni­je­dan tog da­na ni­je bio na vr­hun­cu for­me... Van Ni­e­kerk i za­to što je pret­hod­no već mo­rao tr­ča­ti niz tr­ka na 400 me­ta­ra, na­kon če­ga je u fi­na­lu te di­o­ni­ce po­stao pr­vak svi­je­ta – i na­kon što su pro­šli onu fa­mo­znu oku­ku i na­šli se pred oči­ma te­le­vi­zij­ske pu­bli­ke, bi­li su u go­to­vo sa­vr­še­noj rav­ni­ni. Je­dan dru­gog ni­su mo­gli sti­ći ni pre­sti­ći, a sva­kom kao da se či­ni­lo da je onaj dru­gi is­pred nje­ga. Ri­ča­rds se osvr­tao gdje je Van Ni­e­kerk, ovaj je gle­dao gdje su dru­ga dvo­ji­ca, i do­go­di­lo se ono što ni­ko ni­je oče­ki­vao.
Iako je imao tek je­da­na­e­sti naj­bo­lji re­zul­tat ove se­zo­ne i ni­su u nje­mu vi­dje­li ve­li­kog šam­pi­o­na, a ka­mo­li još i na­sljed­ni­ka Use­i­na Bol­ta, za­mi­šlje­nu cilj­nu cr­tu pr­vi je pre­sje­kao Ra­mil Gu­li­jev. Umje­sto da gle­da li­je­vo i de­sno i da se bo­ri pro­tiv ve­li­kih su­pa­r­ni­ka, umje­sto da od­mje­ri svo­ju sna­gu i ta­lent sa sna­ga­ma i ta­len­ti­ma onih ko­ji su od nje­ga ne­sum­nji­vo slav­ni­ji i bo­lji, Ra­mil je sa­mo tr­čao kao da mu ži­vot od to­ga za­vi­si. Da se ista tr­ka tri­de­set pu­ta po­no­vi u slje­de­ćih tri­de­set da­na, vje­ro­jat­no on vi­še ni­ka­da ne bi nad­tr­čao Van Ni­e­ker­ka i Ri­čard­sa, ni­ti bi Ma­kva­la ona­ko iz­gu­bio ko­rak i dah. Ali šta to zna­či ako se sa­mo jed­nom tr­či za po­bje­du? Dok bu­de svi­je­ta i vi­je­ka i dok bu­de atle­ti­ke, fa­kat će bi­ti da je u Lon­do­nu 2017. po­bi­je­dio Ra­mil Gu­li­jev i da je to bi­lo ču­do. Jed­no od naj­ve­ćih ot­ka­ko gle­da­mo atle­ti­ku.
Ali ne bi tu bi­lo pri­če, i ne bih se ba­vio Ra­mi­lom Gu­li­je­vim, da se ni­je do­go­di­lo ono po­sli­je. Ka­ko se u po­sljed­njih dva­de­set i ko­ju go­di­nu atle­ti­ka pre­tvo­ri­la u za­stav­nu sport­sku di­sci­pli­nu, pa ko god po­bi­je­di ili osvo­ji me­da­lju iz­vo­di ko­re­o­gra­fi­ju sa za­sta­vom dr­ža­ve ko­ja ga je po­sla­la na tak­mi­če­nje i iz či­jeg se pro­ra­ču­na fi­nan­si­ra nje­go­vo ba­vlje­nje spor­tom, ta­ko je i on tre­bao ne­što iz­ve­sti sa za­sta­vom. Ali s ko­jom za­sta­vom? Na­i­me, Ra­mil Gu­li­jev je, kao što mu se u ime­nu i pre­zi­me­nu ču­je, Azer­bej­dža­nac, ali od 2011. ima tur­sko dr­ža­vljan­stvo i da­nas tr­či s tur­skim ozna­ka­ma na gru­di­ma. Ni­je to jed­no­stav­no išlo: na­kon što se Ra­mil pri­klo­nio Tur­ci­ma, me­đu­na­rod­na mu je atlet­ska fe­de­ra­ci­ja za­bra­ni­la da na­stu­pa za tu ze­mlju, sve dok ne do­bi­je ot­pust od azer­baj­džan­skog atlet­skog sa­ve­za. Uza­lud su bi­le sve nje­go­ve žal­be, u ko­ji­ma je is­ti­cao tur­ske za­slu­ge za svoj sport­ski raz­voj, či­nje­ni­cu da su ga Tur­ci fi­nan­si­ra­li, a on­da i onu dru­gu, ko­ja je na­ma naj­za­ni­mlji­vi­ja: azer­bej­džan­ska kul­tu­ra i je­zik ve­o­ma su bli­ski tur­skoj kul­tu­ri i je­zi­ku, na­gla­ša­vao je Ra­mil Gu­li­jev, pa on­da i ne­ma ne­ke su­štin­ske raz­li­ke iz­me­đu na­stu­pa za jed­nu i za dru­gu ze­mlju.
Ali upra­vo da ni­je bi­lo te bli­sko­sti, da je Ra­mil po­že­lio da tr­či, re­ci­mo, za Fran­cu­sku ili Dan­sku, pro­blem bi bio ma­nji, pa bi ga i Azer­baj­džan­ci lak­še pu­sti­li. U sva­kom slu­ča­ju, ni za ko­ga on ne bi bio iz­daj­nik. Ova­ko je, upra­vo zbog bli­sko­sti kul­tu­re i je­zi­ka, ma­kar sa­mo na ne­ko vri­je­me po­stao iz­daj­nik. Umje­sto da gi­ne za azer­sku na­ci­ju, ko­ja je i svo­jom ve­li­či­nom i ulo­gom u po­vi­je­sti in­fe­ri­or­na tur­skoj na­ci­ji, on se pri­klo­nio ve­ćem i ja­čem, pri­klo­nio se vje­kov­nom za­vo­je­va­ču.
On­da je po­stao pr­vak svi­je­ta, i na red je do­šlo ma­ha­nje za­sta­vom. Ra­mil Gu­li­jev u tom se tre­nut­ku na­šao u sto ne­vo­lja, ra­za­pet iz­me­đu dvi­je ulo­ge i dva iden­ti­te­ta. Da ni­je po­bi­je­dio, za Tur­ke bi, mo­žda, za­u­vi­jek ostao ne­do­volj­no Tur­čin, a sad se, po­bi­je­div­ši, na­šao u si­tu­a­ci­ji da na­gla­ša­va svo­ju iz­ja­vu i za­u­vi­jek se od­ri­če či­nje­ni­ce da se ro­dio kao Azer i kao Azer­bej­dža­nac.
Osnov­na raz­li­ka iz­me­đu kul­tu­re i spor­ta upra­vo je ta što sva­ki spor­ti­sta pred­sta­vlja sa­mo jed­nu ze­mlju i ma­še sa­mo jed­nom za­sta­vom, a pi­sac, kom­po­zi­tor, sli­kar, film­ski re­di­telj, ako išta vri­je­di iz­van gra­ni­ca svo­je mje­sne za­jed­ni­ce, da ne ka­žem dr­ža­ve, pred­sta­vlja ba­rem dvi­je, u pra­vi­lu i tri-če­ti­ri ze­mlje i kul­tu­re. Dok je do­mo­vi­na spor­ti­ste ono­li­ka ko­li­ka je i dr­ža­va za ko­ju na­stu­pa, pi­šče­va je do­mo­vi­na iz­van voj­no-po­li­cij­skih in­ge­ren­ci­ja, ono­li­ka ko­li­kom je či­ne nje­go­va ima­gi­na­ci­ja i je­zik. Za­to se to­ta­li­tar­ne dr­ža­ve na­sto­je uz­ve­li­ča­ti i pro­sla­vi­ti pre­ko sport­skih šam­pi­o­na, a ne pre­ko pi­sa­ca, sli­ka­ra i re­di­te­lja, dok one ma­lo mu­dri­je, ve­će i slo­bod­ni­je po­stu­pa­ju druk­či­je.
Prem­da mu, vje­ro­vat­no, ni­je bi­lo ni na kraj pa­me­ti da će po­sta­ti svjet­ski šam­pi­on, Ra­mil Gu­li­jev sa­vr­še­no se uspio sna­ći. Otr­čao je do pr­vog re­da pu­bli­ke, ta­mo gdje sje­de do­da­va­či bar­ja­ka, i ugra­bio dvi­je za­sta­ve. Azer­bej­džan­sku je ve­zao oko vra­ta, tur­skom se ogr­nuo, i ta­ko je od­i­grao svoj po­bjed­nič­ki ples. Uspje­lo mu je, da­kle, da se ne od­rek­ne ni jed­nog ni dru­gog bar­ja­ka, bez ob­zi­ra na to što u spor­tu ta­kvo što ni­je mo­gu­će. Pre­ži­vio je pa­ra­doks vla­sti­te ži­vot­ne i dru­štve­no-po­li­tič­ke si­tu­a­ci­je, uspje­lo mu je, valj­da, da od iz­daj­ni­ka po­sta­ne dvo­na­ci­o­nal­ni ju­nak.
Ra­ša To­do­si­je­vić je, gle­da­no iz per­spek­ti­ve kul­tur­nih na­ci­ja i ve­li­kog svi­je­ta, mno­go va­žni­ja fi­gu­ra od Ra­mi­la Gu­li­je­va. Uz Ma­ri­nu Abra­mo­vić i Bra­cu Di­mi­tri­je­vi­ća je­dan od ro­do­na­čel­ni­ka kon­cep­tu­al­ne umjet­no­sti, la­u­re­at Ve­ne­ci­jan­skog bi­je­na­la 2011, igrom slu­ča­ja dao je, ne­ka­ko baš u vri­je­me Svjet­skog pr­ven­stva u atle­ti­ci, in­ter­vju za be­o­grad­ski dnev­ni list ,,Da­nas’’. U tom se in­te­r­vjuu, opet slu­čaj­no, stru­jom i lo­gi­kom dru­štve­no-po­li­tič­kih aso­ci­ja­ci­ja, do­ta­kao spor­ta u Sr­bi­ji: “Mi­slim da ova ze­mlja pa­ti kao ti­pič­no si­ro­ma­šne ze­mlje od ku­ban­sko-ru­mun­skog sin­dro­ma. Sje­ća­te se Na­đe Ko­ma­ne­či i ku­ban­skih bok­se­ra? To je je­di­no što se u to­ta­li­tar­nim re­ži­mi­ma mo­glo na­ve­li­ko eks­plo­a­ti­sa­ti. Kad ne mo­že na svjet­skoj sce­ni ni­gdje da pro­spe­ri­ra, on­da se ogrom­ne in­ve­sti­ci­je ula­žu u sport ra­di hva­li­sa­nja dr­ža­ve.”
Ali ni to nam, sa­mo po se­bi, ne bi bi­lo za­ni­mlji­vo, kao što nam vi­še ni­je za­ni­mlji­vo ni to što je u ovoj pri­či raz­li­ka iz­me­đu Hr­vat­ske i Sr­bi­je sa­mo ta što su, ba­rem tre­nut­no, ovih da­na, Hr­va­ti u spor­tu kao na­či­nu “hva­li­sa­nja dr­ža­ve” ne­što uspje­šni­ji od Sr­ba, sve je to već odav­no is­pri­ča­no, sve su to pri­če od či­jeg na­do­pri­ča­va­nja vi­še ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti, ne­što dru­go nas je pri­vu­klo ovoj pri­či, ne­što nas je dru­go oza­ri­lo za ovih atlet­skih ljet­nih ida. Evo i šta: “Pa, za­mi­sli­te, Ivo An­drić do­bi­ja No­be­lo­vu na­gra­du u Skan­di­na­vi­ji i poč­ne da se uvi­ja u ju­go­slo­ven­sku za­sta­vu, da je lju­bi, da se der­nja, da sli­ni i da ska­če. Re­kli bi da je u pi­ta­nju idi­ot.”
Smi­jao sam se gle­da­ju­ći Ra­mi­la Gu­li­je­va ka­ko se ra­du­je i svo­ju sre­ću ko­re­o­gra­fi­ra uz po­moć dvi­je za­sta­ve, tur­ske i azer­baj­džan­ske. Dra­go mi je bi­lo zbog nje­ga – sport­ski se do­ga­đa­ji na te­le­vi­zi­ji po­naj­vi­še i gle­da­ju zbog tih ri­jet­kih tre­nu­ta­ka ka­da gu­bit­ni­ci po­bje­đu­ju – ali smi­jao sam se Ra­ši To­do­si­je­vi­ću i toj sa­vr­še­no pre­ci­znoj sli­ci Ive An­dri­ća 1961. u Stok­hol­mu, ko­ji se za­mo­ta­va u ju­go­slo­ven­sku za­sta­vu, lju­bi je, pla­če i vi­če, ska­če s njom, i pre­tva­ra se u idi­o­ta. Sa­vr­šen­stvo ove sli­ke u to­me je što ona ni­je mo­gu­ća. Ni­gdje, osim u čo­vje­ko­voj ima­gi­na­ci­ji i u auto­re­flek­si­ji.
wwwjer­go­vic.com