-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Šta vi­še do­li­ku­je pra­zni­ni od pra­zne pri­če? U če­mu će se pra­zni­na ogled­nu­ti, ako ne­će u pra­znoj pri­či? Ka­ko do­ča­ra­ti pra­zni­nu osim pra­znom pri­čom? Mo­že li se pra­zni­na ičim po­pu­ni­ti sem pra­znom pri­čom? Pri­ča o pra­znim gla­va­ma, šta je ne­go pra­zna pri­ča? Pri­ča o pra­znim gla­va­ma ko­ji vo­de pra­znu dr­ža­vu po­če­tak je i kraj sva­ke pra­zne pri­če. Pri­ča o pra­znim gla­va­ma i pu­nim dže­po­vi­ma sva­ka­ko je naj­za­ni­mlji­vi­ji dio sva­ke pra­zne pri­če. Pri­ča o pra­zno­gla­vi­ma ko­ji nad­mu­dru­ju pa­met­ne, naj­pa­met­ni­ji je dio sva­ke pra­zne pri­če. Pri­ča o pra­zno­glav­ci­ma i kli­mo­glav­ci­ma, si­že je sva­ke pra­zne pri­če...
Pra­zna pri­ča ima i svo­ju pra­znu po­ru­ku. Sva­ki pi­sac pra­zne pri­če po sta­rim do­brim pra­znim pra­vi­li­ma, po­ru­ču­je ne­što či­ta­o­ci­ma pot­pu­ne pra­zni­ne. Po­ru­ka pra­zne pri­če je-pra­zni­na. Pra­zni­na pra­zne pri­če je ne­što što pra­znu pri­ču či­ni pra­zni­jom i po­uč­ni­jom od svih pra­znji­ka­vih pri­ča.
Pra­zna pri­ča mo­že po­če­ti i kao pra­zna baj­ka, jer su i pra­zne baj­ke za­pra­vo pra­zne pri­če ukra­še­ne nad­re­al­nim ru­hom baj­ko­vi­te pra­zni­ne. Da­kle, po­če­tak sva­ke pra­zne pri­če ko­ja li­či na pra­znu baj­ku je tra­di­ci­o­nal­no pra­zan: bi­la jed­nom jed­na pra­zni­na ko­ja je ra­sla i po­ra­sla i iz­ra­sla u pra­zni­nu nad pra­zni­na­ma. Pra­zni­na nad pra­zni­na­ma je po­sta­la li­der u pra­znom re­gi­o­nu...Ta­ko re­ci­mo, mo­že po­če­ti pra­zna pri­ča, ali se ta­ko ne­ka­ko pra­zna pri­ča mo­že i za­vr­ši­ti. Za­pra­vo, ni­je bit­no ka­ko pra­zna pri­ča po­či­nje i ka­ko se za­vr­ša­va, jer je pra­zni­na neo­gra­ni­če­na i bes­kraj­na kao sva­ki be­zo­bal­ni oke­an im­pre­siv­ne pra­zni­ne...
Na­kon uvo­da pra­zne pri­če, ko­ji kao što na­tuk­nu­smo mo­že bi­ti i epi­log, sli­je­di glav­ni dio pra­zne pri­če o pra­zni­ni nad pra­zni­na­ma ko­ja je po­sta­la li­der pra­znog re­gi­o­na. Elem: ne­ka­da je pra­zni­na nad pra­zni­na­ma bi­la sa­mo obič­na pra­zni­na, a u da­le­koj pro­šlo­sti pra­zni­na nad pra­zni­na­ma čak ni­je bi­la ni obič­na pra­zni­na. Če­ka­la je du­go pra­zni­na nad pra­zni­na­ma da se po­ja­ve pra­zni lju­di ko­ji će upot­pu­ni­ti nje­nu pra­zni­nu i do­ve­sti je do sa­nja­nih raj­skih vra­ta pra­zni­ne. Mu­ko­trp­no je pra­zni­na na­ra­sta­la i te­gob­no je pre­ra­sla sop­stve­nu pra­zni­nu da bi po­sta­la ovo što je da­nas. Pra­zni lju­di, pro­dav­ci ma­gle i ča­rob­nja­ci svih pra­zni­na su do­bi­li svo­ju bit­ku: sve što je bi­lo pu­no is­pra­žnje­no je i na­no­vo po­pu­nje­no dra­go­cje­nom pra­zni­nom...
Ži­vje­la na­ša neo­vi­sna pra­zni­na nad pra­zni­na­ma, kli­ca­la je pra­zna ma­sa pro­sla­vlja­ju­ći pra­znu po­bje­du na pra­znom re­fe­ren­du­mu. Re­fe­ren­dum do­bi­jen pra­znim gla­so­vi­ma bio je pre­lom­na tač­ka u po­vi­je­sti na­še pra­zni­ne nad pra­zni­na­ma. Na­kon nje­ga vi­še ni­šta ni­je bi­lo isto: pra­zni­na je na­ra­sta­la oča­ra­va­ju­ćom br­zi­nom, a sve što je bi­lo ma­kar do­ne­kle po­pu­nje­no do­li­ve­no je i za­pe­ča­će­no či­stom do­mo­ljub­nom pra­zni­nom. Pu­no­glav­ci su za­u­vi­jek si­šli sa hi­sto­rij­ske sce­ne i ona­ko sla­bi i upla­še­ni od­vi­ju­ga­li su svo­jim bes­pu­ćem pre­pu­šta­ju­ći mje­sto ra­sr­đe­nim pra­zno­glav­ci­ma. Pra­zno­glav­ci su pu­no pu­ta po­tom pro­sla­vlja­li svo­je pra­zne po­bje­de. Ta­ko je pra­zni­na nad pra­zni­na­ma po­sta­la pra­znik nad pra­zni­ci­ma ap­so­lut­no pra­znog ži­vo­ta...
Pra­zna pri­ča o pra­zni­ni nad pra­zni­na­ma mo­gla bi se ov­dje i pre­ki­nu­ti po­što je sve i ona­ko is­pri­ča­no i is­pra­žnje­no. Mo­že, ali i ne mo­ra, sve­jed­no je, ka­ko to i obič­no bi­va sa sva­kom pra­znom pri­čom. Pra­znoj pri­či se obič­no mo­že pri­do­da­ti još po­ne­ka pra­zna re­če­ni­ca.
Na­ša neo­vi­sna i po­di­vlja­la pra­zni­na nad pra­zni­na­ma je ko­nač­no ostva­ri­la svo­je ti­suć­ljet­ne sno­ve, pre­va­zi­šla je sa­mu se­be sa ten­den­ci­jom i do­brim oče­ki­va­nji­ma da se i na­da­lje pre­va­zi­la­zi, jer, kao što re­ko­še na­ši pra­zno­gla­vi pa­me­ta­ri: ne­bo je gra­ni­ca...
Pra­zni­na nad pra­zni­na­ma pla­ni­ra da svo­jom pra­zni­nom do­seg­ne ne­be­ske vi­si­ne, a svo­jom du­bi­nom po­sti­di i opli­ća sve oke­a­ne pra­zni­ne. Pra­zni lju­di i pra­zni na­ra­šta­ji po­žr­tvo­va­no će se bo­ri­ti da na­ša mi­la pra­zni­na nad pra­zni­na­ma bu­de još pra­zni­ja i još mi­li­ja svim na­šim pra­zni­na­ma...
U to ime, mi pra­zni si­no­vi na­še pra­zni­ne nad pra­zni­na­ma, is­pra­zni­će­mo sve ono što bi mo­glo po­re­me­ti­ti na­še pra­zne na­de, ra­zo­ri­će­mo sva­ki pod­li za­me­tak smi­sla, jer smi­sao je dr­žav­ni ne­pri­ja­telj na­še dr­žav­ne pra­zni­ne nad pra­zni­na­ma. Ne­će­mo ustuk­nu­ti u na­šoj bor­bi, a NA­TO-pra­zni­na će nas po­dr­ža­ti u na­šim pra­znim na­sto­ja­nji­ma. Umje­sto udže­ri­ca i ze­mu­ni­ca u ko­ji­ma se do ju­če ba­ška­ri­la iz­daj­nič­ka pa­met, ni­ći će sa­vre­me­ni obla­ko­de­ri pra­zni­ne ko­ji će nas uz­vi­si­ti na na­šem pu­tu do ko­nač­ne pra­zni­ne...
I tu bi pra­zna pri­ča za­i­sta mo­gla da se okon­ča. I na­rav­no, kao sva­ka pra­zna pri­ča, ni ova ne­ma tač­ku na kra­ju. Do­mo­ljub­nu toč­ku, a ne iz­daj­nič­ku tač­ku će sva­ka­ko jed­nog pra­znog da­na uda­ri­ti si­no­vi pra­zni­ne nad pra­zni­na­ma po­zna­ti i kao pra­zni pre­pi­si­va­či pra­zni­ne...
(Autor je knji­žev­nik)