- Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Još jed­no ne­dje­lo cr­no­gor­ske vla­sti iza­šlo je na svje­tlost da­na. Obje­lo­da­nje­no je da su, u skla­du sa svo­jom klep­to­man­skom ide­o­lo­gi­jom, pre­pi­sa­li od brat­ske Hr­vat­ske re­for­mu obra­zo­va­nja. Pla­gi­ra­li hr­vat­ski „ku­ri­ku­lum”, ma šta ova ro­go­bat­na ri­ječ zna­či­la.
Re­ak­ci­ja hr­vat­ske stra­ne na ovaj „re­form­ski po­du­hvat” cr­no­gor­skih vla­sto­dr­ža­ca ni­je bi­la pre­vi­še oštra. Re­kli su, ipak, da se ra­di o ne­ča­snom či­nu. Obe­ća­li su i da pro­tiv Cr­ne Go­re ne­će pred­u­zi­ma­ti ne­ke ra­di­kal­ni­je prav­ne, po­li­tič­ke ili dru­ge mje­re ,,zbog kra­đe nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne svo­ji­ne’’. Na­pro­tiv, za­do­volj­ni su što je ne­ko, u ovom slu­ča­ju cr­no­gor­ska vlast, na­šao za shod­no da ko­ri­sti nji­ho­va stva­ra­lač­ka is­ku­stva. Ali i ogor­če­ni što je to ura­đe­no uz po­moć ,,še­stog pr­sta’’. Po­seb­no pa­da u oči ču­đe­nje hr­vat­ske vla­sti i jav­no­sti ka­ko to da re­for­ma obra­zo­va­nja u Cr­noj Go­ri ne­ma ne­kih spe­ci­fič­no­sti (tra­di­ci­o­nal­nih, isto­rij­skih, vr­jed­no­snih, obi­čaj­nih…), a ko­je bi mo­gle bi­ti pre­pre­ka za bu­kval­no pre­u­zi­ma­nje tu­đih is­ku­sta­va u ovoj obla­sti. Ona­ko, od tač­ke do tač­ke, od za­re­za do za­re­za.
Oči­to je da Hr­va­ti ni­je­su pri­mi­je­ti­li ka­ko cr­no­gor­ska ak­tu­el­na vlast že­li da Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci li­če na sva­ko­ga sa­mo ne na se­be sa­me. Ako bi li­či­li na se­be, od­no­sno bi­li ono što u su­šti­ni je­su, mo­gli bi se ofi­ra­ti pred “mo­der­nim” svi­je­tom. Pred NA­TO-om i dru­gim pri­ja­te­lji­ma sa Za­pa­da. Mo­gli bi ne­spret­no ot­kri­ti da su pra­vo­slav­ni hri­šća­ni. Da se ov­dje vje­ko­vi­ma pi­sa­lo ći­ri­li­com i go­vo­ri­lo srp­skim je­zi­kom. Da se mo­li­lo u pra­vo­slav­nim bo­go­mo­lja­ma. I mno­go to­ga što bi Cr­nu Go­ru mo­glo, na po­sre­dan ili ne­po­sre­dan na­čin, u oči­ma NA­TO- Za­pa­da, kom­pro­mi­to­va­ti zbog nje­nih isto­rij­skih ve­za sa Sr­bi­jom i Ru­si­jom. A to se ni­ka­ko, sma­tra cr­no­gor­ska vlast, ne smi­je do­zvo­li­ti. Po ci­je­nu mak­si­mal­nog la­ga­nja, ma­ni­pu­la­ci­ja i ob­ma­na. Cr­na Go­ra je od­u­vi­jek, ob­ma­nju­ju cr­no­gor­ski vla­sto­dr­šci, pri­pa­da­la Za­pa­du, ni­ka­ko Is­to­ku. U pi­ta­nju je, na­rav­no, no­tor­na ne­i­sti­na.
Eto, pla­gi­ra­li su (ukra­li) hrvat­sku re­for­mu obra­zo­va­nja. I kao da se ni­šta ne­ča­sno ni­je de­si­lo, kao da ni­ka­kve bru­ke ni­je bi­lo. Is­pi­ta­će­mo si­tu­a­ci­ju ozbilj­no i te­melj­no, re­ko­še. Pa ako kra­đa bu­de pot­pu­na, ona­ko od tač­ke do tač­ke, ne­ko će mo­ra­ti da sno­si od­go­vor­nost. I is­pi­ta­no je sve. Pla­gi­jat je bio pot­pun. A od­go­vor­nost, šta je s njom? Ma ni­ko ni da po­cr­ve­ni, bar ma­lo. O even­tu­al­nim ostav­ka­ma raz­go­va­ra­će se na „ku­ko­vo lje­to”. Kao i do­sad, u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma.
Cr­no­gor­skoj vla­sti ne­ma dru­ga u svi­je­tu. Ona li­či na ne­ko­ga ko je ne­is­prav­nim pa­do­bra­nom pra­vo iz sve­mi­ra tre­snuo o ze­mlju. I te­ško po­tre­sen iz­gu­bio svi­jest. Iz­gu­bio sva ču­la, na­ro­či­to vid i sluh. A on­da se, na­kon du­go­traj­ne i du­bo­ke ko­me, po­no­vo vra­tio u nor­ma­lu. U “ne­nor­mal­nu nor­ma­lu”. Cr­no­gor­ska vlast je zbi­lja jed­na kraj­nje neo­zbilj­na, ka­ba­da­hij­ska, nad­me­na, pa­to­lo­ški po­hlep­na gru­pa­ci­ja. Toj vla­sti ni mli­je­ko ni­je bi­je­lo. Ni­ti je dan-dan, a noć-noć. Dok to ona ne po­tvr­di. Ta vlast se­be sma­tra bez­gre­šnom. A ono što ona ka­že pred­sta­vlja bož­ju za­po­vi­jest. Na­pro­sto, cr­no­gor­ska vlast je sve­ta taj­na. I tač­ka.
Mo­že li se ika­ko ova vlast cr­no­gor­ska vra­ti­ti se­bi? Us­po­sta­vi­ti ka­kvu- ta­kvu unu­tra­šnju rav­no­te­žu? Mo­že li iz­vr­ši­ti ob­no­vu svog vla­sto­lju­bi­vog bi­ća? Iš­ču­pa­ti iz kan­dži ira­ci­o­nal­nog? Iz kan­dži mo­ral­nog slje­pi­la? Ne­dr­žav­nič­kog i ne­pa­tri­ot­skog po­na­ša­nja. Sva­ka­ko ne, čak i ako bi to u ne­kom tre­nut­ku i htje­la da uči­ni. Jer, ko se jed­nom “za­do­ji cr­nim đa­vo­lom”, oku­je oklo­pom ne­kon­tro­li­sa­nog vla­da­nja, po­sta­je bez­na­de­žan slu­čaj. Iz tog i ta­kvog oko­va mo­že ga iz­vu­ći sa­mo po­tla­če­ni puk (na­rod). Na­rav­no, na de­mo­krat­ski or­ga­ni­zo­va­nim iz­bo­ri­ma. Na iz­bo­ri­ma gdje bi­ra­či idu slo­bod­no, ne­pot­ku­plji­vi, i bez stra­ha od od­ma­zde bi­lo ko­je vr­ste. I gdje će se (bi­ra­či) od­u­pri­je­ti la­ži­ma, ob­ma­na­ma i ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, a ko­je im ser­vi­ra­ju vla­sto­lju­bi­vi pre­va­ran­ti. Ti­ra­ni­na ne uz­di­žu nje­go­ve lič­ne za­slu­ge, već po­ni­zni lju­di ko­ji ga okru­žu­ju, go­vo­rio je Mon­te­skje. Što pri­je na­rod to shva­ti i pri­hva­ti, to pri­je ti­ra­nin od­la­zi ta­mo gdje mu je i mje­sto. U ro­po­tar­ni­cu isto­ri­je. U stva­ri ovaj re­žim je odav­no po­ra­žen, sa­mo ni­ka­ko, kao nje­go­vi pot­či­nje­ni, po­ni­že­ni i uvri­je­đe­ni, da to pre­po­zna­mo. Po­ra­žen je, jer mu ne­do­sta­ju vri­jed­no­sti ko­je mo­že da bra­ni. Iz­u­zev, na­rav­no, vri­jed­no­sti svog pri­vat­nog po­sje­da, u šta je pre­tvo­rio Cr­nu Go­ru. Odav­no. I ako će­mo pra­vo, to je i bi­la je­di­na ci­lja­na vri­jed­nost, po im­pe­ra­ti­vu „bi­ti ili ne bi­ti”. Taj pro­ces, za­po­čet 1989. go­di­ne, na­ža­lost, tra­je i da­nas. Pu­sto­še nam rod­nu gru­du, cr­vo­to­če joj te­me­lje. Uda­ra­ju po isto­rij­skom pam­će­nju, bru­ka­ju i se­be i otadž­bi­nu. Po­sta­je­mo svi za­jed­no za­sti­đe i crn obraz. Pri­ja­te­lje ži­go­še­mo i pre­zi­re­mo, ne­pri­ja­te­lje lju­bi­mo i svo­ja­ta­mo.
“Ne smi­je se ov­dje pra­vo zbo­rit”, pod­u­či iz­vje­sni Gr­bi­čić voj­vo­du Dra­ška za vri­je­me nje­go­vog bo­rav­ka u Mle­ci­ma. Ni­je mno­go bo­lje u Cr­noj Go­ri da­nas. Do ka­da će ta­ko bi­ti, ve­li­ko je pi­ta­nje. Vje­ro­vat­no sve dok sa­da­šnja ne­le­gi­tim­na vlast ima po­dr­šku SAD-a i Evro­pe. Ta po­dr­ška je u ovom tre­nut­ku čvr­sta i sta­bil­na. Na ža­lost slo­bod­ne Cr­ne Go­re.