-Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Ovih da­na u Bu­dvi sre­toh vi­še­de­ce­nij­skog pri­ja­te­lja s ko­jim mi je sva­ki su­sret bio pri­ja­tan i re­lak­si­ra­ju­ći. Ozbilj­nih te­ma ne­ma. Sva­ki raz­go­vor za­po­či­nje smi­je­hom, ša­la­ma i hu­mo­rom. Ra­do­vao sam se sva­kom su­sre­tu sa ovim vi­so­ko­o­bra­zo­va­nim du­ho­vi­tim pri­mor­cem. Če­sto smo za­po­či­nja­li raz­go­vo­re baš o po­no­snim ple­me­ni­ma Cr­no­gor­skog pri­mor­ja. Kod Mle­ta­ka po­sta­ja­la su stro­ga pra­vi­la u ve­zi s tim oda­kle je, van Ve­ne­ci­je, mla­do­že­nja mo­gao da do­ve­de mla­du. Bi­le su to sa­mo ne­vje­ste iz Pa­štr­o­vi­ća. Sje­do­smo is­pred biv­šeg „He­min­gve­ja“, da­nas re­no­vi­ra­nog u „Ma­že­stik“ u cen­tru Bu­dve, ko­ji slu­ži za pri­mjer ka­kve se grad­nje tre­ba­lo pri­dr­ža­va­ti u cr­no­gor­skoj tu­ri­stič­koj me­tro­po­li da bi se za­dr­žao me­di­te­ran­ski am­bi­jent. Ali, taj­kun­ska po­hle­pa na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju uzi­ma svoj da­nak. Uz pi­će, za­po­čeh raz­go­vor uobi­ča­je­nim pi­ta­nji­ma, ka­ko je po­ro­di­ca, ka­ko ne­vje­sta i kom­ši­ni­ca... Neo­če­ki­van od­go­vor, kroz po­lu­o­smi­jeh: „Do­bro, hva­la Bo­gu. Či­tam re­dov­no tvo­je tek­sto­ve. Kad iza­đe tvoj tekst kom­ši­ni­ca zo­ve: “Do­đi na ka­fu, iza­šao ti je tekst pri­ja­te­lja!“ Ipak sam ti od ko­ri­sti, ka­žem, jer pre­ko mo­jih tek­sto­va ko­mu­ni­ci­raš sa ­ljep­šim po­lom iz kom­ši­lu­ka... Pi­tam ga šta ka­že kom­ši­ni­ca? Ona se odu­še­vlja­va. A su­pru­ga? ,,Ona po­go­to­vo, a ja, pra­vo da ti ka­žem, imam dru­ga­či­je mi­šlje­nje“. Ne­će da mi ka­že da se nje­mu, za raz­li­ku od kom­ši­ni­ce i su­pru­ge, mo­ji tek­sto­vi ne do­pa­da­ju. Pi­tam ga: „Je li če­mu kom­ši­ni­ca?“ ,,Ot­pri­li­ke, kao i tvo­ji tek­sto­vi’’, od­go­va­ra pri­mo­rac. Uz­vra­ćam: „Zna­či, mo­že da pro­đe“. Obo­stra­no po­tvr­đi­va­nje smi­je­hom. „Ka­žeš da je po­gled na svi­jet kom­ši­ni­ce i su­pru­ge iden­ti­čan mo­jem?“ „Do­bro, to je tvoj i nji­hov dru­ga­či­ji po­gled na svi­jet i ne za­mje­ram ti“. Po­če da me hva­li; ka­ko sam ne­ka­da bio pri­mjer ko­smo­po­lit­skog raz­mi­šlja­nja, ka­ko sam u stru­ci uveo ne­ke no­vi­ne, u Ju­go­sla­vi­ji, a da su se sa­da mo­ji po­gle­di i raz­mi­šlja­nja sve­li na usko na­ci­o­nal­no. A sa­mo onaj ko se uz­dig­ne iz­nad to­ga je ve­li­ki- dr­ži mi krat­ko pre­da­va­nje. To je tač­no, po­tvr­dim i ja. Po­ku­ša­vam da, na­rav­no kroz hu­mor, sa­znam gdje se na­ša raz­mi­šlja­nja mi­mo­i­la­ze? Ka­zu­jem mu ka­ko je dnev­na po­li­ti­ka po­di­je­li­la Cr­no­gor­ce i ,,ovog tre­nut­ka pre­sta­jem da pi­šem, jer ne že­lim da te mo­jom pi­sa­ni­jom „za­va­đam“ s kom­ši­lu­kom i raz­va­lju­jem skla­dan brak, a se­be uči­nim gre­šni­kom.“ Gro­ho­tan smi­jeh obo­ji­ce. Ne­moj da pre­sta­ješ, ka­že mi, tre­ba da pi­šeš, jer to je jed­no­stav­no dru­ga­či­ji po­gled na svi­jet i sva­ko ima pra­vo da od­re­đe­na do­ga­đa­nja gle­da na svoj na­čin. Osje­ćam da sa­mo kroz smi­jeh mo­gu po­sta­vi­ti ne­po­gre­ši­vu di­jag­no­zu i pi­tam ga: „Ko je od vas tro­je „Natovac“? Kroz smi­jeh od­go­va­ra: “Kom­ši­ni­ca i su­pru­ga su na tvo­joj stra­ni, a ja sam za NA­TO!“ Pi­tam ga da mi ob­ja­sni, za­što? Ne­ću, da mi dje­ca bje­že u šu­mu, od­go­va­ra, jer ima ne­ko da ih bra­ni! Pri­ja­te­lju, ali, ula­skom u tu ali­jan­su, sve čla­ni­ce su pot­pi­sa­le da mo­ra­ju jed­na­ko da iz­vr­ša­va­ju za­dat­ke te rat­ne ma­ši­ne­ri­je. Ako ti an­ga­žu­ju dje­cu u tim ak­ci­ja­ma, a ona to od­bi­ju, ne gi­ne im šu­ma! Obo­stra­ni smi­jeh ovoj zbi­lji. U ovaj du­ho­vi­ti di­ja­log uba­cih i mo­ju krat­ku ozbilj­nu pri­ču... Slu­šaj me, pri­ja­te­lju, NA­TO je na­sil­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja du­bo­ko pod­ri­va mir u svi­je­tu, ko­ja stal­nim za­o­kru­ži­va­njem Ru­si­je gu­ra svi­jet u ka­ta­stro­fu. Vi­di­te šta je uči­nio sa arap­skim ze­mlja­ma; mi­li­o­ni­ma iz­bje­gli­ca du­bo­ko je de­sta­bi­li­zo­vao EU, ko­ju ina­če dr­ži pod ne­kom vr­stom voj­nog pro­te­k­to­ra­ta. NA­TO je da­nas naj­o­mra­že­ni­ja or­ga­ni­za­ci­ja u Sr­bi­ji, to do­bro zna i vla­sto­lju­bi­vi Vu­čić, kad bi sa­mo zuc­nuo da že­li Sr­bi­ju u NA­TO, to bi bio nje­gov po­li­tič­ki kraj. Cr­na Go­ra je uve­la to­ta­li­tar­nu od­red­bu- da onaj ko­ji lo­še go­vo­ri o NA­TO-u mo­ra da pla­ti ka­znu od tri do de­set hi­lja­da eura! Te­ško bi bi­lo iz­bro­ja­ti ko­li­ko bi pla­ta ne­ki ka­žnje­nik mo­rao da iz­dvo­ji! Slu­ša me moj pri­ja­telj, uozbi­ljen. Ali, ja ne­ću da kva­rim tra­di­ci­ju na­ših raz­go­vo­ra, ko­ji su prot­ka­ni ša­la­ma, hu­mo­rom i smi­je­hom i upi­tam ga: „Bi li ti me­ne ka­znio sa de­set hi­lja­da eura zbog dru­ga­či­jeg po­gle­da na svi­jet!? A šta mi­sliš da li bi no­be­lo­vac Ivo An­drić, mi­slio o ovoj agre­siv­noj ali­jan­si kao ti, ili bi uva­žio moj po­gled na svi­jet?“ Da bi se spa­sio od mo­je „agre­si­je“, za­ce­nut smi­je­hom, pu­nim gla­som vi­če: „Ko­no­bar, do­ne­si još po jed­no pi­će, ina­če po­gi­boh od bom­bar­do­va­nja pi­ta­nji­ma!“ Ka­žem mu da se moj ko­smo­po­lit­ski po­gled na svi­jet ni­je iz­mi­je­nio, ali iz­mi­je­nio se svi­jet i nje­gov po­gled na svi­jet. Vi­diš li, ni pop nam ni­je isti. Ti si se od­re­kao tvo­jih ma­na­sti­ra i sve­šte­ni­ka, a pri­hva­tio si ne­kog „na­tov­skog“ ras­po­pa. On me pre­ki­de: „To ne, ni­ka­da i do­vi­je­ka!“ Da­lje in­si­sti­ram da di­ja­log ne po­pri­mi ozbi­ljan tok. I na­sta­vljam: „Vi­diš li i za­sta­ve nam ni­je­su iste? Ti mi ma­lo pri­je ob­ja­sni; da je ovu no­vu Ran­ko pred­lo­žio Mi­lu! Ali mo­ju je me­ni u na­sled­stvo osta­vio moj djed Ri­sto, cr­no­gor­skom no­šnjom; cr­ve­ni dža­ma­dan, ukra­šen zlat­nim ve­zom, di­mi­je (ga­će) u pla­voj bo­ji i bi­je­le ge­te, što ozna­ča­va tro­boj­ku. Cr­no­gor­ska na­ci­o­nal­na no­šnja, mu­ška i žen­ska, spa­da­ju me­đu naj­ljep­še u Evro­pi. Gle­dam fo­to­gra­fi­je svad­be mo­jih ro­di­te­lja u cr­no­gor­skoj no­šnji, tra­di­ci­ja ko­ja me či­ni po­no­snim. Ina­če, tro­boj­ka je za­sta­va svih slo­ven­skih na­ro­da. I za­sta­va ze­mlje, u ko­joj smo se ro­di­li, sta­sa­va­li i ško­lo­va­li, bi­la je tro­boj­ka sa pe­to­kra­kom. Di­vim se slo­ven­čkoj tro­boj­ci sa Tri­gla­vom. A za­što se od­re­ko­smo Lov­će­na i Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu!? Zar se ti­me ne od­re­ko­smo naj­ve­će vri­jed­no­sti i cr­no­gor­skog du­ha i po­no­sa? Da ovaj di­ja­log te­če u ša­li, vje­što ga usmje­ra­vam ka­ko da „iz­mi­je­nim nje­gov po­gled na svi­jet“, sa­vje­tu­jem mu da ne tre­ba da ide da­lje od Bu­dve. Ne­ka u ša­ke do­ko­pa dvi­je knji­ge, na­pi­sa­ne pri­je 17 go­di­na od ugled­nog cr­no­gor­skog no­vi­na­ra i pi­sca, Bu­dva­ni­na Ran­ka Pa­vi­će­vi­ća: „Var­var­stvo NA­TO-a – Svjet­ski me­di­ji o agre­si­ji na SRJ i „Ame­rič­ka za­vje­ra“ –svjet­ski in­te­lek­tu­al­ci o NA­TO agre­si­ji na SRJ’’. I pri­ja­te­lju po­na­vljam; ako Cr­no­go­rac ko­ji go­vo­ri lo­še o NA­TO-u mo­ra da pla­ti ka­znu od de­set hi­lja­da eura, on­da bi pi­sca ove dvi­je knji­ge tre­ba­lo „jav­no obje­si­ti“ na Tr­gu pje­sni­ka u Bu­dvi, i to o nje­go­vom tro­šku, a ne o tro­šku dr­ža­ve! Za­ce­nu­smo se od smi­je­ha što gla­so­vi­tog no­vi­na­ra „po­sla­smo na vje­ša­la“ o sop­stve­nom tro­šku. Po toj lo­gi­ci i no­be­lov­ce bi tre­ba­lo ka­zni­ti. Po­no­vo tvr­dim da bi Ivo An­drić, ko­ga sam lič­no po­zna­vao, bio že­stok kri­ti­čar da­na­šnji­ce, a NA­TO bi raz­bi­jao u pa­ram­par­čad. Mo­žda bi i na­pi­sao ovo­vre­me­nu knji­gu ko­ja bi nad­vi­si­la „Na Dri­ni ću­pri­ju“.
Žo­ze Sa­ra­ma­go, por­tu­gal­ski knji­že­vik do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de, iz­ja­vio je: „Svjet­skoj jav­no­sti bi da­nas tre­ba­lo da bu­de vi­še ne­go ja­sno da je NA­TO voj­ni in­stru­ment Pen­ta­go­na, stvo­ren kao od­bram­be­na ali­jan­sa, ma­da od po­čet­ka ni­je ta­ko, ali je pod tim iz­go­vo­rom ro­đen, da bi se da­nas pre­tvo­rio u in­stru­ment ko­ji SAD ko­ri­ste da bi či­ni­le ono što že­le Evro­pi’’. No­be­lo­vac Alek­san­dar Sol­že­nji­cin ka­že: „NA­TO je zba­cio Uje­di­nje­ne na­ci­je, zga­zio Po­ve­lju UN i us­po­sta­vio za­ko­ne sta­rog vi­je­ka ko­ji su gla­si­li- u pra­vu je onaj ko­ji je ja­či. I na­ma nu­de da s tim za­ko­ni­ma uđe­mo u sle­de­ći vi­jek i ži­vi­mo u ta­kvom svi­je­tu!“ Peruanski no­be­lo­vac Ma­rio Var­gas Ljo­sa ka­že: „Ovaj rat, na na­čin ka­ko je vo­đen, NA­TO ni­je do­bio. I sva­kog da­na ga gu­bi, što mo­ral­no, što psi­ho­lo­ški. Po­ja­vlju­je se pred jav­nim mnje­njem svi­je­ta kao sna­ga ko­ja na­pa­da, mal­tre­ti­ra je­dan ma­li na­rod, pro­u­zro­ku­ju­ći bez­broj­ne ne­vi­ne žr­tve. Isto­vre­me­no, ni­je u sta­nju da okon­ča, da olak­ša te­žak put mi­li­o­na iz­bje­gli­ca. Je­di­na ja­sna stvar za NA­TO je da bom­bar­do­va­nja ni­su da­la že­lje­ni re­zul­tat, ni­ti će ga da­ti u bli­skoj bu­duć­no­sti. Na­pro­tiv, sva­kog da­na sma­nju­je se pre­stiž i kre­di­bi­li­tet atlant­ske ali­jan­se!“.
Bar­ba­ra Erenrajh iz­ja­vlju­je: „Apla­uz za Sr­be, mo­lim! Zlo­čin­ci iz NA­TO-a se na­da­ju da će Sr­bi sve to za­bo­ra­vi­ti, kao što je u Bri­se­lu re­kao nji­hov naj­ve­ći la­žov Džej­mi Šej.“ Tom sit­nom či­nov­ni­ku, moć­ne zlo­či­nač­ke ma­ši­ne­ri­je, idi­o­tu, tvor­cu ci­ni­zma „ko­la­te­ral­ne šte­te“- ubijanja dje­ce u Mu­ri­nu, Alek­sin­cu i ma­le Mi­li­ce na no­ši, bri­tan­ska knji­žev­ni­ca po­ru­ču­je: „Ako do­zvo­li­te, go­spo­di­ne Šej, pod­sje­ti­ću vas da Sr­bi ne za­bo­ra­vlja­ju po­raz na Ko­so­vu pri­je 600 go­di­na, a za­što bi za­bo­ra­vi­li ovo be­sti­jal­no bom­bar­do­va­nje, Be­o­gra­da, No­vog Sa­da, Alek­sin­ca, ru­še­nje mo­sto­va i bol­ni­ca i ubi­ja­nje ne­vi­nih’’?
Me­ni osta­je da raz­mi­šljam o sa­vje­tu mog oca: “Da se ni­ka­da ne na­lju­tim na ono­ga ko­ji me ogo­va­ra, ne­go na ono­ga ko mi to pre­no­si!“ Ovim ski­dam od­go­vor­nost s vr­snog cr­no­gor­skog no­vi­na­ra i po­vla­čim pred­lo­že­no jav­no „vje­ša­nje“ Bu­dva­ni­na Ran­ka Pa­vi­će­vi­ća zbog to­ga što je sa­ku­pio ve­li­ku isti­nu u svo­jim knji­ga­ma, a što je po­tvr­di­la naj­ve­ća svjet­ska in­te­lek­tu­al­na mi­sao. Vri­je­di ih ima­ti u sva­koj cr­no­gor­skoj ku­ći. A ja ću ih lič­no po­klo­ni­ti mom pri­ja­te­lju s dru­ga­či­jim po­gle­dom na svi­jet, da­ko nam se po­gle­di do­ne­kle pri­bli­že. Na­dam se da će na to­me po­ra­di­ti i nje­go­va kom­ši­ni­ca!