-Autor: Paul Ma­son

Vu­dro Vil­son ga je is­ko­ri­stio da bi ras­par­čao car­stva sta­re Evro­pe; Vla­di­mir Le­njin ga je pro­mo­vi­sao u ci­lju ru­še­nja im­pe­ri­ja­li­zma; Uje­di­nje­ne na­ci­je su ga upi­sa­le u pr­vi član svog ute­me­lju­ju­ćeg do­ku­men­ta. Pra­vo na­ro­da na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje jed­no je od na­če­la me­đu­na­rod­nog pra­va od Ver­sa­ja, a po­tvr­đe­no je i u broj­nim me­đu­na­rod­nim pre­go­vo­ri­ma, od Ka­šmi­ra 1948. do Vi­jet­na­ma 1973, kao i pri­li­kom utvr­đi­va­nja dr­žav­nih gra­ni­ca u is­toč­noj Evro­pi 1990.
Od Kir­ku­ka do Bar­se­lo­ne, na­ci­o­nal­no pi­ta­nje po­no­vo iz­bi­ja u pr­vi plan, zbu­nju­ju­ći li­de­re mo­der­nih de­mo­kra­ti­ja i re­me­te­ći tra­di­ci­ju teh­no­krat­skog cen­tri­zma. Dok se So­ci­ja­li­sti­ška par­ti­ja Špa­ni­je spre­ma da po­dr­ži sta­vlja­nje Ka­ta­lo­ni­je pod čvr­šću kon­tro­lu de­sne vla­de u Ma­dri­du, a ita­li­jan­ski pred­sjed­nik Evrop­skog par­la­men­ta us­pa­ni­če­no ša­lje upo­zo­re­nja auto­no­mi­sti­ma u sje­ver­nim re­gi­o­ni­ma Lom­bar­di­je i Ve­ne­ta, no­si­o­ci vla­sti ši­rom Evro­pe po­no­vo otva­ra­ju udž­be­ni­ke me­đu­na­rod­nog pra­va.
Pi­ta­nje pra­va na na­ci­o­nal­no sa­mo­o­pre­dje­lje­nje po­no­vo je ak­tu­el­no i uni­ta­ri­stič­ke dr­ža­ve će mo­ra­ti da se no­se s tim. Či­ni se da je na­ro­či­to lje­vi­ca psi­ho­lo­ški ne­sprem­na za erup­ci­ju po­kre­ta ko­ji­ma cilj je­ste bor­ba za de­mo­kra­ti­ju i so­ci­jal­nu prav­du, ali či­ji glav­ni po­kre­tač vi­še ni­je kla­sa, već na­ci­ja i et­nič­ka pri­pad­nost. Evrop­ska uni­ja je za­ro­blje­na u prav­nom va­ku­u­mu. Njen osni­vač­ki spo­ra­zum ne uklju­ču­je pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje na­ro­da – već to pra­vo ogra­ni­ča­va na već pri­zna­te dr­ža­ve, kao što je na­ve­de­no u čla­nu 50.
Od­red­be me­đu­na­rod­nog pra­va o tom pi­ta­nju po­sto­je sa­mo za­to što su se pred kraj Pr­vog svjet­skog ra­ta ne­ki lju­di že­sto­ko bo­ri­li za na­če­lo sa­mo­o­pre­dje­lje­nja: pot­či­nje­ni na­ro­di ne­ka­da­šnjeg Nje­mač­kog, Austro­u­gar­skog i Ru­skog car­stva, pred­sjed­nik Vil­son, ko­ji je iz­dej­stvo­vao da na­če­lo bu­de uklju­če­no u ute­me­lju­ju­ći do­ku­ment Li­ge na­ro­da, i bolj­še­vi­ci. Po­što je pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje pri­hva­tio u te­o­ri­ji, Le­njin je do lje­ta 1920. go­di­ne shva­tio da bor­ba za na­ci­o­nal­ni su­ve­re­ni­tet mo­že sru­ši­ti im­pe­ri­ja­li­stič­ke si­le ko­je su na­pa­da­le Ru­si­ju. Ko­min­ter­na je na­re­di­la ko­mu­ni­stič­kim par­ti­ja­ma ši­rom svi­je­ta da po­dr­že sve „na­ci­o­nal­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne po­kre­te“, čak i one ko­je ne pred­vo­di rad­ni­štvo ili lje­vi­ca. Pri­je sto go­di­na, da­kle, po­li­ti­ča­ri svih pro­fi­la, od kon­zer­va­ti­va­ca do bolj­še­vi­ka, po­sje­do­va­li su raz­vi­je­no te­o­rij­sko ra­zu­mi­je­va­nje na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja, su­ko­blje­nih in­te­re­sa i op­štih na­če­la na osno­vu ko­jih o nji­ma tre­ba su­di­ti. Da­nas to ni­je slu­čaj.
„Na­če­lo“ ko­jim Pe­dro San­čez, li­der špan­skih so­ci­ja­li­sta, oprav­da­va svo­je pro­ti­vlje­nje ne­za­vi­sno­sti Ka­ta­lo­ni­je iz­vo­di se iz od­red­bi usta­va nje­go­ve ze­mlje. Ali ako ustav ima ap­so­lut­ni pri­o­ri­tet, on­da bi od­red­be 2. sta­va u čla­nu 1. Po­ve­lje Uje­di­nje­nih na­ci­ja bi­le su­vi­šne. Je­di­no na­če­lo ko­jeg se dr­ži pred­sjed­nik Evrop­skog par­la­men­ta An­to­nio Ta­ja­ni ka­da pre­ko­ri­je­va auto­no­mi­ste u Lom­bar­di­ji i Ve­ne­tu je­ste strah od „umno­ža­va­nja ma­lih dr­ža­va“ – a to ne mo­že bi­ti ar­gu­ment u me­đu­na­rod­nom pra­vu.
Da bi­smo po­šli da­lje, mo­ra­mo ra­zu­mje­ti šta se do­ga­đa: za­što re­gi­o­ni, dr­ža­ve i na­ro­di upra­vo sa­da po­no­vo otva­ra­ju pi­ta­nje pra­va na na­ci­o­nal­no sa­mo­o­pre­dje­lje­nje? U slu­ča­ju Špa­ni­je i Ita­li­je to je ja­sno: kom­bi­na­ci­ja mje­ra šted­nje, ko­rup­ci­je i po­li­tič­ke skle­ro­ze u cen­tru spu­ta­va funk­ci­o­ni­sa­nje re­gi­o­nal­ne de­mo­kra­ti­je. Ta­ko su auto­nom­ni re­gi­o­ni, kao što je Ka­ta­lo­ni­ja, gur­nu­ti na put ne­za­vi­sno­sti, dok su obla­sti kao Lom­bar­di­ja i Ve­ne­to pod­stak­nu­ti da zah­ti­je­va­ju fi­skal­nu auto­no­mi­ju od su­štin­ski dis­funk­ci­o­nal­nog dr­žav­nog cen­tra.
Ali u ne­kim dru­gim ze­mlja­ma na dje­lu je di­na­mi­ka ak­ci­je i re­ak­ci­je: Bri­ta­ni­ja na­pu­šta EU; škot­ska vla­da tra­ži dru­ga­či­je rje­še­nje, što po­ja­ča­va ten­zi­je u od­no­si­ma sa cen­trom; re­pu­bli­kan­ci u Ir­skoj pri­pre­ma­ju te­ren i vre­ba­ju pri­li­ku za re­fe­ren­dum o uje­di­nje­nju Ir­ske ko­ji im je obe­ćan de­ve­de­se­tih go­di­na, ka­da su svi vje­ro­va­li da će eko­no­mi­ja ri­je­ši­ti sve pro­ble­me ta­kve vr­ste.
Isti pro­ces se na ne­što dru­ga­či­ji na­čin od­vi­ja na fran­cu­skom Pa­ci­fi­ku, na No­voj Ka­le­do­ni­ji, gdje je in­di­ge­nom na­ro­du Ka­nak obe­ća­no odr­ža­va­nje re­fe­ren­du­ma o pu­nom su­ve­re­ni­te­tu 2018. Ka­da sam raz­go­va­rao sa nji­ho­vim li­de­ri­ma u ja­nu­a­ru, ma­lo ko je vje­ro­vao da će bi­ti do­volj­no po­dr­ške za odva­ja­nje od Fran­cu­ske. A on­da, po­sle pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, ka­da su ta­mo­šnji do­se­lje­ni­ci u ve­li­kom bro­ju gla­sa­li za Ma­rin Le Pen i nje­nu ra­di­kal­no de­sni­čar­sku i ra­si­stič­ku plat­for­mu, di­na­mi­ka se pro­mi­je­ni­la.
Za­htje­vi za auto­no­mi­jom i ne­za­vi­sno­šću se umno­ža­va­ju, a vo­de­će li­je­ve par­ti­je za­o­sta­ju u ra­zu­mi­je­va­nju jed­nog te­melj­nog prin­ci­pa: pod od­re­đe­nim okol­no­sti­ma, na­ci­o­nal­no pi­ta­nje mo­že bi­ti u skla­du sa bor­bom za so­ci­jal­nu prav­du. Šta­vi­še, ono se mo­že na­ći u sa­moj ži­ži te bor­be. I to je si­tu­a­ci­ja ko­ja se ne­će usko­ro pro­mi­je­ni­ti.
Ne­za­vi­sno od eko­nom­skih te­ško­ća i ra­sne po­la­ri­za­ci­je, po­sto­ji i je­dan po­zi­ti­van fak­tor ko­ji po­kre­će pro­gre­siv­ne na­ci­o­na­li­zme, od Škot­ske do Ka­ta­lo­ni­je, a to je teh­no­lo­ška pro­mje­na. Dru­štva bo­ga­ta in­for­ma­ci­ja­ma na­gra­đu­ju raz­voj ljud­skog ka­pi­ta­la; za­to su mo­guć­no­sti da se ško­lu­je­te na ma­ter­njem je­zi­ku, da uče­stvu­je­te u bo­ga­toj na­ci­o­nal­noj kul­tu­ri, da stva­ra­te je­din­stve­ne lo­kal­ne po­nu­de i pri­li­ke za ula­zak stra­nih in­ve­sti­ci­ja, da­nas va­žni­je ne­go ikad. Ako re­gi­o­ni, na­ro­di i dr­ža­ve ko­ji tra­že vi­še slo­bo­de pro­iz­vo­de uti­sak da iza nji­ho­vih za­htje­va sto­ji „kul­tur­ni na­ci­o­na­li­zam“, to je re­zul­tat dje­lo­va­nja teh­no­lo­ških pro­mje­na i glo­bal­ne kon­ku­ren­ci­je.
Dru­gi efe­kat dje­lo­va­nja ovih si­la je ši­re­nje uspje­šnih ve­li­kih gra­do­va i br­zo pro­pa­da­nje ma­njih mje­sta. U ve­li­kim gra­do­vi­ma sa gu­stim in­for­ma­ci­o­nim i kul­tur­nim mre­ža­ma mo­že­te pre­ži­vje­ti glo­ba­li­za­ci­ju. U ma­njim mje­sti­ma to je te­že. Za­to se kao lo­gič­na eko­nom­ska stra­te­gi­ja na­me­će for­mi­ra­nje „re­gi­o­na“ ili ma­njih dr­ža­va kon­cen­tri­sa­nih oko jed­nog ve­li­kog gra­da, uz raz­voj su­bu­r­ba­ne i ru­ral­ne eko­no­mi­je u si­ner­gi­ji sa ve­li­kim grad­skim cen­trom, a ne ve­li­kih uni­tar­nih dr­ža­va. Da Bar­se­lo­na ni­je bi­la to­li­ko glo­bal­no uspje­šna, po­dr­ška za ka­ta­lon­ski na­ci­o­na­li­zam bi­la bi znat­no ma­nja.
Je­dan da­blin­ski fi­nan­sij­ski sa­vjet­nik mi je re­kao da ir­ske kom­pa­ni­je če­sto ima­ju pro­blem ka­da ki­ne­skim in­ve­sti­to­ri­ma tre­ba da ob­ja­sne šta je „Ir­ska“: Gi­nis, Ja­mes Con­nolly i Ja­mes Joyce ni­su do­volj­ni. Ko­li­ko te­že mo­ra bi­ti pred­sta­vi­ti im Lom­bar­di­ju ili Ve­ne­to kao le­gi­tim­ne glo­bal­ne de­sti­na­ci­je za in­ve­sti­ra­nje, uz sve ne­ga­tiv­ne efek­te pri­su­stva ko­rum­pi­ra­ne i po­lu­funk­ci­o­nal­ne ita­li­jan­ske dr­ža­ve?
Ra­zu­mje­ti zah­te­ve za se­ce­si­ju i auto­no­mi­ju ne zna­či auto­mat­ski i pri­sta­ti na njih: me­đu­na­rod­no pra­vo pred­vi­đa za­ko­ni­te i le­gi­tim­ne re­fe­ren­du­me kao sred­stvo pro­vje­re ta­kvih za­htje­va – uto­li­ko je to što su EU i Špa­ni­ja us­kra­ti­le Ka­ta­lo­ni­ji pra­vo na ta­kav re­fe­ren­dum sram­no.
Evrop­ski sud prav­de je u de­cem­bru ob­ja­vio tu­ma­če­nje pre­ma ko­jem se pri­mje­na od­red­bi čla­na 1. Po­ve­lje Uje­di­nje­nih na­ci­ja, ko­ji dr­ža­va­ma ko­je još ni­su ste­kle ne­za­vi­snost ga­ran­tu­je pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, mo­že na­met­nu­ti pri­mje­nom za­kon­skih mje­ra. To tu­ma­če­nje još ni­je te­sti­ra­no u Ka­ta­lo­ni­ji, Flan­dri­ji ili Škot­skoj, ali i to će se usko­ro do­go­di­ti.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net