- Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić

Eko­lo­ška kri­za je za­hva­ti­la ci­je­lu Pla­ne­tu i ugro­zi­la op­sta­nak ži­vo­ta na njoj. Glo­bal­nom eko­lo­škom kri­zom po­go­đe­ni su svi kon­ti­nen­ti, sva ži­va bi­ća, sve dr­ža­ve, sve re­li­gi­je, sve na­ci­je, sve ra­se, svi sta­le­ži, svi eko­si­ste­mi i za­jed­ni­ce. Iako naj­u­ti­caj­ni­ji cen­tri mo­ći, vla­da­ri vi­dlji­vi u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma, u sve tri gra­ne vla­sti i oni iz sjen­ke, od­bi­ja­ju da pri­zna­ju raz­mje­re glo­bal­ne eko­lo­ške kri­ze, te uti­caj po­gre­šnih po­li­ti­ka na tre­nut­no alar­mant­no sta­nje, ja­sno je da pri­kri­va­nje od­go­vor­no­sti za ne­sta­nak mno­gih vr­sta, sve če­šće pri­rod­ne ka­ta­stro­fe, sve pri­sut­ni­ju glad, sve za­ga­đe­ni­ji va­zduh, ri­je­ke, mo­ra i oke­a­ne, traj­no de­va­sti­ra­ni pro­stor, bru­tal­nu eks­plo­a­ta­ci­ju pri­rod­nih re­sur­sa ka­kve su npr. šu­me i rud­na bo­gat­stva, ne­kon­tro­li­sa­no in­du­strij­sko za­ga­đe­nje i još mno­go to­ga što uti­če i na ve­ću smrt­nost ljud­ske po­pu­la­ci­je, ne­će mo­ći da tra­je u ne­do­gled. Ne uko­li­ko že­li­mo sa­ču­va­ti ono mno­go vred­ni­je od svih ma­te­ri­jal­nih bo­gat­sta­va, a to je ži­vot na Ze­mlji.
Bes­kru­pu­lo­zna tr­ka za (nad)mo­ći i do­mi­na­ci­jom, ši­re­nje kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je kao naj­go­rih bo­le­sti sa­vre­me­nog do­ba, uči­ni­la je od čo­vje­ka, umje­sto naj­od­go­vor­ni­jeg, naj­o­krut­ni­je ži­vo bi­će na Pla­ne­ti, ko­je ne pre­za ni od če­ga sa­mo da bi za­do­vo­lji­lo po­riv za sop­stve­nim, če­sto ma­nje ili vi­še bi­zar­nim po­tre­ba­ma.
Li­ce­mje­ran od­nos naj­po­zna­ti­jih me­đu­na­rod­nih za­jed­ni­ca, ne­do­sta­tak hra­bro­sti da se otvo­re­no su­prot­sta­ve oni­ma ko­ji una­pri­jed do­no­se nji­ho­ve od­lu­ke i iz sjen­ke ili hla­da fi­nan­si­ra­ju nji­ho­ve pro­gra­me, ne mo­že se sa­kri­ti kroz me­đu­na­rod­ne ugo­vo­re i glo­bal­ne ini­ci­ja­ti­ve ili uvo­đe­nje i obi­lje­ža­va­nje te­mat­skih eko­lo­ških da­tu­ma.
Pri­mjer po­sled­njeg u ni­zu ta­kvih me­đu­na­rod­nih ugo­vo­ra, tzv. Pa­ri­skog spo­ra­zu­ma, ko­jeg su po­če­li na­pu­šta­ti i obe­sme­šlja­va­ti i pri­je ne­go što su mu da­li šan­su da (pre)ži­vi bez ob­zi­ra na nje­gov oba­ve­zu­ju­ći ka­rak­ter, do­ka­zu­je da se di­plo­mat­skim ka­na­li­ma te­ško mo­že po­sti­ći po­treb­na pro­mje­na u po­na­ša­nju i od­go­vor­no­sti ljud­skog ro­da, što je pred­u­slov za oču­va­nje ži­vo­ta na Ze­mlji.
Alar­mant­na pro­jek­ci­ja Uje­di­nje­nih na­ci­ja da će svi­jet do 2030. go­di­ne zah­ti­je­va­ti 40 od­sto či­ste vo­de vi­še, 50 od­sto vi­še hra­ne, 40 od­sto vi­še ener­gi­je, isto to­li­ko dr­ve­ta i vla­ka­na vi­še, upo­zo­ra­va da vi­še ne­ma vre­me­na za pro­lon­gi­ra­nje kon­kret­ne ak­ci­je i da­lju to­le­ran­ci­ju onih či­ja po­hle­pa i ba­ha­tost pred­sta­vlja­ju pre­pre­ku za do­sti­za­nje naj­va­žni­jeg ci­lja, a to je op­sta­nak ži­vo­ta na Pla­ne­ti.
Naj­va­žni­ja ulo­ga eko­lo­škog po­kre­ta je­ste u stva­ra­nju po­treb­ne kri­tič­ne ma­se za pre­va­zi­la­že­nje po­sto­je­će glo­bal­ne eko­lo­ške kri­ze i spr­e­ča­va­nje ko­nač­ne eko­lo­ške ka­ta­stro­fe.
Mo­ra­ju se mi­je­nja­ti po­gub­ne dru­štve­ne i po­je­di­nač­ne na­vi­ke i ja­ča­ti od­go­vor­nost i sprem­nost na ak­ci­ju kod do­no­si­la­ca od­lu­ka, struč­ne i la­ič­ke jav­no­sti, pri­vred­nog sek­to­ra, ali i upo­re­do stva­ra­ti hu­ma­ne na­vi­ke kod naj­mla­đih, ka­ko ne bi po­na­vlja­li iste ili pra­vi­li slič­ne gre­ške u bu­duć­no­sti. I mo­ra se ra­di­ti ne­pre­sta­no na to­me sa ve­li­kom po­sve­će­no­šću i ne­sa­lo­mi­vom vje­rom u ko­na­čan uspjeh.
To zah­ti­je­va i ve­li­ku žr­tvu, kod svih ko­ji se uklju­če u naj­hu­ma­ni­ju bor­bu u isto­ri­ji ljud­skog ro­da, u ko­joj će­mo mo­ra­ti pr­vo po­bi­je­di­ti se­be, a on­da i za­šti­titi sva ži­va bi­ća od svo­je vr­ste.
Na­uč­ni prav­ci po­put hu­ma­ne eko­lo­gi­je, eko­lo­ške eti­ke, eko­lo­ške fi­lo­so­fi­je, cir­ku­lar­ne eko­no­mi­je, upu­ću­ju na dru­ga­či­je sa­gle­da­va­nje od­go­vor­no­sti čo­vje­ka, ne kao do­sad, pri­o­ri­tet­no za oču­va­nje svo­je vr­ste i va­lo­ri­za­ci­ju pri­rod­nih bo­gat­sta­va do­mi­nant­no u kon­tek­stu svo­jih po­tre­ba, već kroz pod­jed­na­ku od­go­vor­nost za oču­va­nje svih ži­vih bi­ća na pla­ne­ti uz mak­si­mal­nu ra­ci­o­na­li­za­ci­ju i is­ko­ri­šća­va­nje re­sur­sa ko­ji su po­treb­ni za taj naj­hu­ma­ni­ji cilj.
Uko­li­ko ne sa­ču­va­mo eko­si­stem­sku har­mo­ni­ju i bi­o­lo­šku ra­zno­li­kost u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj mje­ri i ako se na­sta­vi trend iz­u­mi­ra­nja bilj­nog i ži­vo­tinj­skog svi­je­ta, ne­će­mo mo­ći iz­bje­ći ni ne­sta­nak sop­stve­ne vr­ste bez ob­zi­ra na na­uč­na i ci­vi­li­za­cij­ska do­stig­nu­ća po­put vje­štač­ke oplod­nje ili ge­net­ski mo­di­fi­ko­va­nih or­ga­ni­za­ma i hra­ne.
Upra­vo za­to mo­ra­mo pre­po­zna­ti po­je­di­nač­nu od­go­vor­nost svih nas sta­nov­ni­ka Pla­ne­te i ak­ti­vi­ra­ti skri­ve­nu moć ko­ja le­ži u gra­đan­skom eko­lo­škom po­kre­tu na glo­bal­nom i na lo­kal­nom ni­vou, či­ja će ma­sa i ubr­za­nje stvo­ri­ti po­treb­nu si­lu za ra­za­ra­nje glo­bal­ne eko­lo­ške kri­ze i svih pra­te­ćih ne­ga­tiv­nih dru­štve­nih po­ja­va ko­je su do­ve­le do da­na­šnjeg alar­mant­nog sta­nja za op­sta­nak ži­vo­ta na Ze­mlji.
Umje­sto da ci­vil­no dru­štvo bu­de sa­mo de­kor u pro­ce­su do­no­še­nja od­lu­ka, po­tre­ban je dru­ga­či­ji vid ak­ci­je i jav­nog an­ga­žma­na, ko­ri­šće­nje svih do­zvo­lje­nih me­ha­ni­za­ma i po­zna­tih teh­ni­ka, jer se bez to­ga ne­će mo­ći na­pra­vi­ti po­tre­ban pri­ti­sak na do­no­si­o­ce od­lu­ka, ni­ti oprav­da­ti ste­če­no po­vje­re­nje i oče­ki­va­nje jav­no­sti.
Eko­lo­ški po­kret mo­ra bi­ti oslo­bo­đen i svih vr­sta su­je­ta, li­der­skih am­bi­ci­ja i po­je­di­nač­nih pri­zna­nja, za­vi­sno­sti od do­na­to­ra i nji­ho­vih pri­o­ri­te­ta, ot­po­ran na na­pa­de ra­znih in­te­re­snih lo­bi­ja, pro­vo­ka­ti­van u po­treb­noj mje­ri ka oni­ma ko­ji po­sje­du­ju zna­nja i vje­šti­ne i mo­gu da­ti do­pri­nos bor­bi, spre­man na žr­tve i od­ri­ca­nja, i ko­nač­no u pot­pu­no­sti skon­cen­tri­san na po­sti­za­nje je­di­nog pri­hva­tlji­vog ci­lja – oču­va­nja ži­vo­ta na Pla­ne­ti.
Na­ša od­lu­ka je lič­na, ali od nje za­vi­se i bu­du­će ge­ne­ra­ci­je, na­ši po­tom­ci i nji­ho­vi po­tom­ci i sva dru­ga ži­va bi­ća ko­ja tre­ba tek da se ro­de i ži­ve na na­šoj Ze­mlji.
Vri­je­me ko­je ne­ma­mo naj­ve­ći je mo­tiv ko­ji ima­mo.
Ži­vi­mo za Ži­vot.
(Autor je di­rek­tor
Eko­lo­škog po­kre­ta ,,Ozon“)