- Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Dok ži­vi­mo, ne mi­sli­mo na bu­du­ću isto­ri­ju i bu­du­ći ži­vot ko­ji će se za nju ve­zi­va­ti i na nju na­sla­nja­ti. Kad bi­smo na to mi­sli­li, ne bi­smo svo­jim po­tom­ci­ma osta­vlja­li to­li­ke pro­va­li­je da ih pre­mo­šća­va­ju. Kao da ne zna­mo za mu­drost: ne uči­ni ni­šta zbog če­ga ćeš se ka­sni­je ka­ja­ti! Ide­o­lo­gi­ja ,,kr­vi i tla” ni­je nam do­zvo­lja­va­la da se uda­lji­mo me­đu­sob­no ni kad se gr­li­mo ni kad se uni­šta­va­mo.
Sve če­šće ču­je­mo iz­ja­ve u ra­znim su­če­lja­va­nji­ma, na pri­mjer, mla­dih: „Mo­gli bi­smo mi da ži­vi­mo slo­žno za­jed­no, ali nam isto­ri­je to ne do­zvo­lja­va­ju.“ Šta se tu mo­že, ra­to­va­li smo za svo­je i tu­đe in­te­re­se, sla­ga­li osve­tu na osve­tu (jer ko se ne osve­ti taj se ne po­sve­ti)! Uklo­ni­ti taj stra­šni gri­jeh ko­ji se s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju pre­no­si i uve­ća­va ni­je mo­gu­će, jer bi se ti­me po­ga­zio ama­net pre­da­ka i opro­sti­lo neo­pro­sti­vo. „Ne­ka bu­de bor­ba ne­pre­sta­na!“, ali ne ona oslo­bo­di­lač­ka, već po­ro­blji­vač­ka i an­ti­ži­vot­na. Ži­vot je, da­kle, kao tre­nu­tak na­knad­ne pre­ra­de ne­pro­ba­vlje­ne isto­rij­ske ma­te­ri­je. Na­še zlo­pam­će­nje sil­no se uve­ća­lo na­kon ju­go­slo­ven­ske tra­ge­di­je, od tog naj­no­vi­jeg „ovje­ra­va­nja“ isto­rij­skih ne­pri­ja­telj­sta­va. Rav­no­prav­na ju­go­slo­ven­ska bra­ća oko­mi­la su se svom že­sti­nom na in­stinkt ko­ji ih je spa­jao u bor­bi i iz­grad­nji za­jed­nič­ke ku­će. I bi­li su od­luč­ni da spro­ve­du na­ci­o­nal­nu di­o­bu sve­ga što je bi­lo pod nje­nim kro­vom. Na­ci­o­nal­na dr­ža­va i na­ci­o­nal­no pra­vo po­sta­li su ali­bi za sva­ko uči­nje­no dje­lo i ne­dje­lo. U ju­go-re­gi­o­nu tra­ga se za sna­ga­ma po­mi­re­nja i iz­na­la­že­nja kom­pro­mi­sa s pro­šlo­šću. Pa­ra­lel­no s tim na­po­ri­ma po­li­ti­ča­ri i da­lje po­zi­va­ju na va­ga­nje zlo­či­na i sank­ci­o­ni­sa­nje skri­ve­nih vi­nov­ni­ka, ali uvi­jek kod dru­gih. U uza­jam­nim op­tu­žba­ma ne­ma ka­ja­nja, ne­ma pra­šta­nja, sve se tr­pa na zle du­ho­ve onog dru­gog. „Gra­ni­ča­ri“, na pri­mjer, ne mi­ru­ju. Europ­ska Hr­vat­ska ima ta­ko spor­ne gra­ni­ce sa Slo­ve­ni­jom, Sr­bi­jom, BiH i Cr­nom Go­rom. Sr­bi­ja ima i ko­sov­ski čvor. G-đa Ko­lin­da sa svo­jim bra­ni­te­lji­ma sto­ji čvr­sto na Tuđ­ma­no­vom sta­vu da „Hr­tvat­ska ne dâ ni­kom ni pe­dalj svo­je te­ri­to­ri­je!“ Vla­da­ju­će eli­te te dr­ža­ve ne li­be se da is­ti­ču kon­ti­nu­i­tet hr­vat­ske dr­žav­no­sti sa usta­škom NDH is­pred an­ti­fa­ši­stič­kog ute­me­lje­nja te dr­žav­no­sti. Nor­ma­li­za­ci­ja i neo­p­hod­na sa­rad­nja ne mo­že se gra­di­ti na bi­lo kom vi­du pre­vred­no­va­nja usta­štva. Iz ino­stran­stva ši­re te­ze da je zao duh bal­kan­ski ne­što traj­no što „kre­i­ra“ isto­ri­ju i za­to ga tre­ba dr­ža­ti pod kon­tro­lom kao “Baš-Če­li­ka” iz na­še na­rod­ne pri­če. Ne zbog nas, već zbog in­te­re­sa Za­pa­da, kao što is­ti­ču če­sto Da­ni­jel Ser­ver i dru­gi zva­nič­ni­ci. Vje­či­ti rat­ni­ci kao da sli­je­de lan­ča­ne re­ak­ci­je osve­to­lju­blja bez ob­zi­ra na ci­je­nu. Ova te­za za­bo­ra­vlja (vje­ru­je­mo svje­sno) da ovi rat­ni­ci ni­ka­da ni­su ra­to­va­li me­đu­sob­no (osim kod di­o­be Ju­go­sla­vi­je) a da ni­su bi­li uvu­če­ni u ne­ki ši­ri su­kob, da­kle, rat­ni duh je sti­zao od osva­ja­ča i go­spo­da­ra ovog pro­sto­ra. Pod tu­đom za­sta­vom na­no­si­li su jed­ni dru­gi­ma zlo (čak i u po­sled­njem ra­tu ino­stra­ni fak­tor je bio in­vol­vi­ran u ra­znim ulo­ga­ma: od raz­li­či­tih vi­do­va po­dr­ške, po­mo­ći u kre­i­ra­nju svjet­skog jav­nog mnje­nja do bom­bar­do­va­nja jed­ne su­ko­blje­ne stra­ne – srp­ske). Tre­ba li na­gla­si­ti da su im­pe­ri­je ko­je su go­spo­da­ri­le ili ra­to­va­le na ovim pro­sto­ri­ma bi­le glav­ni kre­a­to­ri sve­ko­li­kog zla?! Oni su se po­vu­kli, a isto­ri­ja zla je osta­la da tru­je (su)ži­vot ovih ozlo­gla­še­nih osvet­ni­ka.
Či­ni­lo se da je u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji na­đe­na spa­so­no­sna for­mu­la mi­ra i slo­ge: brat­stvo i je­din­stvo, JNA, jed­na par­ti­ja. Me­đu­tim, upra­vo je ta kom­bi­na­ci­ja bi­la trn u oku na­ci­o­na­li­stič­kih sna­ga (pot­po­mog­nu­tih iz „slo­bod­nog svi­je­ta“) ko­je su sku­plja­le in­de­pen­di­stič­ku ener­gi­ju to­kom po­sto­ja­nja za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Ta­ko je za vri­je­me Ti­to­ve vla­da­vi­ne po­sred­stvom hr­vat­ske emi­gra­ci­je iz ze­ma­lja „slo­bod­nog svi­je­ta“ is­po­ru­či­van Ju­go­sla­vi­ji te­ro­ri­zam. Na jav­nim mje­sti­ma u Be­o­gra­du (bi­o­sko­pi­ma i že­lje­znič­koj sta­ni­ci) od­je­ki­va­le su eks­plo­zi­je pa­kle­nih ma­ši­na. Po­tom su uba­če­ne i te­ro­ri­stič­ke gru­pe u BiH, što opet ni­je bi­lo do­volj­no, pa se pre­šlo na am­ba­sa­de u ino­stran­stvu! (Sa­da ne­ki­ma od tih ak­te­ra po­di­žu i spo­me­ni­ke). Ne sje­ća­mo se da je iko po­di­gao glas pro­te­sta pro­tiv tih te­ro­ri­stič­kih aka­ta. Kao da je i to ma­lo bi­lo! Prak­sa uba­ci­va­nja te­ro­ri­sta na­sta­vlje­na je i za vri­je­me ra­ta u BiH. Ig­no­ri­sa­nje te­ro­ri­zma iz­van „slo­bod­nog svi­je­ta“ de­mon­stri­ra­no je i u slu­ča­ju So­vjet­skog Sa­ve­za i Ru­si­je. Na stra­šne zlo­či­ne na tom pro­sto­ru ni­je bi­lo pa­lje­nja svi­je­ća u Evro­pi ili one po­ru­ke: „Svi smo MI’’! To je funk­ci­o­nal­ni te­ro­ri­zam!
Daj­mo šan­su ži­vo­tu, skraj­ni­mo pro­šlost iz sva­ko­dne­vi­ce, ape­lu­je se sve vi­še sa ra­znih stra­na. Po­mi­re­nje, ri­ječ ko­ja iza­zi­va am­bi­va­lent­na osje­ća­nja i ve­ći­na na njen po­men sli­je­že ra­me­ni­ma kao da se na­la­ze na bes­put­nom te­re­nu. Po­li­ti­ča­ri ne­ma­ju ta­kav stav, bar oni vo­de­ći. Oni još uvi­jek ču­va­ju svoj na­rod na isto­rij­skom kur­su, jer su oni po­zva­ni da bu­du kor­mi­la­ri i da ču­va­ju te­ko­vi­ne oslo­bo­di­la­ca, bra­ni­la­ca „vo­đe na­ci­o­nal­nog pre­po­ro­da“. Do ju­če je tu bio je­dan ne­pri­ko­sno­ve­ni vo­đa, da­nas mno­gi pra­ve se­bi mje­sto u isto­ri­ji „svog“ na­ro­da. (U nji­ho­vim oči­ma Ame­ri­kan­ci mo­ra da iz­gle­da­ju kao van­ze­malj­ci kad pod jed­nom za­sta­vom „vu­ku“ ono­li­ko dr­ža­va, na­ci­ja, et­nič­kih i vjer­skih za­jed­ni­ca! A tek, je­dan pred­sjed­nik(!) ko­ga ta­mo su­di­je i tu­ži­o­ci pre­tre­sa­ju kao i dru­ge gra­đa­ne!). Bal­kan je ovo, Bal­kan! Šta ra­di­ti sa isto­ri­jom pi­ta­ju se i lju­di pro­svje­te i na­u­ke. Mo­že li se u ime isti­ne pred mlad svi­jet iz­ru­či­ti sav taj kon­cen­trat rat­nih za­la? Jed­ni su za fil­tri­ra­nje, dru­gi za skla­nja­nje u „sar­ko­fa­ge“, tre­ći – sve gla­sni­ji, za isto­rij­sku pri­ču is­pri­ča­nu iz ra­znih per­spek­ti­va! Ne­ka sva­ko ka­že svo­je! Ali, gdje tu na­ći „di­dak­tič­ki spoj“ za­pi­tao se je­dan pro­fe­sor isto­ri­je. U osnov­noj ško­li zna­nje mo­ra ima­ti ja­sno­ću i iz­vje­snost, dok u sred­njoj i vi­so­koj per­spek­ti­ve mo­gu da bu­du plo­do­no­sne.