-Autor: Pol Krug­man

Mno­gi od nas su u 2017. ušli oče­ku­ju­ći naj­go­re. To smo i do­bi­li. Is­po­sta­vi­lo se da je Do­nald Tramp za­i­sta ona­ko stra­šan kao što smo oče­ki­va­li. On nam sva­ko­dnev­no do­ka­zu­je da je kraj­nje ne­spo­so­ban za du­žnost pred­sjed­ni­ka, mo­ral­no i in­te­lek­tu­al­no. Po­ka­za­lo se i da je Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja, uklju­ču­ju­ći i nje­nu umje­re­nu stru­ju, još go­ra ne­go što smo mi­sli­li. Njo­me ru­ko­vo­de ci­nič­ni apa­rat­či­ci sprem­ni da pro­da­ju sva­ki prin­cip – i po­sled­nju trun­ku svo­ga do­sto­jan­stva – za sma­nje­nje po­re­za svo­jih do­na­to­ra. U me­đu­vre­me­nu, kon­zer­va­tiv­ni me­di­ji su od­u­sta­li čak i od pre­tva­ra­nja da se ba­ve stvar­nim iz­vje­šta­va­njem i po­sta­li be­stid­ni pro­pa­gan­di­sti vla­da­ju­će par­ti­je.
Ipak, iz­la­zim iz 2017. pun na­de zbog de­se­ti­na mi­li­o­na Ame­ri­ka­na­ca ko­ji su od­lu­či­li da od­go­vo­re na ove iza­zo­ve. Još se mo­že do­go­di­ti da SAD po­sta­nu no­va Tur­ska ili Ma­đar­ska – auto­ri­tar­ni re­žim pod krin­kom de­mo­kra­ti­je. Ali to se ne­će do­go­di­ti ni ta­ko la­ko ni ta­ko br­zo kao što su mno­gi od nas stra­ho­va­li. Po­čet­kom 2017. ko­men­ta­tor Da­vid Frum je upo­zo­rio da će pad u auto­ri­ta­ri­zam bi­ti ne­za­u­sta­vljiv „ako se lju­di po­vu­ku u pri­vat­ni ži­vot, ako kri­ti­ča­ri utih­nu, ako ci­ni­zam po­sta­ne en­dem­sko sta­nje“. Ali za­sad se to ni­je do­go­di­lo.
Na­pro­tiv, ima­mo vr­lo ener­gi­čan ot­por. On se is­po­ljio do­slov­no sju­tra­dan po Tram­po­vom stu­pa­nju na po­lo­žaj ogrom­nim žen­skim mar­še­vi­ma 21. ja­nu­a­ra ko­ji su vi­še­stru­ko na­di­šli broj lju­di na pred­sjed­nič­koj ina­u­gu­ra­ci­ji. Ako ame­rič­ka de­mo­kra­ti­ja pre­ži­vi ovu stra­šnu epi­zo­du, gla­sa­ću da ru­ži­ča­ste ka­pe bu­du sim­bol na­šeg oslo­ba­đa­nja od zla. Ot­por su na­sta­vi­li gra­đa­ni ko­ji su se oku­plja­li pred grad­skim vi­jeć­ni­ca­ma da pro­te­stu­ju pro­tiv re­pu­bli­kan­skih za­ko­no­da­va­ca ko­ji su htje­li da po­vu­ku oba­ma­ke­re. Ako se ne­ko pi­tao da li će ovi pro­te­sti i pad Tram­po­ve po­pu­lar­no­sti pre­ra­sti u po­li­tič­ku ak­ci­ju – niz lo­kal­nih iz­bo­ra kru­ni­sa­nih po­bje­dom de­mo­kra­ta u Vir­dži­ni­ji i za­pa­nju­ju­ćim pre­o­kre­tom u Ala­ba­mi uklo­ni­li su sve sum­nje.
Da bu­de ja­sno: Ame­ri­ka je još uvi­jek u smrt­noj opa­sno­sti. Re­pu­bli­kan­ci i da­lje kon­tro­li­šu sve po­lu­ge fe­de­ral­ne vla­sti. U na­šoj isto­ri­ji ni­ka­da na vla­sti ni­smo ima­li lju­de ko­ji­ma se mo­glo ma­nje vje­ro­va­ti. Tramp oči­gled­no ima dik­ta­tor­ske pre­ten­zi­je i ne uva­ža­va de­mo­krat­ske nor­me. Isto va­ži i za re­pu­bli­kan­ce u Kon­gre­su ko­ji od­bi­ja­ju da ob­u­zda­ju svo­ga še­fa. Po­dr­ža­va­ju ga dok on zlo­u­po­tre­blja­va po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka za bo­ga­će­nje se­be i svo­jih dru­ga­ra, dok ras­pi­ru­je ra­snu mr­žnju i spro­vo­di čist­ke u Mi­ni­star­stvu prav­de i FBI.
Po­sled­njih mje­se­ci svje­do­ci smo čud­ne di­na­mi­ke: što je Tramp go­ri, to se re­pu­bli­kan­ci vi­še ve­zu­ju za nje­ga. Mo­glo se oče­ki­va­ti da će ne­ko­li­ko ne­dav­nih iz­bor­nih po­ra­za oja­ča­ti umje­re­no kri­lo Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je. Umje­sto to­ga, se­na­to­ri kao što su Džon Me­kejn i Su­zan Ko­lins, ko­ji su lje­tos bi­li hva­lje­ni zbog od­bra­ne oba­ma­ke­ra, bez po­go­vo­ra su pri­hva­ti­li ču­do­vi­šni za­kon o po­re­zi­ma. Sve broj­ni­ji do­ka­zi da je Tram­po­va iz­bor­na kam­pa­nja šu­ro­va­la sa Ru­si­jom ni­su na­ve­li ni­jed­nog is­tak­nu­tog re­pu­bli­kan­ca ko­ji se ra­ni­je su­prot­sta­vljao Tram­pu da to po­no­vi. Umje­sto to­ga, vi­dje­li smo ka­ko do­ta­da­šnji kri­ti­ča­ri po­put Lind­zi Gre­je­ma uli­zič­ki pro­mo­vi­šu Tram­pov bi­znis.
Da­kle, ne mo­že­mo ra­ču­na­ti na pro­bu­đe­nu sa­vjest re­pu­bli­ka­na­ca. Za­to ne tre­ba mno­go oče­ki­va­ti od is­tra­ge Ro­ber­ta Mi­le­ra. Ka­kvi god bi­li nje­ni re­zul­ta­ti, re­pu­bli­kan­ska ve­ći­na u Kon­gre­su će hva­lo­spje­vi­ma po­dr­ža­ti svo­ga pred­sjed­ni­ka, čak i ako on bu­de otvo­re­no ome­tao rad pra­vo­sud­nih or­ga­na. Dru­gim ri­je­či­ma, sve dok re­pu­bli­kan­ci kon­tro­li­šu Kon­gres, ustav­ni si­stem kon­tro­le i rav­no­te­že osta­je mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru. Da­kle, sve za­vi­si od ame­rič­kih gra­đa­na. Oni će mo­žda opet iza­ći na uli­ce, a sva­ka­ko će is­ka­za­ti svoj stav pred gla­sač­kim ku­ti­ja­ma.
Bi­će te­ško, jer igra­mo igru u ko­joj pro­tiv­nik pod­va­lju­je. Sje­ti­te se ka­ko je Tramp do­bio ma­nje gla­so­va, a ipak za­vr­šio u Bi­je­loj ku­ći. Iz­vje­sno je da iz­bo­ri za Kon­gres ne­će bi­ti fer. Zbog na­mje­šta­nja gra­ni­ca iz­bo­r­nih je­di­ni­ca i kon­cen­tra­ci­je gla­sa­ča De­mo­krat­ske par­ti­je u grad­skim pod­ruč­ji­ma, mo­že se do­go­di­ti da de­mo­kra­te do­bi­ju ve­ći­nu gla­so­va, a da ipak ne osvo­je ve­ći­nu u Pred­stav­nič­kom do­mu. Čak i ako se gla­sa­či iz­ja­sne pro­tiv uža­snih lju­di ko­ji su sa­da na vla­sti, bi­će­mo da­le­ko od ob­no­ve osnov­nih ame­rič­kih vri­jed­no­sti. Na­šoj de­mo­kra­ti­ji su po­treb­ne dvi­je pri­stoj­ne stran­ke, a či­ni se da je Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja ne­po­vrat­no is­kva­re­na. Dru­gim ri­je­či­ma, čak i u naj­bo­ljem slu­ča­ju pred na­ma je du­ga bor­ba. Ali imam mno­go vi­še na­de ne­go pro­šle go­di­ne. Ame­ri­ka još uvi­jek ni­je iz­gu­blje­na.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net