-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Ka­da je osni­vač na­uč­nog so­ci­ja­li­zma Karl Marks u XIX vi­je­ku for­mu­li­sao ču­ve­nu te­zu: „Fi­lo­so­fi su na raz­ne na­či­ne tu­ma­či­li svi­jet, ali stvar je u to­me da se on pro­mi­je­ni“, kre­nu­la je epo­ha so­ci­jal­nih re­vo­lu­ci­ja u Evro­pi, Azi­ji i na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma. Sa­mim tim oja­ča­le su, po­ste­pe­no, kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­ne (an­ti­so­ci­ja­li­stič­ke) sna­ge u naj­ra­zvi­je­ni­jim ka­pi­ta­li­stič­kim ze­mlja­ma. Iz­let u ko­mu­ni­zam okon­čan je kao ve­li­ki isto­rij­ski so­ci­jal­ni eks­pe­ri­me­nat, a is­ku­stva i re­zul­ta­ti osta­će za­o­stav­šti­na za bu­duć­nost. (Ovaj ko­mu­ni­zam ko­mu­ni­sti su na­zi­va­li so­ci­ja­li­zam, a za­pad­nja­ci su ga ta­ko na­zi­va­li, jer je nji­hov po­jam so­ci­ja­li­zma bio kom­pa­ti­bi­lan sa ka­pi­ta­li­stič­kim si­ste­mom). So­ci­ja­li­zam je već bio ozna­čen kao svjet­ski pro­ces. Ono što je bit­no u tom pro­ce­su je­ste da je on pro­mo­vi­sao mark­si­stič­ki di­ja­lek­tič­ki po­gled na svi­jet ko­ji je bio osno­va so­ci­ja­li­stič­ke ide­a­lo­gi­je i na­u­ke, a ko­ji se te­me­ljio na za­htje­vu da se uki­ne su­prot­nost ra­da i ka­pi­ta­la, što vo­di uki­da­nju kla­sa. Na­su­prot nje­mu, na Za­pa­du su is­tu­re­ni kao štit dru­gi ide­o­lo­ški i na­uč­ni po­gle­di ko­ji su čvr­sto sta­ja­li na po­zi­ci­ji da je od­nos ra­da i ka­pi­ta­la pri­ro­dan i je­di­ni put za raz­voj ma­te­ri­jal­ne dru­štve­ne re­pro­duk­ci­je i da iz­van tog od­no­sa ne tre­ba pro­ri­ca­ti bu­duć­nost, na pri­mjer, ko­mu­ni­zam. Po­me­ni­mo ov­dje eg­zi­sten­ci­ja­li­zam, funk­ci­o­na­li­zam, froj­di­zam, ve­be­ri­zam... Ovo su­če­lja­va­nje ide­o­lo­gi­ja i dru­štve­nih stvar­no­sti da­lo je ne­vje­ro­va­tan za­mah ra­znim uče­nji­ma i po­gle­di­ma u svim obla­sti­ma dru­štve­nih na­u­ka i fi­lo­zo­fi­je. Ni­je ov­dje na­mje­ra da se da­je ocje­na bi­lo ko­jeg shva­ta­nja, već da se sa­mo na­gla­si taj ogrom­ni uz­let du­hov­nih tvo­re­vi­na vr­lo ši­ro­kog ana­li­tič­kog spek­tra što je obo­ga­ti­lo sve dru­štve­ne na­u­ke i fi­lo­zo­fi­ju. U po­za­di­ni ovo­ga bio je upra­vo pro­blem pro­mje­ne dru­štve­ne stva­r­no­sti – po­zna­ti pro­blem sta­ti­ke i di­na­mi­ke. Ne mo­že se ne­gi­ra­ti da je sve to mi­je­nja­lo i za­pad­na dru­štva ko­ja su se od­u­pi­ra­la ra­di­kal­nim pro­mje­na­ma.
Na po­čet­ku 21. vi­je­ka (na­kon pa­da so­ci­ja­li­zma u evrop­skim ze­mlja­ma) ta fi­lo­zof­ska i du­hov­na di­na­mi­ka ušla je u fa­zu smi­ri­va­nja kao da je po­ne­sta­lo mo­ti­va za da­lja pro­pi­ti­va­nja dru­štve­nih od­no­sa i po­lo­ža­ja čo­vje­ka u dru­štvu i svi­je­tu. Vi­še se ne ču­je ne­što slič­no onom Sar­tro­vom sta­vu u od­bra­ni eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, a pro­tiv apo­lo­gi­je mark­si­stič­kog (bi­ro­krat­skog, mo­no­lit­nog) si­ste­ma: „Mark­si­zam je po­no­vo ras­tvo­rio čo­vje­ka u ide­ju, dok ga eg­zi­sten­ci­ja­li­zam tra­ži svu­da gdje se na­la­zi: na po­slu, kod ku­će, na uli­ci...“ Sar­tr je ta­ko­đe po­go­dio u cilj i sta­vom da je za si­stem­ske apo­lo­ge­te so­ci­ja­li­zma „bu­duć­nost isti­ni­ti­ja od sa­da­šnjo­sti“ što su afo­ri­sti­ča­ri ne­kad iz­ra­ža­va­li sin­tag­mom ,,po­gled kroz dvo­gled“. Na­de lju­di su učvr­šći­va­ne vje­rom da se žr­tvu­ju i za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je.
U tran­zi­cij­skom ,,tran­su” po­li­tič­kih eli­ta na ne­in­te­gri­sa­nom Bal­ka­nu ču­ju se ohra­bru­ju­ći pa­ne­gi­ri­ci ka­ko će maj­ka EU u sko­roj bu­duć­no­sti („jer je bu­duć­nost isti­ni­ti­ja od sa­da­šnjo­sti“) sta­vi­ti sve u svo­je kri­lo. Opet kao ne­kad „po­gled kroz dvo­gled“ u bu­duć­nost. I ta­kav po­gled po­li­ti­ča­ri­ma otva­ra per­spek­ti­vu vo­đe­nja na­ro­da u no­vu bu­duć­nost. Pred njih se ne po­sta­vlja pro­blem iz­bo­ra stra­te­škog ci­lja da­ljeg kre­ta­nja na­pri­jed. Ras­po­red po­li­tič­kih sna­ga u CG, s ob­zi­rom na ovaj stra­te­ški cilj, iz­gle­da da je dav­no utvr­đen po­dje­lom na su­ve­re­ni­stič­ki blok i osta­le. Učla­nje­nje u EU je le­gi­ti­man za­da­tak su­ve­re­ni­stič­kog blo­ka, jer je na­rod na re­fe­ren­du­mu to iza­brao! Bez re­fe­ren­du­ma, ne bi bi­lo ni ovog ci­lja ka­ko se sa­da po­sta­vlja. Ovaj stav se pro­vla­či u kam­pa­nja­ma od iz­bo­ra do iz­bo­ra, ta­ko da je on u ne­ku ru­ku ge­ne­ral­ni od­go­vor opo­zi­ci­ji ko­ja po­ku­ša­va da pre­u­zme kor­mi­lo vla­sti. Opo­zi­ci­ja, na­rav­no, ima su­pro­tan stav sma­tra­ju­ći da je sa­mo bi­rač – oki­dač, za do­bi­ja­nje man­da­ta za bi­lo ko­ji cilj pa i onaj o evro­in­te­gra­ci­ja­ma. Da ni­je ta­ko, ne bi ni bi­lo iz­bo­ra. Osim to­ga, opo­zi­ci­ja ta­ko­đe, tra­ži pu­ko­ti­ne i u su­prot­nom blo­ku, kao i pro­dor me­đu no­ve ge­ne­ra­ci­je bi­ra­ča. Re­ge­ne­ra­ci­ja bi­rač­kog ti­je­la je pro­ces i va­žan je fak­tor za sva­kog po­li­ti­čkog su­bjek­ta.
U de­mo­krat­skoj tran­zi­ci­ji dru­štva kao da se re­ci­kli­ra­ju ne­ke pra­sta­re fi­lo­zof­ske dok­tri­ne, od­no­sno, ško­le, kao na pri­mjer, mu­dro­va­nja grč­kih skep­ti­ka i ci­ni­ka. Skep­ti­ci­zam u na­šem dru­štvu ima svo­ju so­ci­jal­nu i po­li­tič­ku ba­zu, jer mno­ge na­de pa­da­ju u vo­du ka­ko vri­je­me od­mi­če, pa i ona o evro­in­te­gra­ci­ja­ma. Šta re­ći za hlad­no­krv­no evi­den­ti­ra­nje tran­zi­cij­skih žr­ta­va, za „ra­ci­o­nal­no“ ko­ri­šće­nje uka­za­nih pri­li­ka bez ob­zi­ra na op­šte in­te­re­se i in­te­re­se dru­gih, za pre­zri­vo osmje­hi­va­nje na re­ak­ci­je jav­no­sti, za iro­ni­zi­ra­nje (u sti­lu Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća) ide­ja i ide­a­la i oprav­da­nih upo­zo­re­nja na de­vi­ja­ci­je in­sti­tu­ci­ja itd?! Ni­je li to na sce­ni pri­su­tan eta­bli­ra­ni ci­ni­zam!?
Ne­vla­din sek­tor i opo­zi­ci­ja su ob­ja­vi­li „rat“ in­sti­tu­ci­ji­ma, s ob­zi­rom na to da EU ne­pre­kid­no ma­še žu­tom za­sta­vi­com: „In­sti­tu­ci­je su mje­sto za rje­ša­va­nje pro­ble­ma!“ Opo­zi­ci­ja i NVO od­go­va­ra­ju: To su „za­ro­blje­ne in­stitu­ci­je“ to su „in­sti­tu­ci­je DPS-a“. Pre­ko po­li­ti­zo­va­nih in­sti­tu­ci­ja vr­ši se uti­caj po du­bi­ni dru­štva. Za­klju­čak je, ne­ma in­sti­tu­ci­ja u slu­žbi gra­đa­na bez smje­nji­vo­sti vla­sti. Ta­ko se je­di­no mo­gu na­u­či­ti ti lju­di ko­ji „za­u­zi­ma­ju” te in­sti­tu­ci­je da slu­že sa­mo gra­đa­ni­ma, jer su po­li­tič­ke struk­tu­re pro­mjen­lji­ve i od gra­đa­na kon­tro­li­sa­ne. (Bit­ka za in­sti­tu­ci­je se vo­di sa­da i u Ame­ri­ci, li­de­ru de­mo­kra­ti­je „slo­bod­nog svi­je­ta“). Kao pi­ta­nje svih pi­ta­nja na pu­tu osva­ja­nja de­mo­kra­ti­je po­ja­vlju­je se pro­blem: ka­ko ser­vi­si­ra­ti gra­đa­ne? Ka­ko obez­bi­je­di­ti va­lja­nu uslu­gu za no­vac ko­ji se od gra­đa­na uzi­ma za te svr­he? Ka­ko na­tje­ra­ti dr­žav­ne slu­žbe­ni­ke, funk­ci­o­ne­re i sl. da bra­ne auto­ri­tet prav­ne dr­ža­ve?
Da se vra­tim na po­če­tak iz­la­ga­nja i pro­na­đem u nje­mu i naš „lo­ka­li­tet“. Sa­da se ko­pr­ca­mo u „klu­pa­ma“ za po­na­vlja­nje isto­ri­je. Na po­čet­ku smo na­šeg no­vog „du­gog mar­ša“. U tom pre­stro­ja­va­nju i po­zi­ci­o­ni­ra­nju sa­zri­je­va no­va fi­lo­zo­fi­ja ži­vo­ta – po­zi­ci­o­ni­zam. Do­bro bi nam do­šao onaj eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ki po­stu­lat Sar­tra: ,,Tra­ži­mo čo­vje­ka ma gdje on bio!” Is­pod po­li­tič­ke ga­la­me ma­lo se ču­je da­mar sva­ko­dne­vi­ce. Kad smo već oza­ko­ni­li ka­pi­tal – od­nos i ka­pi­ta­li­stič­ku tr­ži­šnu pri­vre­du, on­da nu­žnost po­sto­ja­nja dva agen­sa ma­te­ri­jal­ne re­pro­duk­ci­je dru­štva: ka­pi­ta­la i ra­da, tra­ži da se gra­ni­ce nji­ho­ve le­gi­tim­no­sti i le­gal­no­sti kao ,,so­ci­jal­nih part­ne­ra” ja­sno utvr­di od stra­ne dr­ža­ve. Rad­ni­ci ima­ju pra­vo da oče­ku­ju od po­slo­dav­ne (vla­snič­ke) kla­se, ko­ja kon­tro­li­še eko­nom­ske pro­ce­se, da im stvo­re uslo­ve za ži­vot, jer je eko­nom­ska i upra­vljač­ka moć na nji­ho­voj stra­ni. Dr­ža­va je tu da taj od­nos ga­ran­tu­je svo­jim pro­pi­si­ma i nad­zo­rom. Ne­sreć­na okol­nost kod nas je ta što mi ne­ma­mo kon­so­li­do­va­nu i or­ga­ni­zo­va­nu po­slo­vod­nu moć vla­sni­ka oskud­nog ka­pi­ta­la, a stra­ni in­ve­sti­to­ri se pro­vla­če i po­vla­če, dok su po­li­ti­ča­ri pri­nu­đe­ni da se prav­da­ju za ne­u­spje­he i po­vla­đi­va­nje stra­nom ka­pi­ta­lu či­ji je cen­tar ne­gdje na „glo­ba­lu“.