- Pi­še: Nik Ga­šaj

Za mo­der­nu de­mo­krat­sku dr­ža­vu, da bi se ta­kvom sma­tra­la, tj. da bi pra­va i slo­bo­de gra­đa­na mo­gli da bu­du jed­no od nje­nih naj­va­žni­jih svoj­sta­va i da bi ti­me do­pri­no­si­la dru­štve­nom, eko­nom­skom i teh­no­lo­škom na­pret­ku, neo­p­hod­no je da se ona in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­je i kon­sti­tu­ci­o­na­li­zu­je, kao i da se us­po­sta­vi po­dje­la vla­sti i uza­jam­na kon­tro­la i rav­no­te­ža. Da­kle, ni­je do­volj­na sa­mo pu­ka ,,po­dje­la vla­sti“ ne­go i uza­jam­na kon­tro­la i rav­no­te­ža. Bit­no je za sva­ku prav­nu i de­mo­krat­sku dr­ža­vu da iz­gra­di ta­kav prav­no-po­li­tič­ki si­stem u ko­jem će sva­ka vlast da bu­de efek­tiv­no ogra­ni­če­na ka­ko ne bi mo­gla pre­ko­ra­či­ti ovla­šće­nja ko­ja ima. Sto­ga, tre­ba gra­ne vla­sti uza­jam­no ogra­ni­ča­va­ti i bi­ti u ustav­noj po­zi­ci­ji da jed­na dru­goj ne do­zvo­le da pre­ko­ra­če ustav­ne gra­ni­ce ili da ne­ka aku­mu­li­ra ap­so­lut­nu vlast. I vlast ko­ja pro­iz­la­zi iz na­ro­da mo­ra bi­ti ogra­ni­če­na. Na­i­me, ljud­ska pra­va i slo­bo­de su či­ni­lac ta­kvo­ga ogra­ni­ča­va­nja.
Po­li­tič­ka in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja zna­či da se sva­ka lič­na vlast u dr­ža­vi za­mi­je­ni od­go­va­ra­ju­ćim usta­no­va­ma i prav­nim po­ret­kom. In­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja, da­kle, umje­sto lič­nog od­no­sa, umje­sto pre­ve­li­kog udje­la lič­ne vo­lje i sa­mo­vo­lje ne­kog no­si­o­ca vla­sti, pret­po­sta­vlja in­sti­tu­ci­je kao cen­tre od­lu­či­va­nja s iz­vje­snom ne­pri­stra­sno­šću, ,,objek­tiv­no­šću”. Usta­no­ve ima­ju pra­va i oba­ve­ze i u ostva­re­nju svo­jih nad­le­žno­sti ima­ju iz­vje­snu ne­za­vi­snost ko­ja ne smi­je pre­ći u sa­mo­vo­lju, jer se u nji­ma ra­di i s dru­gi­ma po­stu­pa na na­čin utvr­đen ne­kim pra­vi­li­ma i pod iz­vje­snim kon­tro­lom.
U po­gle­du od­no­sa iz­me­đu raz­li­či­tih or­ga­na i gra­na vla­sti ve­li­ku ulo­gu je od­i­gra­lo Mon­te­skje­o­vo upo­zo­re­nje da ,,sa­mo vlast za­u­sta­vlja vlast”. To je iz­lo­žio u svom ču­ve­nom dje­lu ,,O du­hu za­ko­na’’ (1748.), gdje je kon­se­kvent­no iz­veo ide­ju o po­dje­li vla­sti na za­ko­no­dav­nu, iz­vr­šnu i sud­sku. U osno­vi tih ide­ja je bi­lo sa­zna­nje i uvje­re­nje da vlast ne­će bi­ti ogra­ni­če­na, ni od­go­vor­na uko­li­ko se no­si­o­ci­ma vla­sti ne su­prot­sta­vlja­ju re­al­ne po­li­tič­ke sna­ge, ili ako ni­je iz­vr­še­na dis­per­zi­ja mo­ći ta­ko da jed­na moć ogra­ni­ča­va dru­gu moć.
Kon­cep­ci­ja ko­ju su raz­vi­li ame­rič­ki ute­me­lji­va­či pra­va i ko­ju su pri­mi­je­ni­li pri pra­vlje­nju usta­va (1787) ve­o­ma do­bro i pre­ci­zno utvr­đu­je od­nos iz­me­đu gra­na vla­sti (za­ko­no­dav­ne, iz­vr­šne i sud­ske) na na­če­lu nji­ho­ve uza­jam­ne kon­tro­le i rav­no­te­že me­đu nji­ma. Ide­ju o kon­tro­li i rav­no­te­ži su u Ame­ri­ci za­stu­pa­li To­mas Dže­fer­son, Džejms Me­di­son i dru­gi u na­sto­ja­nju da iz­bjeg­nu ti­ra­ni­ju jed­no­ga, ne­ko­li­ci­ne ili ne­ko­li­ko sto­ti­na iza­bra­nih ili čak i ve­ći­ne na­ro­da.
Kon­cep­ci­ja kon­sti­tu­a­li­za­ci­je pod­ra­zu­mi­je­va da se ne­ka po­želj­na struk­tu­ra vla­sti, uti­ca­ja, po­lo­ža­ja gra­đa­na pro­pi­še prav­nim ak­tom naj­vi­še prav­ne sna­ge. Kon­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja u po­li­tič­kom ži­vo­tu zna­či i pra­vo na slo­bo­du ras­pra­ve i kri­ti­ku, tak­mi­če­nje i opo­zi­ci­je ili, ka­ko se ne­kad ka­že ,,lo­jal­ne opo­zi­ci­je”, ko­ja se i sa­ma dr­ži ne­kih na­če­la i vi­še je opo­zi­ci­ja vla­da­ru ili re­ži­mu ne­go dr­ža­vi kao ta­kvoj, pra­vo na ospo­ra­va­nje vla­sti, nje­nih ba­zič­nih prin­ci­pa, iz­vo­ra, nje­ne le­gi­tim­no­sti, nje­nog iz­bo­ra, na­či­na ra­da. Je­dan od ci­lje­va in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­je i kon­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­je je da se one­mo­gu­ći po­li­tič­ki ap­so­lu­ti­zam.
Po­zna­to je da se po­red no­mi­nal­nog usta­va ili usta­va u for­mal­nom smi­slu tj. onog na­pi­sa­nog do­ku­men­ta ko­ji se usta­vom zo­ve, u ustav­no­prav­noj te­o­ri­ji go­vo­ri i o tzv. usta­vu u ma­te­ri­jal­nom smi­slu. Pod ovim po­to­njim se mi­sli na re­gu­li­sa­nje naj­va­žni­jih od­no­sa ko­ji se ti­ču sa­sta­va dr­ža­ve, nje­ne struk­tu­re u po­gle­du or­ga­na vla­sti, nji­ho­vih me­đu­sob­nih od­no­sa, po­lo­ža­ja gra­đa­na, ulo­ge svo­ji­ne i slič­nih ele­me­na­ta (tzv. dru­štve­no-eko­nom­skih od­no­sa). Ali, u prav­noj i po­li­tič­koj fi­lo­zo­fi­ji go­vo­ri se i o re­al­nom usta­vu tj. stvar­noj struk­tu­ri, kon­sti­tu­ci­ji dr­ža­ve, dru­štve­nim i po­li­tič­kim sna­ga­ma i či­ni­o­ci­ma, i, pri­je sve­ga, o od­no­si­ma ka­kve us­po­sta­vlja­ju ovi či­ni­o­ci ko­ji do­no­se od­lu­ke i ob­li­ku­ju ži­vot, naj­če­šće na dru­ga­či­ji na­čin ne­go što to pi­še u no­mi­nal­nom ili for­mal­no-prav­nom usta­vu.
Ap­so­lut­na vlast ne mo­že se ogra­ni­či­ti na taj na­čin što će se ona mo­li­ti ili što će se na nje­nu do­bro­tu i ra­zum­nost ra­ču­na­ti, već sa­mo ta­ko što će stvar­ni od­no­si (kon­sti­tu­ci­ja tj. struk­tu­ra) bi­ti ta­kvi da će bi­ti ne­mo­gu­će da ne­ko aku­mu­li­ra ap­so­lut­nu vlast. Zna se iz isto­ri­je da čim je vlast ap­so­lut­na ona se zlo­u­po­tre­blja­va, a pod ap­so­lut­nom vla­šću gra­đa­ni su obes­pra­vlje­ni. Da bi po­sta­li gra­đa­ni, lju­di mo­ra­ju ima­ti ga­ran­to­va­na osnov­na pra­va i slo­bo­de, ali ga­ran­to­va­na ne zna­či za­pi­sa­na u ne­kom do­ku­men­tu ko­ji se zo­ve „ustav“ ne­go ga­ran­to­va­na stvar­nom ne­mo­guć­no­šću us­po­sta­vlja­nja bi­lo či­je ap­so­lut­ne vla­sti. A to se, po­red osta­log, po­sti­že i ti­me što je vlast po­dje­lje­na na vi­še su­bje­ka­ta i što su no­si­o­ci tih par­ci­jal­nih ovla­šće­nja u po­lo­ža­ju da dru­ge dje­li­mič­no kon­tro­li­šu i ogra­ni­ča­va­ju, pa ta­ko i mo­ti­vi­sa­ni i sta­vlje­ni u po­lo­žaj da ne do­zvo­lja­va­ju kon­cen­tra­ci­ju vla­sti u bi­lo či­jim ru­ka­ma (po­je­din­ca ili usta­no­ve; jed­no­ga, ne­ko­li­ci­ne ili mno­štva). Ako te po­dje­le ne­ma, on­da onaj ko­ji ima naj­vi­še fak­tič­ke mo­ći mo­že la­ko da ig­no­ri­še, ne pri­zna­je, sa­mo­volj­no mi­je­nja, čak da pre­zi­re ustav, a za­pra­vo ne sa­mo ustav, ne­go i gra­đa­ne. Bi­lo je ne­kad, a ta­ko je i da­nas, da ap­so­lut­na vlast obes­pra­vlju­je gra­đa­ne. Ka­ko god se oni zva­li ili ka­ko god im usta­vo­tvor­ci te­pa­li i la­ska­li, oni su ma­nje gra­đa­ni, a vi­še po­da­ni­ci, od­no­sno pu­zav­ci.
Po­sle ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja u ko­ji­ma je iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga pre­vla­da­vao pri­stup je­din­stva vla­sti, kra­jem 80 –ih go­di­na je u ve­ći­ni ta­da­šnjih so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja po­če­lo da se pi­še i go­vo­ri o po­tre­bi ,,prav­ne dr­ža­ve“, „vla­da­vi­ne pra­va“ i „po­dje­le vla­sti“, pa je on­da i kod nas do­šlo do uno­še­nja tih sin­tag­mi u usta­ve. Od uno­še­nja ri­je­či u usta­ve do ostva­re­nja ide­je ve­o­ma je du­ga­čak put, a ne­do­sta­ju i ne­ki pred­u­slo­vi, kao što su ne­do­volj­no raz­vi­je­na prav­no-po­li­tič­ka kul­tu­ra, de­mo­krat­ska svi­jest i po­li­tič­ka vo­lja.
(Autor je po­li­ti­ko­log)