-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Če­sto se, ka­ko u prak­tič­nom ži­vo­tu, ta­ko i u te­o­rij­skim ras­pra­va­ma, upo­tre­blja­va po­jam „prav­na dr­ža­va“. Da sve bu­de do­ve­de­no do ap­sur­da i ko­me­di­je, o prav­noj dr­ža­vi naj­gr­la­ti­je i naj­na­pad­ni­je, go­to­vo bez da­ha i pre­da­ha, go­vo­re upra­vo oni ko­ji­ma taj po­jam ni­šta ne zna­či. Ni te­o­rij­ski, a prak­tič­no po­go­to­vo. Go­vo­re de­ma­go­zi i ma­ni­pu­la­to­ri, is­pi­ra­či mo­zga i zdra­ve in­te­li­gen­ci­je čo­vje­ko­ve. Ka­da ona­ko, iz pu­nih usta, ova za­no­ve­ta­la i „mla­ta­či pra­zne sla­me“ ka­žu „prav­na dr­ža­va“, pa još se „nad­mu“ da tu ne­što ob­ja­sne, oni ko­ji ih slu­ša­ju, kao hip­no­ti­sa­ni go­to­vo da gu­be tlo pod no­ga­ma. Od za­do­volj­stva šta su sve ču­li i na­u­či­li od pa­met­nih „pro­fe­so­ra“.
Šta je to, uisti­nu, prav­na dr­ža­va? Šta su nje­ni te­melj­ni prin­ci­pi i ci­lje­vi, te ka­ko iz­gle­da nje­no unu­tra­šnje, or­gan­sko ustroj­stvo? Naj­jed­no­stav­ni­je ka­za­no, to je dr­ža­va či­ji je su­ve­re­ni­tet i in­te­gri­tet pot­či­njen pra­vu. Tvo­re­vi­na u ko­joj pra­vo pred­sta­vlja vr­hov­nog i ne­pri­ko­sno­ve­nog vla­da­o­ca, a ne po­li­tič­ke, ide­o­lo­ške ili ne­ke dru­ge dok­tri­ne. Dru­gim ri­je­či­ma, prav­na dr­ža­va, u sva­koj svo­joj rad­nji, od­lu­ci, po­stu­pa­nju ili ne­po­stu­pa­nju, mo­ra da bu­de slu­ški­nja i za­to­če­nik pra­va. U njoj se pra­vo ne ko­ri­sti kao šu­plji pa­ra­van za oki­va­nje i utam­ni­če­nje dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, po mje­ri vo­lje i mo­ći po­je­din­ca i gru­pa. Naj­ve­ći ne­pri­ja­telj prav­ne dr­ža­ve su sa­mo­vo­lja, pri­vi­le­gi­je i bru­tal­na, ni­čim ogra­ni­če­na po­stu­pa­nja no­si­la­ca po­li­tič­kih i dr­žav­nih funk­ci­ja. A što sve sku­pa do­vo­di do ne­jed­na­ko­sti i dis­kri­mi­na­ci­ji gra­đa­na. A jed­na­kost gra­đa­na pred­sta­vlja te­melj­ni ka­men isti­ne, prav­de i pra­vič­no­sti, kao su­štin­skog kva­sa­ca slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je.
Da li je Cr­na Go­ra da­nas prav­na dr­ža­va? Te­me­lji li se ona na vla­da­vi­ni pra­va, pa i mo­ra­la, jer ne­ma ni pra­va bez mo­ra­la. Ako bi su­di­li po ko­li­či­ni prav­nih aka­ta ko­ja cir­ku­li­šu u prav­nom pro­me­tu, mo­gli bi­smo kon­sta­to­va­ti da Cr­na Go­ra ipak je­ste prav­na dr­ža­va. Ima i Ustav, i za­ko­ne i pod­za­kon­ske ak­te. Ima par­la­ment, vla­du, po­li­ci­ju, su­do­ve, tu­ži­la­štvo. Ima, da­kle, kom­plet­nu prav­nu in­fra­struk­tu­ru i or­ga­ne nad­le­žne za pri­mje­nu pra­va i prav­nih nor­mi u prak­tič­nom ži­vo­tu. Na­ža­lost, ta „prav­na imo­vi­na“ pred­sta­vlja mr­tvo slo­vo, mr­tvu te­ko­vi­nu uko­li­ko se ne pri­mje­nju­je, se­lek­tiv­no pri­mje­nju­je ili jed­no­stav­no ig­no­ri­še. E, Cr­na Go­ra je, ne­do­sled­nim ili ni­ka­kvim pri­mje­nji­va­njem za­ko­na, uva­li­la se­be i svoj na­rod u du­bo­ku pro­va­li­ju. Iz ko­je se go­to­vo ne na­zi­re iz­laz. Bar ne u sko­ri­je vri­je­me.
Cr­no­gor­ska vlast, ko­ja ne­pro­mi­je­nje­na tra­je evo go­to­vo tri de­ce­ni­je, pro­gla­si­la je se­be za dr­ža­vu, po onoj „dr­ža­va to sam ja“. Na kri­li­ma tog pro­gla­sa, sve eko­nom­ske re­sur­se ko­je su ge­ne­ra­ci­je Cr­no­go­ra­ca stva­ra­le, str­pa­la je u sop­stve­ne dže­po­ve. Pro­mo­vi­sa­la je ta­ko se­be, ne­le­gal­nim i ne­mo­ral­nim či­nje­njem, u eks­tra bo­ga­ta­še, a na­rod svoj obu­kla u si­ro­tinj­ske dronj­ke. Iako je to sve iz­ve­la po si­ste­mu drum­skih raz­boj­ni­ka, ta klep­to­man­ska vlast osta­je ne­ka­žnje­na. Ko­ri­ste­ći si­lu umje­sto pra­va, ona je i pra­vo, i mo­ral, i obi­ča­je ljud­ske, sve pod no­ge ba­ci­la. I plju­nu­la im u li­ce.
U iden­ti­tet­skom i kul­tu­ro­lo­škom smi­slu, cr­no­gor­ska vlast po­či­va na sr­bo­mr­žnji. Na dis­kri­mi­na­ci­ji i se­gre­ga­ci­ji, što ni­ka­ko ne mo­že bi­ti od­li­ka de­mo­krat­skih, na vla­da­vi­ni pra­va ute­me­lje­nih dr­ža­va. Di­če­nje vla­sti nje­nim „mul­ti“ sva­ke vr­ste pro­vid­na je ma­ni­pu­la­ci­ja i laž. Sr­bi, či­ji je et­nos ugra­đen u te­me­lje Cr­ne Go­re do­ži­vlja­va­ju ov­dje pra­vi et­no­cid. Pro­go­ne se u na­ci­o­nal­nom, vjer­skom, je­zič­kom, kul­tur­no i sva­kom dru­gom smi­slu. Su­di im se po mon­ti­ra­nim op­tu­žni­ca­ma. Osje­ća­ju to naj­bo­lje po­li­tič­ki pr­va­ci Sr­ba u Cr­noj Go­ri An­dri­ja Man­dić i Mi­lan Kne­že­vić, ti ovo­vre­me­ni srp­ski „pro­me­te­ji na­de i apo­sto­li ja­da“ (pje­snik Mi­lu­tin Bo­jić). Ime­ni­ca Sr­bin i pri­djev „srp­ski“, u me­di­ji­ma cr­no­gor­skim (čast iz­u­ze­ci­ma) mo­gu se da­nas sre­sti sa­mo u kon­tek­stu ne­kog ru­žnog, ne­po­želj­nog, re­me­ti­lač­kog, ne­čeg ma­lig­nog. Eto, 27.ja­nu­a­ra bje­še Dan sje­ća­nja na žr­tve Ho­lo­ka­u­sta. Iako su Sr­bi u Dru­gom svjet­skom ra­tu, po­sli­je Je­vre­ja, naj­ve­će žr­tve ovog zla, Jav­ni ser­vis, ne iz­u­sti ni jed­nu je­di­nu ri­ječ o nji­ho­vom stra­da­nju. Iako ta TV ku­ća si­gur­no zna da je, ka­ko to pje­snik re­če, „Ja­se­no­vac naj­ve­ći srp­ski grad pod ze­mljom“. Za­to Sr­bi ne tre­ba da ma­re ka­ko će Sre­ten Ra­do­njić i Lu­iđ Škre­lja „re­for­mi­sa­ti“ TV Cr­ne Go­re. Nji­ho­va po­zi­ci­ja u ne­prav­noj, ne­de­mo­krat­skoj i dis­kri­mi­na­tor­skoj dr­ža­vi Cr­noj Go­ri bi­će, u ova­kvoj kom­bi­na­ci­ji, ista. Osta­će Sr­bi ov­dje, za­du­go još, pro­ka­že­ni kao ne­po­želj­na, re­me­ti­lač­ka zla bi­ća. Sle­du­je im gr­če­vi­ta bor­ba za go­li op­sta­nak, za ele­men­tar­na gra­đan­ska i ko­lek­tiv­na pra­va. Za slo­bo­du i rav­no­prav­nost sa osta­lim gra­đa­ni­ma i na­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma u Cr­noj Go­ri. I da se na­da­ju da Cr­nom Go­rom ne­će vječ­no vla­da­ti „is­ku­stvo i zna­nje dr­žav­ni­ka kao što je Mi­lo Đu­ka­no­vić“ (An­dri­ja Ni­ko­lić, po­sla­nik DPS-a).