- Piše: Milutin Mićović

Šta je ovo? Kome ovo vi dajete? Šta ste sve vi ovdje udrobili? Ili nas ovim hranite ili trujete?! Bolje da nas otrujete, nego ovako da nas hranite. O čemu mislite, kad ovako radite? Slušate li luđe i grđe od sebe. Imate li vi zrno soli u biću, ili ste stoka beslana? Vidite li, ovo pas s maslom ne bi izio! Kome vi ovo ovako servirate, slugine sluge? Mislite li vi da smo mi svinje? Svinje ste, ako mislite da smo svinje. Pogani ste, ako mislite da smo mi pogani. Ne može biti bolje čim ste ovo vašim rukama mijesili, varili, sirili. Kako ste ovo nama spremili, tako vam se usirilo.
Mislite, nema od nas više ništa, pa nam je dobro i ovako. Neka prije nestanemo, to je neki lijek. Ovu bijedu nekako prekratiti, pa neka svi pocrkamo. A pocrkali smo, iako još nijesmo. Ništa od nas nema nego sjenke ljudske, crnjeli se ko smo. O jadu nas Bog zabavio, kad je vas nama poslao. Nije za nas komad hljeba, pleće mesa, čaša vina, - no ova surutka, ove splačine? U mozgu su nekome splačine, čim ovakva jela spremaju za svoj nesretnji narod. A nijesmo više ni narod, nego stoka jedna grdna. A bolji smo od vas, kakvi smo god.
Pa videte li kakvi ste, ne vidjeli se. Pa kome vi ovo ovako? Pa dokle ćemo vas da slušamo? Pa dokle ćemo vas da gledamo. Ne možemo se više očima vidjeti. Sjašite više s naših mrtvih života, utvare. Dosta smo vas glasali, poluđeli ko smo. Zaluđeni zaludnom pričom o državi koja svom narodu dušu na pamuk čupa. A svoje juzbaše drži na punanom koritu. Pojedoste ovu zemlju, izjelice jedne. Ne samo zemlju nego i njeno kamenje. Od vaše pažnje, kamenje se raspada. Ogadili ste se i Evropi, koliko o njoj trabunjate. Dobro je što vas ne razumiju, i ne slušaju i ne vide. Trebate im samo kao sluge. E naši nesretnji gospodari. Tamo ste sluge, da bi ovdje bili kneževi i juzbaše. Nesrećo naša koju u jadu rodismo. A nijeste se nikad ni rodili, no vas ima samo na broj. Ni za koga nijeste ništa više nego broj. Eto na šta vam se svelo čojstvo i junaštvo. Da znate kakvi ste, poludjeli bi od sebe samih. Šta vas drži u životu nego vaše neznanje. I urođeni ljudski kukavičluk, koji je star koliko i svijet.
E lijepo li je jesti skroba, i piti neba. I nemati takve nad glavom. I nemati ništa na svijetu. I ne slušati vaše bljuvotine. Od kojih bih se i zdrav razbolio. A bolesne samo dotucate vašim ljekovima. Govorite im, - biće bolje, ništa ne mislite, i ne brižite. A vidimo više kako će biti, nemojte nam o tome pričati.
Pogledajte vašu državu našim očima. Izmjerite vaše sudove, našom mjerom. Pa ko hoće da se razboli od najteže bolesti, neka gleda suđenje kojim branite Crnu Goru od nje same. Utucate Crnu Goru u glavu, izvodeći vašu pravdu iz nebića i nečovještva. Da znate kakavi ste, izašli biste iz svijesti, i više se ne biste vraćali. Ali vama to ne treba, pa vam ništa ne fali!
Kad bi nas neka munja sagorela, Bože dragi! Da se više ovako o jadu ne zabavljamo, i živi u zemlju ne propadamo. Šta će nam život, kad obraza nemamo? Idemo, bez duše i dušića. Utvaramo se jedni drugima. Poginulo nam čojstvo i junaštvo. Imena svog nemamo, idemo ko niko ni od koga. Niko nikome, niko nikud. E nesretna Crna Goro. Bijedna skupštino crnogorska. Koja ne skupljaš na sabor ljude, no utvare. Zar treba ovakvoj Crnoj Gori glava? Šta će glava onima kojih nema?! A nema ih zato što nijesu glavu zaradili da je nose i da ih nosi. Šta si uradio čovječe, ako svoju glavu nijesi zaradio? No onako ideš kao utvara među utvarama.
Ovo nam donosite za ručak i večeru, da nas tobož okrijepite? Pa mislite li vi stvarno da smo mi svinje, koje čekaju u čelo sjekiru?
Prejašana je Crna Gora. Legla je pod svojim jahačima. Još je i ovakvu samare i jašu. Zajahuje i ko nikad nije ni magare uzjahao. Lako je jašati mrtve živote. Smjenjuju se na nama, odavde do Brisela. Izdržali bismo odavde do Brisela, ali ne možemo odavde do Vašingtona. Smjenjuju se kurta i mura, svaka rđa voli da okorači. Nikad im nije dosta. Vele, nema mira na Balkanu dok od njega ne napravimo crno roblje. Kosti se o grobu prevrću. Čujete li vi to?! Kako da čujete kad ste tako kontuzovani, prejedeni i pospani, zaboravili ste i kako ste se zvali.
Ko je kriv za ovoliku pogibiju? Jednoga živoga u hiljadu nema.
(Autor je književnik)