Tur­ska pro­vo­ka­ci­ja je do­ve­la Ru­si­ju na ko­rak od ra­ta sa NA­TO. Sa­da se Pu­tin su­o­ča­va svo­jim „Ke­ne­di tre­nut­kom”. Ho­će li re­a­go­va­ti ka­ko se oče­ku­je – mo­glo bi se re­ći čak i ka­ko je oprav­da­no?
Da­na­šnjim oba­ra­njem ru­skog avi­o­na Su-24 od stra­ne tur­skog F-16, su­kob u Si­ri­ji je ve­o­ma opa­sno za­o­štren. Tur­ska je čla­ni­ca NA­TO sa­ve­za. Haj­de da sto­ga ne ubla­ža­va­mo ri­je­či: jed­na dr­ža­va NA­TO sa­ve­za je na­pa­la Ru­si­ju. Od oba­ra­nja ame­rič­kog avi­o­na U-2 iz­nad Ku­be, to­kom ku­ban­ske ra­ket­ne kri­ze 1962. go­di­ne, svi­jet mo­žda ni­je bio ta­ko bli­zu Tre­ćeg svjet­skog ra­ta.
U vre­me Ku­ban­ske kri­ze, ame­rič­ka Zdru­že­na ko­man­da i ve­ći­na ka­bi­ne­ta Džo­na Ke­ne­di­ja je po­dr­ža­la bom­bar­do­va­nje i in­va­zi­ju na Ku­bu. Da je do to­ga do­šlo, to bi pri­mo­ra­lo ta­da­šnjeg so­vjet­skog li­de­ra Ni­ki­tu Hru­ščo­va da za­u­zme Za­pad­ni Ber­lin, što bi za­uz­vrat do­ve­lo do da­lje od­ma­zde NA­TO-a. Za ve­o­ma krat­ko vri­je­me, mo­gao je da pu­nom sna­gom iz­bi­je rat, uklju­ču­ju­ći i nu­kle­ar­ni.
Sre­ćom, Ke­ne­di i nje­gov naj­bli­ži krug sa­vjet­ni­ka su bi­li u sta­nju da pred­vi­de raz­voj do­ga­đa­ja, da odo­le ja­stre­bo­vi­ma, us­po­sta­ve di­rekt­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa Hru­ščo­vom i pro­na­đu spo­ra­zum­no rje­še­nje kri­ze. Da su br­zo­ple­to re­a­go­va­li pod pri­ti­skom rat­nih hu­ška­ča, pi­ta­nje je da li bi svi­jet da­nas po­sto­jao.
Sa­da se Pu­tin su­o­ča­va svo­jim „Ke­ne­di tre­nut­kom”. Ho­će li re­a­go­va­ti ka­ko se oče­ku­je – mo­glo bi se re­ći čak i ka­ko je oprav­da­no – i bom­bar­do­va­ti si­rij­sku (zna­či tur­sku) ba­zu iz ko­je su na­pa­da­či do­šli? Ta­kav po­tez bi go­to­vo si­gur­no do­veo do ra­ta iz­me­đu Ru­si­je i NA­TO.
Ho­će li pri­mi­je­ni­ti sank­ci­je pro­tiv Tur­ske, što mo­že do­ve­sti da tur­ski sa­ve­zni­ci po­ja­ča­ju sank­ci­je pro­tiv Ru­si­je?
Ili će iza­bra­ti naj­mu­dri­ji, ali mo­žda naj­te­ži kurs – na­iz­gled ne ra­de­ći ni­šta. Di­plo­mat­ska ofan­zi­va bi po­ni­zi­la i izo­lo­va­la Tur­sku, i te­melj­no dis­kre­di­to­va­la za­pad­nu po­zi­ci­ju i nji­ho­vu taj­nu (sa na­pa­dom Tur­ske na Ru­si­ju, otvo­re­nu) po­dr­šku islam­skom te­ro­ru.
To mo­žda ne­će iz­gle­da­ti „ma­čo” ili kao to­bo­že „pra­vi” od­go­vor – po­seb­no što se ti­če Pu­ti­no­ve do­ma­će pu­bli­ke – ali je u stva­ri, to naj­sna­žni­ji od­go­vor. Po­treb­no je da se jak li­der, sa vi­zi­jom, za­dr­ži – ne sa­mo da de­lu­je, već i da ne dje­lu­je, ka­da je to po­treb­no.
Već zna­mo da će Vla­di­mir Pu­tin ura­di­ti pra­vu stvar, iako ona ni­je to­li­ko po­pu­lar­na. On je to već uči­nio vi­še pu­ta, ka­da se či­ni­lo da su svi osta­li to­tal­no po­lu­dje­li.
Ka­da je Va­šing­ton in­sta­li­rao ne­pri­ja­telj­ski re­žim di­rekt­no na ru­skim gra­ni­ca­ma, Pu­tin ni­je iz­vr­šio in­va­zi­ju na Ukra­ji­nu i osvo­jio Ki­jev. Nje­gov od­go­vor je bio ogra­ni­čen na obez­bje­đi­va­nje po­mor­ske ba­ze Se­va­sto­polj od ame­rič­ke 6. flo­te, i za­šti­ta fi­zič­kog op­stan­ka ru­sko­je­zič­kog sta­nov­ni­štva.
Za­jed­no sa ta­da­šnjim pred­sjed­ni­kom Me­dve­de­vim, on ni­je pri­po­jio Gru­zi­ju, ili sru­šio Sa­ka­švi­li­ja, ka­da je ovaj bez­ob­zir­no ko­ri­stio si­lu pro­tiv Ju­žne Ose­ti­je, kr­šio spo­ra­zu­me o pre­ki­du va­tre i ubi­jao ru­ske gra­đa­ne. Ru­si­ja je ne­u­tra­li­sa­la gru­zij­sku voj­sku, i on­da se po­vu­kla u svo­je ba­ze. Vje­štom di­plo­ma­ti­jom Pu­tin je 2013. spri­je­čio plan bom­bar­do­va­nja i in­va­zi­je Si­ri­je, ubi­je­div­ši Asa­da da uni­šti sve he­mij­sko oruž­je.
To­kom po­sled­njih 15 go­di­na Pu­tin ni­je ko­ri­stio si­lu, ili čak ni pri­jet­nju si­lom, da bi spri­je­či­lo bi­lo ko­ju ze­mlju da uđe u an­ti­ru­ski NA­TO sa­vez, čak i ka­da se on pro­ši­rio do pra­ga Ru­si­je. Ume­sto to­ga, Mo­skva upor­no i jav­no po­dr­ža­va pra­vo su­ve­re­nih dr­ža­va da sa­mo­stal­no do­ne­su iz­bor.
Baš kao 1962. go­di­ne, ka­da je svi­jet svo­je po­sto­ja­nje du­go­vao ra­zu­mu Ke­ne­di­ja i Hru­ščo­va, da­nas u ne ma­njoj me­ri, pi­ta­nje mi­ra u Evro­pi i svi­je­tu za­vi­si od od­lu­ka pred­sjed­ni­ka Ru­si­je.
Bez ob­zi­ra na Pu­ti­nov od­go­vor na ovu kri­zu, mo­že­mo bi­ti si­gur­ni da će to bi­ti od­go­vor ko­ji oče­ku­je­mo od po­sled­njeg pra­vog dr­žav­ni­ka Evro­pe.
(Ku­rir)