Jed­na dr­ža­va, dva ra­ta, 250.000 iz­gu­blje­nih ži­vo­ta, mi­li­o­ni iz­bje­gli­ca, a još uvi­jek ne­ma kra­ja kri­zi u Si­ri­ji, na­vo­di agen­ci­ja AP u ana­li­zi si­tu­a­ci­je u toj ze­mlji. Na te­ri­to­ri­ji Si­ri­je vo­de se dva pa­ra­lel­na ra­ta, a si­tu­a­ci­ja je ve­o­ma slo­že­na, iz­vje­šta­va ame­rič­ka agen­ci­ja ko­ja je is­ta­kla glav­ne ak­te­re i nji­ho­ve po­zi­ci­je i in­te­re­se.
Pred­stav­ni­ci SAD, Ru­si­je, ze­ma­lja Sred­njeg Is­to­ka i evrop­skih ze­ma­lja tra­že rje­še­nje. Po­tre­ba za us­po­sta­vlja­nje mi­ra i ne­u­tra­li­sa­nje Islam­ske dr­ža­ve u Si­ri­ji je hit­na, a u pri­log toj tvrd­nji, osim uti­ca­ja dži­ha­di­sta u sa­moj Si­ri­ji, idu i te­ro­ri­stič­ki na­pa­di u Pa­ri­zu, Ka­li­for­ni­ji kao i oba­ra­nje ru­skog avi­o­na i bom­ba­ški na­pa­di na Sred­njem Is­to­ku. Me­đu­tim, rje­še­nje pet go­di­na sta­rog si­rij­skog pro­ble­ma još uvi­jek ni­je na vi­di­ku.
Ko je ko u si­rij­skom gra­đan­skom ra­tu
U Si­ri­ji se fak­tič­ki vo­de dva ra­ta. Pr­vi je rat po­bu­nje­ni­ka pro­tiv si­rij­skog pred­sjed­ni­ka Ba­ša­ra el Asa­da.
Asad je na­sli­je­dio oca, auto­ri­tar­nog li­de­ra Si­ri­je 2000. go­di­ne, na­vo­di ame­rič­ka agen­ci­ja. Gru­bo je od­go­vo­rio na pro­te­ste to­kom Arap­skog pro­lje­ća, što je pro­u­zro­ko­va­lo oru­ža­nu po­bu­nu ko­ja još uvi­jek tra­je.
Po­tom je usli­je­di­la in­va­zi­ja Islam­ske dr­ža­ve, ko­ju Asad sma­tra jed­nom od mno­gih te­ro­ri­stič­kih gru­pa ko­je se bo­re pro­tiv nje­ga.
Islam­ska dr­ža­va ko­ja je pro­i­za­šla iz irač­kog ogran­ka Al Ka­i­de po­sta­la je po­zna­ta po bru­tal­nim snim­ci­ma po­gu­blje­nja, ma­sov­nim ubi­stvi­ma i zlo­sta­vlja­nju že­na, a sa­da je naj­po­zna­ti­ja kao in­spi­ra­ci­ja za te­ro­ri­stič­ke na­pa­de na Za­pa­du.
Ha­o­tič­ni rat u Siri­ji otvo­rio je put Islam­skoj dr­ža­vi da se pro­ši­ri 2013. go­di­ne. Dži­ha­di­sti su za­u­ze­li go­to­vo tre­ći­nu Si­ri­je, i za pre­sto­ni­cu su od­re­di­li grad na sje­ve­ru Si­ri­je – Ra­ku.
Ko­a­li­ci­ja ko­ju pred­vo­de SAD bo­ri­la se pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve iz va­zdu­ha dok je CIA taj­no na­o­ru­ža­va­la po­bu­nje­ni­ke ko­ji se bo­re pro­tiv Asa­da.
Na stra­ni Asa­da su si­rij­ska voj­ska i pro­vla­di­ne mi­li­ci­je. Glav­ni i du­go­go­di­šnji Asa­dov sa­ve­znik je Ru­si­ja ko­ja je po­sta­vi­la ba­zu u Si­ri­ji iz ko­je iz­vo­di va­zdu­šne na­pa­de. Osim to­ga, ru­ska mor­na­ri­ca lan­si­ra i kr­sta­re­će ra­ke­te sa bro­do­va.
Mo­skva na­vo­di da su nje­ni na­pa­di u ci­lju sla­blje­nja dži­ha­di­sta i osta­lih gru­pa ko­je sma­tra „te­ro­ri­stič­kim”. Me­đu­tim, za­pad­ni zva­nič­ni­ci tvr­de da je ve­ći­na na­pa­da upe­re­na pro­tiv po­bu­nje­ni­ka ko­ji že­le da svrg­nu Asa­da.
Ru­si­ja ta­ko­đe za­stu­pa mi­rov­ni plan za Si­ri­ju ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va tran­zi­ci­o­ni pe­ri­od to­kom ko­jeg bi Asad ostao na mje­stu pred­sjed­ni­ka.
Još je­dan Asa­dov sa­ve­znik je Iran ko­ji mu ša­lje oruž­je, voj­ne sa­vje­te, mi­li­o­ne do­la­ra po­mo­ći kao i tru­pe Re­vo­lu­ci­o­nar­ne gar­de.
Pro­tiv Asa­da bo­ri se Slo­bod­na si­rij­ska ar­mi­ja ko­ja ima po­dr­šku Za­pa­da, uklju­ču­ju­ći i SAD.
Asa­dov pro­tiv­nik je i Al Ka­i­da sa sa­ve­zni­ci­ma ko­ja je ras­ki­nu­la ve­ze sa ID. Njen si­rij­ski ogra­nak je Al Nu­sra front po­dr­žan ul­tra­kon­zer­va­tiv­nom or­ga­ni­za­ci­jom Ahrar el Šam i islam­skim bor­ci­ma iz Če­če­ni­je. Nu­sra front se ta­ko­đe bo­ri pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve.

Či­me ras­po­la­že Islam­ska dr­ža­va
Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve se za­la­žu za Asa­dov od­la­zak, ali još uvi­jek ni­je­su otvo­re­no upo­tre­bi­le oruž­je pro­tiv nje­ga, sa­mo pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve. Pred­sjed­nik Ba­rak Oba­ma je pri­je­tio va­zdu­šnim na­pa­di­ma na Si­ri­ju po­što je sto­ti­ne ci­vi­la ubi­je­no ga­som sa­ri­nom 2013. go­di­ne. Si­ri­ja se bez pri­zna­nja da je ko­ri­sti­la ner­vni gas, od­re­kla he­mij­skog oruž­ja u spo­ra­zu­mu sa SAD i dru­gim dr­ža­va­ma 2013. go­di­ne.
CIA je taj­no spro­vo­di­la ope­ra­ci­ju do­sta­vlja­nja oruž­ja i nov­ca, kao i ob­u­ča­va­nja hi­lja­da si­rij­skih po­bu­nje­ni­ka. Me­đu do­sta­vlje­nim oruž­jem bi­li su i pro­jek­ti­li ko­ji mo­gu da uni­šte oklop­na vo­zi­la pro­iz­ve­de­na u Ru­si­ji. U me­đu­vre­me­nu, ru­ske bom­be i pro­jek­ti­li ima­li su kao me­tu gru­pe ko­je je po­dr­ža­va­la CIA.
Pro­tiv Asa­da je i Tur­ska ko­ja je od po­čet­ka po­dr­ža­va­la po­bu­nje­ni­ke, po­seb­no Turk­me­ne ko­ji pre­te­žno ži­ve bli­zu gra­ni­ce sa Tur­skom.
Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja i sa­ve­zni­ci iz Per­sij­skog za­li­va fi­nan­si­ra­ju mi­li­tan­te, uklju­ču­ju­ći su­nit­ske eks­tre­mi­ste, u na­di da će Asad bi­ti svrg­nut. Ne­ke ze­mlje iz ove gru­pe su ta­ko­đe dio ko­a­li­ci­je ko­ju pred­vo­di SAD.
CIA pro­cje­nju­je da Islam­ska dr­ža­va ima iz­me­đu 20.000 i 30.000 bo­ra­ca na te­ri­to­ri­ja­ma Si­ri­je i Ira­ka. Dži­ha­di­sti su ta­ko­đe vje­šti u ko­ri­šće­nju dru­štve­nih mre­ža pu­tem ko­jih re­gru­tu­ju mla­de ši­rom svi­je­ta da do­đu na te­ri­to­ri­ju ko­ju ozna­ča­va­ju kao ka­li­fat – dr­ža­vu ko­jom vla­da vr­hov­ni re­li­gi­o­zni vo­đa.
Ta­ko­đe, ID ohra­bru­je pri­sta­li­ce u svi­je­tu da iz­vr­še na­pa­de u dr­ža­va­ma u ko­ji­ma ži­ve, po­seb­no na Za­pa­du.
Islam­ska dr­ža­va za­ra­đu­je mi­li­o­ne od pro­da­je naf­te, ot­ku­pa za ta­o­ce i pri­ku­plja­njem po­re­za na te­ri­to­ri­ja­ma ko­je kon­tro­li­še.(RTS)

Po­pu­šta li Oba­ma Pu­ti­nu
Umje­sto da „Asad ode”, kao pred­u­slov za evro­a­tlan­ti­stič­ki na­pad na Iran na­ja­vlji­van još 2011. go­di­ne, SAD i nji­ho­vi sa­ve­zni­ci sad uče­stvu­ju u pre­go­vo­ri­ma o rje­še­nju kri­ze u Si­ri­ji u ko­ji­ma uče­stvu­je i Iran i u ko­ji­ma je je­di­no iz­vje­sno da će pred­sjed­nik ove ze­mlje Ba­šar el Asad (bar ne­ko vri­je­me) osta­ti na vla­sti. Ključ­ni fak­tor ovog pre­o­kre­ta je Ru­si­ja.
Uoči na­stav­ka pre­go­vo­ra o rje­še­nju si­rij­ske kri­ze, u Mo­skvi je bo­ra­vio ame­rič­ki dr­žav­ni se­kre­tar Džon Ke­ri. Sa­stao se sa pred­sjed­ni­kom Ru­si­je Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom i še­fom ru­ske di­plo­ma­ti­je Ser­ge­jem La­vro­vom, i prak­tič­no pri­znao da je ame­rič­ka po­li­ti­ka na Bli­skom is­to­ku do­ži­vje­la ozbi­ljan slom.
Raz­go­vor pot­pred­sjed­ni­ka SAD Džo­ze­fa Baj­de­na sa irač­kim pre­mi­je­rom Haj­de­rom el Aba­di­jem, kao i za­jed­nič­ka ru­sko-ame­rič­ka re­zo­lu­ci­ja u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti Uje­di­nje­nih na­ci­ja, to pri­zna­nje uči­ni­li su još ubje­dlji­vi­jim sve i ako ni­je iz­go­vo­re­no baš tim ri­je­či­ma…
Evo ka­ko je Aso­ši­je­ted pres opi­sao is­hod raz­go­vo­ra ovog utor­ka u Mo­skvi:
„Dr­žav­ni se­kre­tar SAD Džon Ke­ri je pri­hva­tio dav­na­šnji stav Ru­si­je da bu­duć­nost pred­sjed­ni­ka Ba­ša­ra el Asa­da mo­ra­ju da od­re­de gra­đa­ni Si­ri­je… ’Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i na­ši part­ne­ri ne tra­že ta­ko­zva­nu pro­mje­nu re­ži­ma‘, re­kao je Ke­ri, do­da­ju­ći da fo­kus vi­še ni­je ’na na­šim raz­li­ka­ma oko ono­ga što mo­že ili ne mo­že od­mah da se uči­ni­ti u ve­zi sa Asa­dom‘.”
Šta­vi­še, Ke­ri je u Mo­skvi od­ba­cio za­htje­ve „umje­re­ne” si­rij­ske opo­zi­ci­je za od­la­skom Asa­da pri­je po­čet­ka pre­go­vo­ra o rje­še­nju kri­ze – to su ina­če one sna­ge ko­je SAD po­dr­ža­va­ju i nov­cem i oruž­jem već vi­še od če­ti­ri go­di­ne ka­ko bi obo­ri­le Asa­da — oci­je­niv­ši da se „oči­gled­no od to­ga ne mo­že kre­nu­ti”.
Mal­te­ne isto­vre­me­no, te­le­fo­nom su raz­go­va­ra­li pot­pred­sjed­nik SAD Baj­den i irač­ki pre­mi­jer Aba­di. Te­ma: upad tur­ske voj­ske u sje­ver­ni Irak. Pret­hod­no, Tur­ska, čla­ni­ca NA­TO–a, ame­rič­ka sa­ve­zni­ca, od­bi­la je irač­ke za­htje­ve da se po­vu­če, po­zi­va­ju­ći se na na­vod­ni do­go­vor s Bag­da­dom ko­ji zva­nič­ni Bag­dad ne­gi­ra.
Uz kon­sul­ta­ci­je sa Ira­kom, Ru­si­ja po­tom to pi­ta­nje po­kre­će pred Sa­vje­tom bez­bjed­no­sti, i sa­ma zah­ti­je­va­ju­ći tur­sko po­vla­če­nje. A Baj­den, u raz­go­vo­ru sa Aba­di­jem, neo­če­ki­va­no, umje­sto na stra­nu svo­je NA­TO sa­ve­zni­ce, sta­je na stra­nu Ira­ka. I, po­sred­no, Ru­si­je, ko­ja je sa Tur­skom već u otvo­re­nom su­ko­bu zbog tur­skog oba­ra­nja ru­skog bom­bar­de­ra iz­nad Si­ri­je. Zva­nič­no sa­op­šte­nje Bi­je­le ku­će:
„Pot­pred­sjed­nik Baj­den je pri­mi­je­tio da je ne­dav­no an­ga­žo­va­nje tur­ske voj­ske u sje­ver­nom Ira­ku iz­vr­še­no bez pret­hod­nog odo­bre­nja Vla­de Ira­ka.”
Oba li­de­ra po­zdra­vi­la su po­čet­ne in­di­ci­je o po­vla­če­nju di­je­la tur­skih sna­ga, i slo­ži­li se da to tre­ba da se na­sta­vi, po­na­vlja­ju­ći da stra­ne tru­pe mo­gu da bu­du pri­sut­ne u Ira­ku sa­mo u ko­or­di­na­ci­ji i uz do­zvo­lu Vla­de Ira­ka. Pot­pred­sjed­nik je po­tvr­dio po­sve­će­nost Sje­di­nje­nih Dr­ža­va su­ve­re­ni­te­tu i te­ri­to­ri­jal­nom in­te­gri­te­tu Ira­ka, i po­zvao Tur­sku da uči­ni isto, po­vla­če­ći sa irač­ke te­ri­to­ri­je voj­ne sna­ge ko­je ne­ma­ju do­zvo­lu Vla­de Ira­ka za bo­ra­vak u toj ze­mlji.
I naj­zad, Sa­vjet bez­bjed­no­sti UN jed­no­gla­sno usva­ja za­jed­nič­ku ru­sko-ame­rič­ku re­zo­lu­ci­ju o ja­ča­nju mje­ra pro­tiv fi­nan­si­ra­nja DA­EŠ-a, ta­ko­zva­ne Islam­ske dr­ža­ve, i osta­lih te­ro­ri­stič­kih or­ga­ni­za­ci­ja u Si­ri­ji. Ru­si­ja, kao što je po­zna­to, za fi­nan­si­ra­nje DA­EŠ-a op­tu­žu­je Tur­sku i nje­nog pred­sjed­ni­ka Er­do­ga­na, što je i ključ u ko­jem se ima či­ta­ti ta re­zo­lu­ci­ja u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti.
Oči­gled­no, od Ke­ri­ja pre­ko Baj­de­na, pa do Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, iz­ja­ve i po­stup­ci zva­nič­ni­ka svje­do­če da je ame­rič­ka po­li­ti­ka na Bli­skom is­to­ku — sa­dr­ža­na pri­je sve­ga u za­htje­vi­ma za Asa­do­vim od­la­skom i pri­lje­žnom ra­du na sta­vlja­nju Si­ri­je pod kon­tro­lu Ame­ri­ke i nje­nih sa­ve­zni­ka — pre­tr­pje­la ozbilj­ne udar­ce, ko­ji pod znak pi­ta­nja do­vo­de i či­ta­vu bez­bjed­no­sno–po­li­tič­ku ar­hi­tek­tu­ru jed­nog od naj­va­žni­jih i naj­tur­bu­lent­ni­jih svjet­skih re­gi­o­na.
Umje­sto da ame­rič­ka kon­tro­la nad re­gi­o­nom bu­de po­ja­ča­na — što je uosta­lom i bio osnov­ni uzrok ni­za do­ga­đa­ja po­kre­nu­tih 2011. go­di­ne — u re­gi­o­nu je oči­gled­no oja­čan uti­caj Ru­si­je, uti­caj i do­dat­no osna­žen po­sti­za­njem nu­kle­ar­nog di­la sa Ira­nom i uvo­đe­njem Ira­na u pre­go­vo­re o bu­duć­no­sti Si­ri­je. Ne sa­mo što je Ru­si­ja po­ka­za­la da mo­že da spri­je­či ame­rič­ke na­u­me ko­je je do­sad bi­lo ne­mo­gu­će spri­je­či­ti — od agre­si­je na SR Ju­go­sla­vi­ju, pa sve do ra­za­ra­nja Li­bi­je — već je po­ka­za­la da mo­že i vi­še od to­ga. Da mo­že da pri­vu­če Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve sop­stve­nim po­zi­ci­ja­ma.
Na­rav­no, pre­ra­no je za bi­lo ka­kav tri­jum­fa­li­zam i ob­ja­vlji­va­nje de­fi­ni­tiv­nog ame­rič­kog po­ra­za i kra­ja ame­rič­ke glo­bal­ne he­ge­mo­ni­je. Ni SAD ni nje­ni lo­kal­ni sa­ve­zni­ci, od Tur­ske do za­liv­skih mo­nar­hi­ja, si­gur­no se ne­će pre­da­ti sa­svim mir­no. Ipak, ten­den­ci­ja je vr­lo oči­gled­na, i, za slo­bod­ni svi­jet, vr­lo ohra­bru­ju­će…
(Ana­li­ti­ka)