Na­ša plju­vač­ka ot­kri­la je na­uč­ni­ci­ma po­sto­ja­nje ne­po­zna­te drev­ne vr­ste ho­mi­ni­na (u ho­mi­ni­ne spa­da­ju sa­mo čo­vjek i šim­pan­za). No­va stu­di­ja pro­na­šla je do­ka­ze ko­ji su­ge­ri­šu da su se pre­ci da­na­šnjih sub­sa­har­skih lju­di mi­je­ša­li sa do sa­da pot­pu­no ne­po­zna­tom vr­stom. Do ot­kri­ća je do­šlo sa­svim slu­čaj­no. Stu­di­ja, ko­ja je ob­ja­vlje­na u ča­so­pi­su „Mo­le­cu­lar Bi­o­logy and Evo­lu­tion” pro­u­ča­va­la je svr­hu i po­ri­je­klo pro­te­i­na MUC7 ko­ji se na­la­zi u ljud­skoj plju­vač­ki. Ovaj pro­te­in da­je plju­vač­ki kon­zi­sten­ci­ju i omo­gu­ća­va joj da se ve­že za mi­kro­be u usti­ma, na taj na­čin bra­ne­ći ti­je­lo od obo­lje­nja i in­fek­ci­je. Ka­ko bi pro­u­či­li isto­ri­ju MUC7, na­uč­ni­ci su ana­li­zi­ra­li gen od­go­vo­ran za ovaj pro­te­in na uzor­ku od 2.500 lju­di. Re­zul­ta­ti su po­ka­za­li da ve­ći­na mo­der­nih lju­di ima sli­čan MUC7 gen, dok lju­di iz sub­sa­har­ske Afri­ke ima­ju pot­pu­no raz­li­čit gen. U stva­ri, ot­kri­ve­ni gen je bio to­li­ko spe­ci­fi­čan da je ma­nje bli­zak ljud­skom od ne­an­der­tal­skog i de­ni­so­van­skog ge­na.
- Na osno­vu na­še ana­li­ze, naj­vje­ro­vat­ni­je ob­ja­šnje­nje za ovu eks­trem­nu va­ri­ja­ci­ju je­ste drev­no mi­je­ša­nje – uvo­đe­nje ge­net­skog ma­te­ri­ja­la iz `vrste duhova` drev­nih ho­mi­ni­na. Ovaj ne­po­zna­ti ljud­ski ro­đak mo­že bi­ti pred­stav­nik vr­ste ko­ja je ot­kri­ve­na, kao što su pod­vr­ste Ho­mo erek­tu­sa, ili neo­t­kri­ve­ni ho­mi­nin. Mi ga na­zi­va­mo `vrsta duhova` jer ne­ma­mo fo­si­le - ob­ja­šnja­va Omer Gok­džu­men, autor stu­di­je sa Uni­ver­zi­te­ta na­u­ka i umjet­no­sti u Ba­fa­lu.
Pro­u­ča­va­ju­ći evo­lu­ci­ju ovog ge­na, na­uč­ni­ci su uspje­li da za­klju­če da je do mi­je­ša­nja sub­sa­har­skih lju­di s ovom ne­po­zna­tom vr­stom do­šlo pri­je oko 150.000 go­di­na, kao i da je po­sljed­nji za­jed­nič­ki pre­dak mo­der­nih lju­di i ove vr­ste ži­vio pri­je oko 1.5 do 2 mi­li­o­na go­di­na. Ovo ni­je pr­vi put da je do­kaz za po­sto­ja­nje vr­ste pro­na­đen u na­šem ge­net­skom ko­du. De­ni­so­va­ni su ot­kri­ve­ni za­hva­lju­ju­ći sa­mo ne­ko­li­ko frag­me­na­ta ko­sti­ju pro­na­đe­nih u Si­bi­ru i tra­gu ko­ji su osta­vi­li u DNK lju­di u Azi­ji. Još jed­na stu­di­ja uka­za­la je na mo­guć­nost po­sto­ja­nja jed­ne vr­ste ho­mi­ni­na ko­ja je do­pri­ni­je­la da­na­šnjem ge­net­skom ko­du Me­la­ne­ža­na. Iako smo do sa­da zna­li da su se na­ši pre­ci iz­van Afri­ke mi­je­ša­li sa ne­an­der­tal­ci­ma i de­ni­so­va­ni­ma, ovo ot­kri­će pred­sta­vlja do­kaz da slič­na mi­je­ša­nja iz­me­đu lju­di i ho­mi­ni­na ni­su bi­la uop­šte ta­ko ri­jet­ka kao što smo do sko­ro mi­sli­li.