Naj­no­vi­je is­tra­ži­va­nje uka­zu­je na to da bi mo­gle da po­sto­je cr­ne ru­pe ko­je bi mo­gle da nam do­ne­su ne­ku vr­stu vječ­no­sti. One bi obri­sa­le, od­no­sno uni­šti­le sav pret­hod­ni ži­vot oso­ba ko­je bi u njih upa­le, i za­ro­bi­le ih u pa­ra­lel­nom uni­ver­zu­mu sa bes­ko­nač­nim bro­jem mo­gu­ćih bu­duć­no­sti.
To je za­to što uni­ver­zum „sa dru­ge stra­ne” ne bi bio re­gu­li­san pra­vi­li­ma uzro­ka i po­slje­di­ce ko­ja va­že u na­šem si­ste­mu.
Ma­te­ma­ti­čar Pi­ter Hinc sa Ka­li­for­nij­skog uni­ver­zi­te­ta u Ber­kli­ju do­šao je do tog ot­kri­ća po­mo­ću pro­ra­ču­na za­sno­va­nih na tač­no od­re­đe­nom ti­pu cr­nih ru­pa sa elek­trič­nim na­bo­jem. U stvar­nom svi­je­tu, na­ša pro­šlost od­re­đu­je na­šu bu­duć­nost i ovaj de­ter­mi­ni­zam vla­da za­ko­ni­ma fi­zi­ke. To zna­či da fi­zič­ki za­ko­ni u na­šem uni­ver­zu­mu do­zvo­lja­va­ju po­sto­ja­nje sa­mo jed­ne mo­gu­će bu­duć­no­sti.
Pri­mje­ra ra­di, ka­da bi na­uč­ni­ci zna­li ka­ko je tač­no na­stao sve­mir, mo­gli bi te­o­rij­ski da iz­ra­ču­na­ju šta će se sve do­go­di­ti do smr­ti sve­mi­ra i kra­ja vre­me­na. Ali, u Rajs­ner-Nordstrom-de Si­ter cr­nim ru­pa­ma, ovaj de­ter­mi­ni­zam vi­še ne va­ži.
Ka­da bi se sve­mir­ski put­nik „stro­po­štao” u ovu vr­stu re­la­tiv­no be­nig­nih cr­nih ru­pa, po­sto­ji mo­guć­nost da bi pre­ži­vio. A ako bi uspio da iz­bjeg­ne sin­gu­lar­nost cr­ne ru­pe, na­šao bi se u dru­goj vr­sti uni­ver­zu­ma, sa dru­ge stra­ne cr­ne ru­pe. Ni­je po­zna­to šta bi se da­lje do­ga­đa­lo, s ob­zi­rom na to da vi­še ne bi bi­lo uzroč­no-po­slje­dič­nog si­ste­ma. Is­hod bi naj­vje­ro­vat­ni­je bio ta­kav da bi pro­šlost, sa­da­šnjost i bu­duć­nost po­sto­ja­li u isto vri­je­me.
Hinc je ina­če pro­u­ča­vao ne­ro­ti­ra­ju­će cr­ne ru­pe ko­je u okvi­ru ho­ri­zon­ta do­ga­đa­ja ima­ju Ko­ši­jev ho­ri­zont - mje­sto na ko­jem pro­šlost pre­sta­je da od­re­đu­je bu­duć­nost.
Da­na­šnji fi­zi­ča­ri sma­tra­ju da ni­jed­na oso­ba ne bi mo­gla da pro­đe Ko­ši­jev ho­ri­zont iz pro­stog raz­lo­ga što to ne bi pre­ži­vje­la. Za vri­je­me kre­ta­nja ka ovoj tač­ki, vri­je­me bi po­če­lo da uspo­ra­va, a put­nik bi se na jed­nom mje­stu na­šao sa če­sti­ca­ma svje­tlo­sti, iz­u­zet­no sna­žnim gra­vi­ta­ci­o­nim ta­la­si­ma i svim osta­lim što bi cr­na ru­pa pri­vla­či­la u tom tre­nu­tu.
Ipak, dok­tor Hinc tvr­di da su Rajs­ner-Nordstrom-de Si­ter cr­ne ru­pe iz­u­ze­tak.
– Na­rav­no da ni­je­dan fi­zi­čar ne­će oti­ći ta­mo da to pro­vje­ri. Ri­ječ je o ma­te­ma­tič­kom pi­ta­nju. Ipak, ovaj pro­blem ima i fi­zič­ke, pa sko­ro i fi­lo­zof­ske im­pli­ka­ci­je, zbog če­ga me je pri­vu­kao. Ima ne­kih tač­nih rje­še­nja Ajn­štaj­no­vih jed­na­či­na ko­ja su iz­u­zet­no glat­ka, bez ano­ma­li­ja, bez plim­skih si­la ko­je se kre­ću u bes­ko­nač­nost, gdje se sve sa­vr­še­no do­bro od­vi­ja pre­ma Ko­ši­je­vom ho­ri­zon­tu. Na­kon to­ga, sve je ne­ja­sno – ob­ja­snio je.
Is­tra­ži­va­nje je ob­ja­vlje­no u ma­ga­zi­nu „Physi­cal Re­vi­ew Let­ters”.