Милан и Љиљана Грујић живот у Никшићу, гдје имају кућу, замијенили су животом на селу и то у шавничкој Комарници.
Млади и вриједни супружници у Комарници су 2010. године купили парче земље, а онда својим радом саградили скроман нови дом, али и помоћне објекте с намјером да се баве пољопривредом.
Четрдесетдвогодишњи Милан каже да је животно окружење промијенио силом прилика, а годинама је радио као крановођа у никшићкој Жељезари.
-Тежак је живот на селу, поготово у оном гдје нема добре инфраструктуре каква је Комарница. Ипак, нисам се покајао и сад да ми неко понуди посао крановође не бих прихватио, прича Милан у разговору за "Дан".
Без посла у Жељезари остао је јер је прије десетак година, као и већина његових колега, проглашен технолошким вишком. Понуђена му је отпремнина од око 4.000 еура што није било ни приближно довољно да се започне неки нови посао, а код приватника, истакао је Грујић, никада више не би радио.
-Након што сам отпуштен из Жељезаре, остала ми је могућност да у Никшићу будем некоме на терету, да се препустим улици и кафани. Одлучио сам да ми је боље на ледини, па полако стварало се понешто. Боље је овдје гладан, макар нико не види, него у Никшићу да сам без икакве перспективе, истакао је Грујић.
На "комаду" њиховог неба у Комарници почели су се кућити, а то траје од 2010. године када су купили имање у том селу. Грујић истиче да је одмах на почетку био обесхрабрен од државе.
-Годинама ми нису дали да прикључим струју. Долазили су код нас појединци с причом како би требало да гласамо за ДПС и све ће бити ријешено. Струју сам до куће спроводио од ујака који је у комшилику све до 2016. године када сам коначно добио своју. Ни то ме није обесхрабрило, морало се даље, били смо упорни, казао је Грујић.
Након градње објеката, услиједила је набавка стоке, засад тек толико да би се преживјело. Имају мало стадо од двадесетак оваца, неколико грла коза и крава, свиње и 50 кокошака. Милан је са пријатељем почео да се бави и пчеларством, па имају 120 кошница које су још увијек у Даниловграду и чекају сељење у Комарницу. Како живи готово на крају села каже да му велики проблем представља што нема асфалтираног пута.
-Има обећања која трају годинама, остаје нам да се надамо. Село је предивно за живот, пронашао сам се ту, имам круг људи с којима сарађујем. Проблем је и што је овај дио гдје живим заклоњен брдима па воће веома слабо рађа, а све остало успијева и задовољни смо, казао је Грујић.