Мјештани неколико андријевичких села затражили су од надлежних државних институција да коначно изнађу могућност за поновно отварање погона за производњу мермера у подножју планине Жољевице. Истичу да су убијеђени да би на мјесту старе фабрике, која је дуги низ година ван сваке функције, уз ангажовање одређеног броја радника могла да се успостави рентабилна производња, само ако за тако нешто постоји воља оних који управљају државним ресурсима.
– "Мермер" је као успјешна фирма радио годинама користећи налазишта мермера у дијелу планине Жољевица. У свом посједу погон је имао имовину која се могла мјерити милионима еура. Ту су својевремено ухљебљење пронашли бројни људи из околних села. Међутим, неко је намјерно затворио производне погоне и фирму препустио пропадању, док су радници завршили на бироу рада, од којих многи више нијесу међу живима. Послије свега остали су само остаци бишег погона који ничему не служе. Катастрофа је што уопште није пронађен начин да се овдје поново активира неки вид производње иако за тако нешто постоје оправдани предуслови. Зато апелујемо да се то коначно учини, јер они који управљају државним ресурсима треба да знају да би то био добар развојни замајац за овај крај – сматра мјештанин Трешњева Миго Чукић.
Предузеће "Мермер" је формирано у другој половини прошлог вијека, Успјешно је радило дуги низ година, све док прије више од три деценије није почело да запада у дугове. Уз упошљавање 140 радника, поред експлоатације мермера, ово предузеће се некад бавило трговином на велико и мало, транспортом и финалном обрадом дрвета. Мјештани истичу да су од свега остали само рунинирани објекти који се налазе у приватном власништву.
– Људи из нашег села су овдје радили и тако хранили своје бројне породице. Погон је успјешно радио иако тадашња технологија није достизала данашњи ниво. Мермер се цијевима уз велике напоре допремао до постројења. Данас кад имамо моћну и савремену механизацију од производње мермера нема ништа. Све је стало, ништа не ради, зато се народ и сели. Био би ред да се неко коначно сјети да без производње нема напретка и да и народ овога краја има право на живот. Имамо ресурсе, али они који се питају очигледно неће да их ставе у функцију развоја локалне заједнице – истиче мјештанин Забрђа Будо Божовић.
Бројни инвеститори, како домаћи, тако и страни мјеркали су поменута налазишта мермера у Андријевици, али су сви углавном одустајали због неповољног привреднг и политичког амбијента који је владао у Црној Гори. То потврђује и мјештанин Бранко Кастратовић, додајући да има утисак да је неко намјерно саботирао поновно активирање експлоатације мермера из дијела планине Жољевице.
– Моћницима у последњих 30 година није одговарало да било шта ради на сјеверу Црне Горе, па ни погон мермера у нашем крају. Тим моћницима је одговарало што сиромашније друштво да би лакше манипулисали са народом. Сматрам да послије свега држава треба да увиди да је ово подручје због таквог односа препуштено константном пропадању и да без производње нема напретка. Зато, по ко зна који пут, апелујемо да се озбиљно размотри могућност о рационалном искоришћавању налазишта мермера који се налазе изнад наших села – навео је Кастратовић.
Предузеће "Мермер" је прије тридесетак година, због значајних потраживања одређених повјерилаца, доживјело увођење стечаја. У међувремену један београдски инвеститор је, у партнерском односу са Општином Андријевица, купио имовину "Мермера" формирајући притом предузеће под називом "Андример". То предузеће је више пута уступано под закуп одређеним инвеститорима, да би на крају било продато једној грчкој компанији, која никад испод Жољевице није организовала неки вид производње, иако је за тако нешто подигла кредит стављајући имовину предузећа као хипотеку.
