У интервјуу за дневне новине „Дан” он о томе не проговара само посредно, преко позоришне сцене. Зато не чуди када каже да је и представа "Коњи убијају, зар не?" коју је режирао за вечерњу сцену Градског позоришта на тој његовој идеолошкој и интелектуалној линији.
• Зашто сте прихватили рад на овом комаду, како је дошло до сарадње са Градским позориштем?
– Договарајући се са Стеваном Копривицом и Душаном Ковачевићем покушали смо да нађемо нешто велико и значајно што би на најбољи могући начин презентирало квалитетан ансамбл Градског позоришта. С друге стране, ово негдје одговара и мојој причи, јер се трудим да представе и теме које одаберем буду ангажоване и значајне. И лако смо се нашли око романа Хораса Мек Која "Коње убијају, зар не?", прије свега око његове теме. Роман говори о Великој депресији у Америци, о страшним посљедицама по економију и друштво, о томе како су неки сироти људи морали, а што јесте историјски тачно, и по томе је и снимљен чувени филм, мјесецима да учествују у ријалити програмима, шоу програмима, гдје је главна привилегија била то што имају шта да једу и гдје да спавају. Онда смо се лако договорили да наручимо нови текст од Маје Пелевић, сјајне и ангажоване ауторке, веома савремене, награђиване, која је овоме дала потпуно ауторски печат, написавши свој текст о ономе што нам се данас збива. Тај ријалити представља израбљивање људи у једном програму и има врло јасну метафору и с нашим друштвима гдје вам увијек неко на почетку обећа просперитет, бољитак за све, општи напредак, награду на крају.., а изнури вас, искористи, и на крају будете тако одбачени и понижени да бисте у нешто повјеровали.
• Глумац Дејан Ђоновић, у сусрет овој представи, рекао је да је простор за побуну све мањи. Да ли је заиста тако, и у театру и у свијету, генерално?
– Јесте, побуна је невјероватно мала. Свијетом влада капитал, више не постоји ни једна идеологија која нуди прогрес и бољитак за све. Просто, кад погледате шта се дешава Џулијану Асанжу који је разоткрио све те манипулације о милијардама уложеним у војно насиље над неким земљама, о свијету капитала, он, иако говори истину је у затвору, а они који говоре и чине зла су на слободи, и хапсе људе који говоре истину. То је парадокс свијета у коме ми живимо. Тако пролазе сви гласноговорници слободе или другачијег мишљења. А, у овим нашим земљама полако почињу да бивају санкционисани сви који уопште нешто мисле, а камоли другачије. Тежи се једноумљу, тежи се да нам свијет медија, ријалитија, у јавној сфери наметне вриједности које су потпуно супротне свему ономе на чему би требало да почива озбиљан театар. У својим темељима театар увијек користи апсолутне вриједности. Кад говорите о љубави, моралу, правди, честитости, позориште нема никакву потребу да тиме тргује, манипулише, да мијења суштинске вриједности. А, политике, медији, и све остало, манипулишу тим истинама како им одговара. Театар је природно опозиција том свијету и нормално је да се сукобљавамо, и ја стварно доживљавам позориште као посљедњи простор слободе, и дубоко вјерујем у његову друштвену функцију. Позориште је колективна умјетност, једина умјетност полиса. Све друге умјетности су индивидуалније или посвећене неким друштвеним групама. Али, та умјетност заједнице, већ 2.500 година је најзначајнија умјетност заједнице. И када кажете нешто стотинама људи у лице, 200, 300, 500, то није без одјека. И ако позориште добро и континуирано ради може да буде, ако не нешто што мијења свијет, онда барем може бити онај каменчић у ципели који не да том новом бахатом свијету да хода тако безбрижно.
● У Вашим представама музика је један од битнијих чинилаца. Зашто је музика битна?
– Грчка драма која је и изњедрила позориште у овом облику, била је на почетку музичка драма. Нешто што је пјевано. Са мојим сјајним композиторима, Иреном Поповић, Марко Грубићем, музика врло лако направи пречицу до емоција гледалаца. Док ти рационално нешто објасниш, количинама текста, сјајна, потресна музичка тема, ритмови који се мијењају, буде нешто антрополошко у нама, нешто што утиче на наше процесе, емоције, уосталом на ритам тијела. Кад су у питању врхунски композитори, а на срећу моји сарадници то јесу, онда је то заједничко дјеловање на публику из свих могућих оружја. Музика која је паметно мишљења за представу умије сама за себе да исприча многе теме, и да направи много пречица у комуникацији са гледаоцима.
Ж.ЈАЊУШЕВИЋ
