Нова књига “Криза смисла” аутора Крста Вуковића, коjу jе обjавила Народна библиотека Будве, представљена jе у четвртак на Академиjи знања. О књизи су говорили мр Николина Ђуровић, затим новинар и публициста Вања Ковачевић и аутор Крсто Вуковић, а вече jе водила Станка Станоjевић.
Вања Ковачевић jе истакао да аутор Кризе смисла приступа проблематици на начин коjи jе данас све рjеђи иако тако не би требало да буде : „иако на прво слушање може зазвучати неискрено и помало софистички ( али ниjе у питању интелектуална гимнастика, већ суштинско одређење), Вуковић настоjи да кроз кризу смисла, дође до смисла кризе. Да разаткроjи њене узроке, што значи да његов основни циљ ниjе да поправи свиjет, већ да укаже на неке од важних разлога његовог посрнућа и пада.А указати на разлоге ниjе мала ствар. И што jе jош важниjа- ниjе одлика свих,( срећом!) већ само риjетких коjи истински трагаjу за смислом. Из овога jе више него jасно да Крсто Вуковић у своjоj књизи предузима jедан од суштинских задатака, мислећих, самосвоjних људи у сваком времену коjи jе Хеидеггер одредио поjмом поновног покушаjа раскривања бивства и истине. Укратко- Хеидеггер jе сматрао да jе до Сократа философиjа била неодвоjив дио живота сваког човjека. Када jе ступио на сцену, Сократ jе философиjу као дио свакодневице, претворио у теориjски проблем, удаљаваjући jе све више од људи у полису, те jе она, на таj начин, пише њемачки мислилац, већини људи постала далека и страна. Вуковић Кризом смисла настоjи да се врати на почетак, да раскриjе, да укаже на исток, односно извор проблема, што његов текст у наjбољем смислу риjечи, чини суштинским. Jер, осим што се бави стварима коjе представљаjу суштину, оне jесу наша суштинска потреба. Путовати, трагати, понекад и лутати, али никад не одустаjати, до краjа се борити- смисао jе човjеков, jасно нам саопштава аутор, па би и штиво коjе jе пред нама могло бити окарактерисано мишљу да jе важан циљ, али да jе важниjе путовање.“
Ковачевић jе навео да ће читалац у овоj књизи наћи елементе социологиjе, психологиjе, антропологиjе, философиjе, религиjе, али да неће наћи одговоре jер смисао филозофиjе и ниjе у давању одговора.
„Своjом наjновиjом књигом, Крсто Вуковић ће вас натjерати да се запитате, макар на тренутак, у каквом друштву живите. У њоj ћете пронаћи приче о односу знања и моћи, о кризи смисла, о вjештачки наметнутим потребама, о конзумерском друштву, о суровости неолибералног капитализма, чиjа jе одлика одсуство сваког саосjећања… сусрешћете се са анализом човjека из перспективе психологиjе и антропологиjе. Jасно ћете разлучити шта су настоjали бихеjвиористи своjим теориjама, а шта они коjи су стаjали наспрам њиховог становишта. Видjећете да jе техника потиснула науку, односно да jе техника постала jедина наука, и да се човjек одлучио за лаж. А ако jе свиjет изабрао лаж, како каже аутор, зашто онда таласати, излазити из зоне комфора и уљуљканости у самодовољност?Зашто путовати и трагати?“
Мр Николина Ђуровић jе у свом осврту на Кризу смисла указала на то да свjедочити своjа времена значи бити их свjестан.
"Носилац духовног свjедочанства о свим савременостима прави jе судионик времена. Он jе кадар у зденац се загледати, свjетло од таме разлучити, ствари правим именом назвати. Такав jасновидац jе и таjновидац, он гледа и види, слуша и чуjе. Он jе уjедно и савремен и архаичан, у свему савременом он тражи арцхе, почело и пориjекло. То jе његова мjера ствари. Само таква савременост коjа jе у себи сажела почетак, ишчекуjући jедновремено величанствен краj, оно алфа коjе своjе егзистенциjу не налази без апокалиптичног омега, сврисходна jе и свевремена. Jер, чему савременост ако не свjедочи сва времена, чему актуелно, ако jе пролазно?“ Кризом смисла, своjом новом књигом, аутор Крсто Вуковић, примjећуjе Ђуровић „свjедочи своjа ,,бесмислена“ (постмодернистичка и постметафизичка) времена, jер постмодерно jе наjприjе, како изрече Хаjдегер, постметафизичко.“
„Аутор ,,Кризе смисла“, социолошко-психолошко-филозофског, али и научно-есеjистичког дjела, ниjе се препустио случаjности, већ jе посве те(ле)олошки осмислио своjе дjело. Осмишљаваjући га, посвjедочио jе да jе и сâм Смисао. А свети jе смисао узети учешћа у креативном раду, заорати у божиjем винограду. А наjсветиjи од свих, jесте смисао самостварања. С освртом да jе човjек динамичко биће, да постоjи као могућност. Да jе позван да своjе диспозициjе оствари до краjњих граница, да напредуjе ка бољем, ка истински бољем, а што води само jедном краjу – Божанском бескраjу. Есхатолошко осмишљавање живота, наjаристократскиjе jе и наjсмислениjе живљење. Тада догађа се слављење Смисла, а могућа jе само криза бесмисла“, истакла jе мр Николина Ђуровић.
На краjу се присутнима обратио аутор књиге, Крсто Вуковић. У процесу настанка књиге он jесте узимао у обзир и оно што jе наша свакидашњица, али и нека раниjа промишљања ослањаjући се и на радове писане за потребе научних скупова и конференциjа.
„Хоћу да кажем да jе било више приступа, више промишљања у неком дужем периоду, а да захваљуjући времену затворености због короне, имао сам прилику да то ипак некако посложим и интегришем. Оно што jе jединствено, што ме гонило временом нарочито што се тиче литературе и расутости поjма смисла у психологиjи, филозофиjи и социологиjи, а и нешто што из свакодневног живота мотивише сваког здравомислећег човjека, дакле jедна упитаност о свему што нас носи из дана у дан, оно што су наши планови, личне перспективе, нека наша лична филозофиjа то jе на извjестан начин сублимирано а и дотакнут jе ниво jавних политика, свега онога што нам се дешава независно од наше воље .
Што се тиче самог поjма смисла односно огољеног термина и приступа овом феномену и jа сам имао те неуралгичне тачке коjе сам хватао што се тиче историjе филозофиjе нарочито jош од космолошког периода jе било упитаности, тражења узрока, праузрока, онога што би требало да jе прво, а онда тиме што jе прво jе краjњи и суштаствениjи приступ свему. Па код филозофа коjи су у космолошком периоду се трудили, од Талеса коjи jе мислио да све иде из воде, па Анаксимен преко ваздуха, Анаксагора, Анаксимандар и сви остали , па и Хераклит парафразирам кад jе говорио да оваj свиjет ниjе створио никакав бог, никакав човjек него вjечно живи огањ коjи се с мjером пали и с мjером гаси, дакле тражио jе неку нит заjеднички именитељ, нешто суштаствено што нас повезуjе , не само нас као људе и са све културом коjа нас детерминише значаjно другачиjе у односу на други дио несвjесних бића коjи немаjу способност стварања, планирања и освjешћивања, дакле све то заjедно jесте нужност наше егзистенциjе и императивно нам jе дато да га промишљамо, видимо, да се позиционирамо свако за себе у неком тиховању а и кроз рад и све оно што jе еманациjа наших потреба, све оно што у суштини jесмо.“
Зашто баш смисао, зашто криза смисла, откуд и одакле се црпи то. „Моj одговор jе у неком jединству живота, моjе перцепциjе живота и свиjета као лична филозофиjа, а онда какав доживљавам свиjет, а доживљавам га на онаj начин како се и вама представља, очигледан jе капитализам, материjалистичка концепциjа свиjета, масовна култура, економски узуси, профитабилне политике и то материjално jе значаjно надвладало и значаjно jе испред духовног . Бjежао сам од неког почетног опредjељења за научни исказ, да буде суви , стерилни научни исказ. Ово jе jедан позамашан есеj и могим читаоцима доступан. Jедна од хипотеза jесте доста присутна а то jе и то заиста мислим да техничко-технолошки прогрес заправо доводи до jедног духовног , моралног регреса.“
Он сматра да jе „могуће да направимо отклон од материjалног и материjалистичког притиска, могуће jе да пружимо отпор према томе и да свак у неком свом личном космосу доживљава ствари са пуноћом смисла и важења и да то траjе и да jе срећан због тога а не да срећу, задовољство и све оно што намеће масовна култура потражуjе у свакодневним битисањима кроз неке прозаичне потребе и прозаичне програме коjи нам се намећу нарочито преко медиjа“.
И медиjи су такође на адекватан начин третирани у књизи Криза смисла: „ако бих издваjао jедну просту реченицу или риjеч везану за моjе виђење медиjа и то jе ситуирано у поjму лаж; колико год да су медиjи професионални ипак се заносе , они не могу да се одмакну од тога, па ако нису чисте материjалне и материjалистичке концепциjе и профитабилне политике, онда су политичке заврзламе у питању и нека друга врста интереса и нека друга врста макиjавелизма“.
Поjму досада jе посветио посебну пажњу и провукао jе jедан дио праксе у школи, оно што се догађа са ђацима, њихову вербализациjу , њихов приступ ономе што jе испред њих као задатак, као могућност , али и везано за њихов потенциjал коjи могу актуелизовати и реализовати. „Наjчешће jе то заустављено или jе успорено тим веома чудним осjећаjем досаде. Њима jе све, да се жаргонски изразим, смараjуће, ако професор прича дуже од десет минута, пада ментална кондициjа… Оптерећуjућа стварност се нужно рефлектуjе преко наше омладине , систем се у jедном диjелу петрифицира и то значаjно и ми некако олако пуштамо да то траjе. И кад пуштате да траjе jедно обезличено стање, без провокативности, а младост jе сама по себи провокативна, динамична, тражи много, захтиjева…Е уколико се то не догађа, него супротно уочавате да ту нешто не штима, онда jе очигледно jедан дио система заказао и онда нам се jавља и одговорност, прво родитеља приjе свега а онда професора и школе као система да се нешто чини и да се осмишљава таj ученички живот уколико ђаци сами по себи немаjу адекватних инициjатива.“
Народна библиотека Будве jе присутнима на промоциjи подиjелила примjерке нове књиге Криза смисла, коjе jе аутор Крсто Вуковић потписивао.
