Драмски сопран Зорана Иђушки (28), најмлађи је солиста РТС-а и РТВ-а. Својим раскошним гласом за кратко вријеме побрала је симпатије бројне публике, а посебно извођењем старих војвођанских пјесама које чува од заборава. Живи на релациjи Сомбор - Нови Сад - Београд, а поред опере, хорског пјевања и извођења шлагера, опробала се и као глумица у аматерским позоришним представама и у документарном филму. О својој каријери, музици, војвођанском мелосу, опери и тамбурици, Зорана Иђушки говори за "Дан".

• Шта за Вас значи та спознаја да сте најмлађи солиста РТС-а и РТВ-а?

– Jесам званично наjмађи солиста РТС-а и РТВ-а и могу да кажем да jе за мене то велика част. Солиста се постаjе снимаjући архивске снимке за ове двије реномиране куће и рад са оркестрима. Иза себе имам снимљених пјесама са Великим тамбурашким оркестром РТВ-а под управом Дубравка Исакова Цицка, а што се тиче РТС ту jе сарадња са Народним оркестром под управом Владе Пановића. Са осталим оркестрима снимамо емисиjе и радимо концерте.

• Медији истичу да сте кренули "путем којим се рјеђе иде", скренувши на себе пажњу сјајним интерпретацијама изворних пјесама за архиву Радио Београда као и за пројекат "Најлепше народне песме" РТС и РТВ... Колико је сложен тај пут?

– Jа jесам кренула баш тим путем... А, искрено, могу да кажем да jе jако трновито. Музика коjом се бавим jе све мање заступљена. Стварно сам имала среће од како сам дошла у Београд и некако су ми се "отварала врата" што се тиче умјетности. Прије свега сам упорна и истраjна у свом послу што jе довело и до значајних резултата. Што се тиче сериjала "60 наjлепших народних песама" могу да захвалим сада већ бившем шефу Народног оркестра РТВ-а Мићи Jанковићу. Захваљуjући Мићи, jа сам имала част бити дио овог великог проjекта. Снимали смо на љето и други сериjал "Наjлепше народне песме" и тада сам добила позив од самог уредника емисиjе. Воjводина jе у питању и са нестрпљењем ишчекујем емитовање.

• Поред опере, хорског пјевања и извођења шлагера, опробали сте се и као глумица у аматерским позоришним представама и у документарном филму...

– Бити на "даскама коjе живот значе" jе сан сваког умјетника коjи се бави пјевањем. Jа сам дио представе "Присутност" и тада сам осјетила ту чар како jе бити глумица. Велика сцена "Мадлениjанума" jе нешто заиста нестварно! А и таj други сан ми се остварио захваљуjући редитељки Ани Радивоjевић Здравковић. Поред ове велике улоге, радо се одазивам на позиве да будем дио сериjе или филма. Такође, од када сам у Сомбору, снимала сам филм "Последњи осмех", али и била гошћа у сериjи "Дива" у режиjи Марка Лончара. Надам се да ће бити прилике да се поjавим и у некоj од наших домаћих сериjа или у неком филму...

• Посебно се интересујете за војвођанску музику, очување тог мелоса. Колико савремена публика у глобализованом свијету има слуха за ту врсту музике?

– Слуха за ову музику jе све мање и мање. Воjвођанска музика jе нешто што наjвише волим да пјевам и у чему највише уживам. Публике и наступа нема толико и чини ми се да jе култура све мање доступна боемима и људима коjи воле ову врсту музике. Веома jе тешко борити се са разним "струjама" у нашем послу.

• Опера или тамбурица?

– Тамбурица! (осмијех).

• По чему ћете памтити годину за нама и која је Ваша порука нашим читаоцима за ову 2022. годину?

– Годину за нама ћу памтити по значајним успонима, али и падовима у кариjери. Све што се дешава jесте једно велико искуство. Драгим читаоцима желим што више осмијеха, љубави и здравља. Од срца све наjљепше желим у овоj години.

А.Ћ.