„Како лако изговарамо ружне риjечи, како нам то са лакоћом излази из уста“, рече синоћ jедан паметан човjек, док jе питко говорио о свом животу. И док сам га посматрала, онако времешног, размишљала сам „ево га, од Америке до Црне Горе, од Пенсилваниjе до Косовог луга, Београда и Новога Сада, jедно времешно тиjело пуно доживљаjа и догађаjа“. Заиста, колико нас се може похвалити да им jе живот до сада био занимљив, плодоносан, колико нас jе имало те моменте за незаборав и колико нас jе урадило нешто по чему ће нас памтити? Ниjе искључиво нужно, али jе лиjепо ако људи имаjу иза себе нешто на шта могу са поносом да се окрену и кажу ДА, то jе моjих руку дjело, то сам jа осмислио и то jе нешто на шта сам jако поносан. Година дана jе иза мене и кад се сjетим, ово jе било доба кад смо се Тамара и jа чуле и рекле „аjмо да урадимо нешто добро!“, направила сам ваjбер групу и тако су настале моjе Девет добрих жена. Не, нису то добре жене, оне су наjбоље. Кад се сjетим тог децембра данас ми помало буде смиjешно, jер су се жене нашле у „небраном грожђу“, нити су се знале нити су наслућивале шта им Биса смjера. Смирене, сталожене, скромне, сачекале су да им предочим шта сам намjерила и одмах су пристале. Толико енергиjе, љубави, себе, уложиле су у протеклих годину дана. Толико лиjепог приjатељства, доброте, подршке десило се у протеклих годину дана. Поносна сам на сваку од њих поjединачно, jер су то моjе даме, моjе диве и моjе приjатељица заувиjек. Тамара, моj паjтос у свему, склапач наjбољих стихова, гиф мастер и мама двоjе. Она коjа пише наjбрже и наjефикасниjе маилове, жена од акциjе и моjа Водолиjа. Морам jоj рећи хвала на подршци од старта. Санела, она jе друг, сестра, брат, моjа породица, зближиле смо се као да нам jе иста крв, волим наше различитости и на моjе „хало“ њено „ Бисениjа, љепото мога сна“, без ње данас ниjе исто ништа. Боjана, њу бих описала као „кратки, љетњи пљусак“, она ме изненади, охлади, задиви, подигне она jе моjа „девета симфониjа групе“. Она jе моjа рукатница и посебноћа. Њено срце ће моћи да украде само неко посебан као она. Милица, еj то jе онаj „пу спас за све нас“, моjа Мићка од акциjе,коjа слободном руком наjбоље ствари ради, стилиста и мераклиjа, обожавам њене брзе мисли и то како у трен нађе рjешење. Њоj ћу препустити обрве jедног дана, обећала сам. Ирена, Ћиро, упознала сам jе у групи, стабилна, озбиљна и оно што jе показала jе да jе борац! Онаj тип коjи не одустаjе коjи се не предаjе и за кога нема препрека. Иде до краjа и баш таква ми jе требала. Jага, е шта за моjу добрицу рећи, сем да jе ових годину дана увиjек нудила све што може, себе понаjвише. Увиjек скромна у последњим редовима, ненаметљива, наш глас разума. Ивана, моjа ПР-ка групе, коjа jе увиjек нашла времена за све. Мама троjе малишана. Обожавам њен начин брзог размишљања, посебан смисао за хумор а и за реланост. И Jагода, иако сам jе ставила на краjу, то нема везе jер jе она jедна добрица, коjа воли људе. Риjедак приjатељ коjи се сjети послати оно „како си, што радиш“ без да након тога иде „треба ми..“, жена тиха, али и вриjедна, и коjа брине о Бисином хемоглобину правећи ми наjбољи сок од малина на свиjету. Ето, то су моjе женице, моjи другари,приjатељи на коjе сам поносна и у сусрет нашем рођендану, вољела сам да им опет дам мало простора. То jе оно што ћу са поносом за десет, двадесет, тридесет година помињати и причати своjим унучићима „ знате како дjецо, у моjе вриjеме,постоjале су неке добре жене, коjе нису тражиле ништа заузврат а давале су пуно. Љубав jе била jедини покретач, е то су бабине другарице“.
