Женски рагби у Црноj Гори се вратио на велика врата! Дјевоjке су протеклог викенда, на веома jаком турниру у Сплиту , освоjиле бронзану медаљу у конкуренциjи седам екипа.

Мало среће, рекло би се, jе фалило да се оките и сребром, jер су у борби за друго мjесто поражене од Мађарица тиjесним резултатом 15:12.  

Осjећаj поноса, припадности, среће, љубави и све оно што jедан спортиста може да пружи кроз борбу за национални дрес, то су наше дјевоjке и урадиле.

Аплаузи на краjу турнира, стиснуте руке противничких играчица и тренера за срчаност и борбеност показану током циjелог турнира.

Иза великих успjеха стоjе велика одрицања, она друга страна медаље, проливеног зноjа и крви по толошким ливадама, гдје су им свлачионице крошње високих стабала, а тушеви благе прољећне подгоричке кише.

Док нjихово срце куца да се чуjе ,,Оj свиjетла маjска зоро“  и да у дресу са националним грбом оставе насљеђе неким новим генерациjама, како се борити за своjу земљу и бити њен прави амбасадор.

Они коjи би требало, чини се ,не виде и не чуjу. Док им национални дрес стиже из СОС кит помоћи (коришћени дресови других европских репрезентациjа), оне размишљају како узети слободне дане на послу, како рећи дјеци и породици НЕ, како се одрећи свега и свих обавеза jер таj викенд ОНЕ бране  боjе наше земље!

Поносно, гордо, онако црногорски, како су одувиjек знале и радиле.  А много пута, одавно и не броjимо, су сjеле у своjа кола и о своме трошку отишли да се боре под нашом заставом и нашим грбом, са надом да ће неко некада примиjетити сву енергиjу и срчаност коjу остављаjу на терену за промоциjу наше земље.

Зато jе срце пуно, зато jе сваки успjех као Ловћен велики, jер jе дошао из чисте емоциjе и љубави према спорту и земљи коjу представљаjу.

Њихове плате су  испуњен дрес, понос, кодекси и насљеђе коjе за собом остављаjу и никада другачиjе ниjесу плаћене. И на  томе им од срца хвала !

Чекаjући боља времена, са њима и уз њих!

Иван Чолаковић