После дужег затишија Београдом поново одјекују пуцњи и рафали, сахране се смјењују једна за другом, Београд је поново посао и престоница злочина, пише Nova.rs (Nova S).
Нова спирала насиља, која се убрзала последњих дана, почела је крајем марта када је у Обреновцу убијен Бранислав Пенчић, некадашњи вођа навијачке подгрупе Партизана „Хед хантерс“. Он одавно није био активан на трибини, а живио је на релацији Беч – Обеновац, што су знали и нападачи. Они су му крајем марта поставили засједу испред вишеспратнице у Обреновцу у којој су му живели родитељи и убили су га док је поред њега била супруга.
Крајем априла убијен је Лука Жижић, који је био близак навијачког групи Црвене звезде Белгрејд бојс. Жижић је сједао у свом кафићу у новобеоградском Блоку 44, поред пијаце, када је ушао младић обучен у раднички комбинезон и упитао да ли може до тоалета. Када је излазио из тоалета, био је наоружан пиштољем и почео је да пуца у Жижића. Од задобијених повреда Жижић је преминуо на мјесту, а нападач је успео да се извуче иако је добио добре батине.
У теретани на Бањици убијен је Лука Перенчевић, 9. маја и то у сред дана, око поднева. Убица, обучен као досатављач хране једне познате фирме, ушао је у просторију док му је на глави била кацига за мотор и испалио у Перенчевића 6 хитаца, а потом је нестао. Перенчевић је био активни навијач ФК "Рад" и члан њихове навијачке групе Јунајтед форс.
Полиција је успјела да открије два од три случаја, неколико осумњичених је ухапшено, неки су у бјекству. Слично је и са осумњиченима за још неколико ликвидација у претходном циклусу насиља, Лазар Илић (23), коме полиција ставља на терет смакнуће Александра Шарца у гаражи тржног центра Ушће ухапшен је у Црној Гори. Иако је успио да побјегне у сусједну државу, он је за собом оставио довољно трагова да буде идентификован, помоћу снимака камера за видео надзор, али и пиштоља којим је починио убиство, који је бацио или му је испао док је бјежао са мјеста злочина. Ухапшен је и Лазар Теић осумњичен за Бојана Мирковића, такође у подземној гаражи зграде у насељу Белвил.
Неколико ствари је заједничко за све ове убице. Сви су изузетно млади, сви су за собом оставили мноштво трагова, понашали су се као да их је било баш брига да ли ће бити ухапшени, као да су били у самоубилачкој мисији. Њихова каријера плаћених убица је брзо окончана. Стиче се утисак да су сви они били заправо "убице за једнократну употребу" и да на њих нису озбиљно рачунали чак ни они који су их послали. Они јесу плаћене убице, али далеко од професионалних, прије се ради о смртоносним аматерима. Убијају за неколико хиљада еура и шаку кокаина. Лазар Тејхић убица Бојана Мирковића на суду је признао да је био "нашмркан" и "на кокаину" када је извршио злочин. Приличком хапшења Стефана Милашиновића који је ликвидирао Луку Жижића у "штек" стану у Краљеву такође је пронађена извесна количина кокаина.
Ова врста наркотика која је, захваљујући балканским нарко картелу преплавила Европу, па и Србију, постала је убоичајена валута за плаћање ликвидација, јер је онима који убиства наручују лакше и јефтиније да младе тако плаћају. Занимљиво је и да је оружје које користе у нападима често стари и ниједан мафијаш који држи до себе га неће узети у руке. То нису глокови или берете, већ често стари комади оружја, који су за нападача опасни скоро колико и за мету. Таквим пиштољем је убијен Александар Шарац.
Ова врста убица, ништа мање опасних, заменили су Сретка Калинића, Милана Рогановића Рогу, Жељка Максимовића Маку, Милета Луковића Кума и друге криминалце који су иза себе оставили десетине мртвих и врло мало материјалних доказа. Иако су се вријемена променила и технологија је напредовала, ипак је разлика у самом начину извршења злочина очигледан.
Оставити или изгубити оружје на мјесту злочина било је незамисливо, оно је или уништено заједно са колима, спаљено како не би остали никакви трагови за полицију као што су ДНК или отисци прстију, или уништавано на неки други начин. Нико од њих није користио никакве наркотике да би се охрабрио али и тиме смањио урачунљивост, а повећао шансу да остави неки траг иза себе. Чак и када би полиција сумњала да је неко од њих починио неки злочин, није било довољно доказа за подизање оптужнице, па је већина тих професионалних убица страдало од руке супарника пре хапшења. Иза браве се нашао Сретко Калинић, али тек после прича свједока сарадника. Судбина једног од најсуровијих убица, Жељка Максимовића Маке, остала је, на пример, непозната до данас.
