Психофизичка спремност, знање, искуство, твдоглавост, а надасве жеља да се помогне другом, нешто је што одликује горског спасиоца, а Црна Гора их има око 60 и организовани су у Горској служби спасавања (ГСС). Њен главни дио смјештен је у Никшићу гдје су и основани прије близу шест деценија у оквиру Планинарско-смучарског друштва (ПСД) "Јаворак", односно Планинарског савеза. Пут од планинара до горског спасиоца, каже у разговору за "Дан" начелник ГСС-а Жељко Лонцовић, траје безмало у просјеку седам година и подразумијева низ обука, провјера, полагања испита.

– Тим звањем добије се бреме одговорности и ништа више будући да је ГСС од самог почетка до данас волонтерска организација и никада акције није наплаћивала. У неком ранијем времену, када су биле добровољне акције, рад, када су људи за тако нешто били заинтересовани и неки мотиви су били другачији, па је било схватљиво, али и данас у технолошкој ери има интересовања за тај вид звања. И то је невјероватно, гледам те младе људе које имамо, који пролазе кроз цијелу ту причу, са којим еланом, жељом и вољом раде и изгледа да та жеља да се помогне другоме постоји у сваком човјеку, само је треба пробудити – каже Лонцовић.

ГСС се из практичних разлога одвојила од Планинарског друштва, у оквиру којег је функцонисала као једна од секција, а када су хтјели да се региструју, једина законска и најпогоднија могућност је била да буду Невладина организација (НВО). Не припадају ниједној државној институцији, а са Министарством унутрашњих послова имају уговор о стручно-техничкој сарадњи и они у једном дијелу финансирају дио њихових вјежби, обука и понешто од опреме на годишњем нивоу, док све остало ГСС обезбјеђује пројектима и донацијама.

Статус НВО им не одговара, истиче Лонцовић, због сигурнијег модела финансирања, а и овлашћења. Хрватска је 2006. године донијела Закон ГСС-а којим су регулисана и права државе и те службе која је проглашена службом од посебног интереса и дата су јој одређена овлашћења којима превентивно дјелују да се несреће не би дешавале.
– Ми у Црној Гори имамо поморску сигурност, која се као институција бави сигурности на мору, саобраћајна полиција се бави безбједношћу на путевима, а нико се не бави безбједности у планини, нити за то званично постоји институција. То ми радимо, али би нам закон умногоме помогао управо да превентивно дјелујемо јер у постојећој ситуацији наше препоруке и упозорења ко крене у планину и не поштује нека правила нису обавезујући, а у супротном би било и ако се не поштује слиједила би казна – истакао је Лонцовић.

Лонцовић истиче да се несреће дешавају због незнања, непажње, а највише због неозбиљности, јер се често могу срести и они који у планину крену потпуно неопремљени.

– Никада нисам срео нашег човјека који је са папучама кренуо у планину, али јесам странце. Треба неко да их опомене, али да то има тежину и да је обавезујуће. Није то само што ми долазимо да спасавамо, ту се сви државни ресурси ставе на располагање. До сада смо имали 19 акција, неколико их је било са трагичним исходом. У тим акцијама, отприлике, спасили смо 34 људи и то су углавном људи са стране – казао је Лонцовић.