Владика диселдорфски и њемачки Григориjе оцијенио jе да „у вриjема када умни људи, интелектуалци, нипошто неће да прљаjу руке политиком, већ се од ње склањаjу као нечастиви од крста, поjавио се неко код кога jе превагнуо осjећаj друштвене и политичке одговорности и ко jе свjестан да се више нека куд“.

- Будимо зато уистину таj народ у коjи вjеруjе Владета Jанковић, па заjедно с њим – када jе већ дошла ‘коса до бруса’ – пробудимо своjу праву и ваљану природу, за коjу jе дошло краjње вриjеме да се поново покаже - написао jе владика Григориjе, у ауторском тексту за Недељник.

Говорећи о свом последњем сусрету са Београдом, он jе навео да граду „пупак дираjу, измjештаjу му органе, разграђуjу га и надограђуjу“.

- Већ су му нагрдили лице, остаjе jош само да му, као грачаничоj Симониди, очи изваде. Нешто ми се стегло под грлом, ваљало би му раскрилити прозоре на плућима, да удахне ваздух, па макар и онаj затровани - навео jе владика Григориjе.

Према његовим речима, „можда би та спасоносна рука могла да буде она Владете Jанковића“.

- Осталом, њих двоjца су толико слични. Београд и Владете Jанковић. Иако нисам од оних коjи пошто-пото полажу наду у људе, jер сва моjа нада jе у Онога у кога вjеруjем и коjм се молим – Владети као човjеку у потпуности вjеруjем. Вjеруjем му jер jе он, на неки необичан начин, отjелотворење оног старог Београда, Београда коjи jе из самог себе одавно прогнан. Владета jе онаj Београд коjи ме jе пригрлио jош као ђечака и чиjе слике су ми и даље наjживље у сjећњаjу - написао jе владика Григориjе.