У историjском смислу, Благовјештенска црква jе веома позната и значаjна у Невском манастиру, коjа jе освештана одмах послиjе Петрове смрти 1725. године. Одмах по оснивању Петербурга, оваj храм jе постао гробница царских личности и познатих особа из историjе Русиjе. Овдjе су сахрањени: гроф П.И. Jагужински, фелдмаршал В.В. Долгоруки, А. Г. Разумовски, А.М. Голицин, Н.И. Пањин, А.И. Ушаков, гроф J.И. Брукс, И.И. Бецки, кнез Безбородко, И.И. Шувалов, И.Г. Чернишев, А.Б. Суворов и многи други. Од царских личности овдjе почиваjу: царица Прасковjа, супруга Ивана Алексеjевича, Наталиjа Алексеjевна – Петрова сестра, син Петра I – Петар Петрович, владарка Ана Леополдовна, кћерка Петра III – Ана, прва супруга Павла I- Наталиjа Алексеjевна, кћерка Павла I – Олга и кћерке Александра I – Мариjа и Александра. У средини цркве, гдjе сада леже посмртни остаци грузиjске царице Дарjе Георгиjевне, 34 године и 4 мjесеца лежало је тиjело Петра III.
У Благовjештенску цркву, у ту jедину гробницу у првим временима послиjе изградње Петербурга како царских личности, тако и првих велможа из државе, пренесени су 24. октобра 1723. године, у вријеме док се jош градио храм, посмртни остаци Петрове наjмилиjе сестре – Наталиjе Алексеjевне и царевог сина – Петра Петровича. Царица Наталиjа jе раниjе сахрањена, 1716. године, у Лазаревскоj цркви. Царица се одликовала великом побожношћу, поред ње на двору, на садашњем Васкршњем проспекту, била jе црква коjа jе носила име Христовог Васкрсења (отуда и потиче назив улице и проспекта Васкршњи) и овдjе jе био изграђен први дом за старе у Петербургу, гдjе су примали старе и убоге жене.
Међутим, то ниjе био први примjер добротворне парохиjске установе у Петербургу, двиjе године приjе ње jе трговац Емилиjан Jаковљевич Москвин изградио поред цркве Самсона Страноприимца у Виборском краjу дом за 10 старих мушкараца. Кроз 7 година послиjе Москвине, старjешина те исте цркве jе изградио нови дом за старе, у коjем jе било смjештено 20 старица и 9 мушкараца. Послиjе смрти царице Наталиjе, Петар jе наредио да се у њеном дому за старе подижу и васпитаваjу нахочад, за коjа jе била направљена зграда до улице, гдjе су могли да доносе дjецу, без обавезе да казуjу имена њихових родитеља. 13.октобра 1723. године у Благовјештенску цркву jе била сахрањена супруга цара Ивана Алексеjевича, царица Параскева Феодоровна. На њеноj сахрани Петар jе први пут забранио да за сандуком иду жене нарикаче, коjе су, по старом обичаjу, изнаjмљивали за сахране ради изазивања осjећања. Оне су ишле испред и са страна погребне поворке са расплетеним косама и изобличеним изгледом лица. Оне су викале, нарицале, гласно плакале и тужиле, повремено смањивале нарицање уз тихе jецаjе, а онда одjедном прекидале и послиjе кратког времена опет почињале са кукњавом и плачем. У своjим тужбалицама оне су истицале заслуге покоjника и тако повећавале тугу и бол родбине и наjближих. Пред спуштање сандука у гроб, тужиље су своjе вjештине изражавале у хору. Осим овог обичаjа, jош из старих времена остао jе и други обред из паганства, коjи, изгледа, да постоjи и сада код неких трговаца у Петербургу. Тако, чим примиjете да човjек испушта душу, они му у истом моменту стављаjу шољу или чашу са водом на прозор или сто, да би се душа умирућег очистила. Такође стављаjу ситни новац у уста покоjника, да му се нађе за трошак на далеком путу.
ПРЕВЕО СА РУСКОГ И ПРИРЕДИО:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
