Иницијатива опозиције за изгласавање неповјерења Влади само је још једна кап у чаши препуној политичких вратоломија, и потпуно је јасно да је Црној Гори неопходан нови политички договор како би била ријешена велика криза која утиче на све у држави, а нарочито на многе институције које су у потпуној блокади.
Црна Гора, посљедњих мјесеци, постаје врло сликовит примјер суровости демократије.
У Скупштини Црне Горе имамо ситуацију да су се два најјача политичка субјекта нашла у "небраном грожђу", односно у немилости међународне заједнице, доводећи себе, сопственим грешкама које чине сада или су их чиниле у прошлости, у нерваноправан положај са осталим партијама.
Најјача политичка партија у црногорском парламенту Демократска партија социјалиста мораће, очигледно, извјесно вријеме да апстинира из власти због свог дјеловања протеклих 30 година. ДПС мора платити цијену бесомучног коришћење монопола инстутиционалне и државне моћи, који их је из године у годину водио до побједа на биралиштима, што је, у сваком случају, показало да воља грађана Црне Горе на тим изборима није јасно приказана.
На другој страни Демократски фронт је најјачи политички савез у власти, али "није, за сада, партнер" западним државама и очигледно ће тешко доћи до позиција у Влади. Монопол Демократског фронта на националну хомогенизацију коју форсира је, у ствари, одбијајући фактор за Европску унију, па ће и ДФ морати да плати извјесну политичку цијену, истина не тако сурову као ДПС. И то је демократија. Два политичка субјекта која су задобила највише повјерења грађана Црне Горе далеко су од извршне власти и сасвим удаљени од одлучивања о државним приоритетима.
Ипак, оба су успјела да својим дјеловањем доведу до политичке кризе која се мора рјешавати. Из дана у дан у јавности се пласирају "рјешења", која живе два до три дана и буду брзо заборављена. Искристалисала су се, међутим, четири опције које би могле да буду ралне.
Прва је да буде задржано постојеће стање и да Влада на чијем је челу Здравко Кривокапић настави да ради у свом "експертском" капацитету, али је управо та опција и изазувала политичку кризу. Садашње стање, очигледно, не одговара ником од политичких субјеката, осим самом премијеру Здравку Кривокапићу, који се, изгледа, више не налази ни у једној другој комбинацији. Ипак, управо иницијатива опозиције која је предата у скупштинску процедуру може бити сламка спаса за Кривокапића. Уколико његова Влада опстане, у наредних 90 дана неће моћи бити постављано ново питање повјерења његовој влади. Сасвим довољно да Кривокапић Маршаловим планим и другим популистичким кратковидим мјерама придобије већу наклоност грађана, нарочито оних којима је доста било владавине ДПС-а, а који не преферирају ДФ. Мана ове опције је што је то кризна опција.
Друга опција је да буде прихваћена иницијатива ДФ да се формира нова влада, са новим премијером уз пуну партиципацију овог политичког савеза. То би била Влада коју ће подржати 41 посланик садашње власти. Ову опцију скоро нико више и не узима за озбиљно. Нарочито након посјете Габријела Ескобара и Мирослава Лајчака.
Трећа опција је мањинска, техничка, прелазна или каква год друга влада, која би морала да обезбиједи подршку посланика из садашње власти али и из опозиције. Стручњаци тврде да би она морала да има подршку најмање 49 посланика како би могла бити ријешена питања Државне изборне комисије, изборног законодавства, правосуђа, тужилаштва, Уставног суда и свега онога зашта је потребан шири друштвени консензус. Та Влада би морала да има јасне циљеве и рокове и, на крају, припремила би нове изборе. Ова опција има проблем што већина партија из власти не би учествовале ни у једном процесу гдје би морале да буду саучесници са Демократском партијом социјалиста.
И посљедња, четврта опција, а многи би их нашли још десетак, је да Скупштина себи скрати мандат и да буду расписани ванредни парламентарни избори. Ова опција увијек остаје у игри, али је проблематична што би на неколико мјесеци биле заустављене све реформе, па и оне због којих је и изазвана институционална криза.
У сваком случају црногорско рвање са демократијом се наставља у недоглед и неизвјесно је када ће бити завршпено јер западни партнери једноставно не прихватају политике најјачих партија, без обзира на број гласова које су добиле на посљедњим изборима. Кажу да већина рвача, током каријере, повриједи уши, због сталних покушаја да се противник ухвати за главу или рамена. Ми, рвачи са демократијом, стално добијамо по ушима, али се и даље боримо. Ваљда је и то демократија.