“Куд год идеш – Бога носиш; гдје год долазиш – Христа доносиш, јер ходиш ношен Духом Светим.”
(Поздрав Светог Григорија Богослова Светом Василију)
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије преминуо је 30. октобра прошле године и то је, по многима, један од највећих тектонских поремећаја у новијој историји Црне Горе.
Наш покојни митрополит је рођен на Божић 1938. као Ристо Радовић у Барама Радовића у близини Манастира Мораче. Потомак је војводе Мине Радовића који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Митрополит Амфилохије често је говорио да је васпитаван уз гусле и приповиједања о чојству и јунаштву, и то је примјењивао у свом овоземаљском животу.
Родили су га Киро и Милева и Богу предали, а важио је за једног од најобразованијих владика у Српској православној цркви. Написао је и превео више од 20 књига, говорио грчки, руски, италијански, њемачки и француски, а у научном раду користио се старогрчким, латинским и црквенословенским.
Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године, а упоредо је студирао и на Филозофском. Постдипломске студије је настиво у Берну и Риму, гдје је магистрирао, а у Атини докторирао. Професор на Богословском факултету у Београду постао је седамдесетих година прошлог вијека, а у два наврата је био и декан.
Епископ банатски постао је 1985. и у Банату ће бити до 1990, када се враћа у Црну Гору. Када је дошао на Цетиње причао је: "Мало је ко овдје знао ко је Свети Петар Цетињски, али сви су у кућама имали слике Јосипа Броза".
Његови сљедбеници су говорили да је за вријеме његовог служења као митрополита црногорско-приморског обновљено или саграђено више православних храмова него у вријеме Немањића.
На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у послијератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове.
Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека је златни период црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.
Својеврсно чудо незабиљежено у историји ових простора представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет се стављао на обнову свештенства из једноставног разлога – у ратном и послијератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња с циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ниједног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.
По доласку на цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих, најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. године, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.
Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и филозофа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком... У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. године функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија је било посебно важно за мисију Православне цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора-прес – информативни портал МЦП, која објективно извјештава о свему што се дешава у Митрополији, у помјесној цркви, као и у хришћанском свијету уопште.
У служби духовно-просвјетне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.
Противници су га критиковали да се превише бавио политиком. А он је у једном интервјуу одговорио: “Ако је брига о бићу народа и о његовом достојанству политика, онда се јесам бавио политиком”.
Био је замјеник патријарха Павла од 2007. до његове смрти 2009. и након тога до избора патријарха Иринеја 2010. Тих година питали су га да ли себе види као новог патријарха, а он је одговорио: “Неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати".
Говорио је да је само Албанија Енвера Хоџе била више атеистичка земља од социјалистичке Црне Горе, али је и сам био изненађен 30 година касније бројем људи на литијама који су протестовали због усвајања Закона о слободи вјероисповијести.
Био је свједок важних историјских догађаја. Био је на Цетињу 1989. приликом повратка посмртних остатака краља Николе. Говорио је на сахранама Данила Киша, Зорана Ђинђића, Момира Булатовића.
Благоје Јововић њему се исповиједио у Манастиру Острог 1999. и први пут рекао да је он убио Анту Павелића.
Говорио је: “Нећу умријети а да на врх Ловћена не вратим Његошеву капелу”. Иначе, капела је срушена 1974. године, и на њеном мјесту је направљен маузолеј, рад Ивана Мештровића.
Када је лидер ДПС-а и предсједник Црне Горе Мило Ђукановић најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит Амфилохије је поручио да је то први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву.
Вјероватно је један од најзаслужнијих што је након три деценије Ђукановићев ДПС постао опозиција у Црној Гори.
Митрополит Амфилохије се упокојио у Господу 30. октобра 2020. године. Сахрањен је у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.